Izvor: Blic, 13.Avg.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Višak politike i istorije, a manjak dobrog života
U nedeljno prepodne u Bosilegradu restoran u hotelu u glavnoj ulici ne radi - jer je nedelja. Bosilegrad je gradić na jugoistoku Srbije: odakle god tamo da se krene, mora se preko Vlasine, pa uskim putem nizbrdo, i samo nizbrdo, jer ga od ostatka Srbije odvajaju planine.
U ostatak Srbije vesti odavde retko stižu - jave ko je pobedio kad su izbori, a između toga kad, recimo, pijani državljani Bugarske na proputovanju spale srpsku zastavu, ili kad vladika zameni sveštenika koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je službu držao na bugarskom. Kraće rečeno, stižu samo vesti o ekscesima. U Bosilegradu žive Bugari - čine 90 ili 99 odsto stanovništva, zavisi kako ko računa.
„Biti Bugarin u Srbiji nije dobro", kaže Ivan Nikolov.
Ivan Nikolov je novinar i publicista, dopisni član Bugarske akademije nauka, predsednik Kulturno-informativnog centra i jedan od osnivača Demokratskog saveza Bugara, stranke koja je na poslednjim opštinskim izborima osvojila dva mesta.
Dragoljub Ivančov, predsednik GO DSB, Emil Pejčev i Dimitar Dimitrov, članovi GO, i on, u višesatnom razgovoru objašnjavali su novinaru „Blica" zašto je tako, zašto im nije dobro u Srbiji. Novinar je nešto razumeo, nešto nije ni posle upornog i detaljnog ispitivanja, a neke stvari postale su mu jasne tek po odlasku iz Bosilegrada, kad je pročitao Nikolovljevu knjigu „Bugari u Jugoslaviji, poslednji versajski zatočenici", štampanu u Sofiji 2003. godine, na bugarskom.
Prvi nesporazum zvučao je gotovo šaljivo, jer „oslobođenje" i „okupacija" nisu za nas imali isto značenje, ali suština je sledeća: Bosilegrad je, po njima, deo „Zapadnih pokrajina", bugarske teritorije koja se voljom istorije i „zbog srpske hegemonije" našla u tuđoj državi. Najkraće: posle propasti Otomanske imperije, granica između Srbije i Bugarske menjala se voljom velikih sila, što ratovima, što mirovnim ugovorima, da bi 1919. godine pojas sa gradovima Bosilegradom i Caribrodom (danas Dimitrovgrad) ušao u sastav Kraljevine SHS. Tako se, kaže Nikolov, 90.000 Bugara našlo u položaju nacionalne manjine.
Prema popisu iz 2002. godine, u Srbiji živi 20.000 Bugara.
„Srbizacija" je učinila svoje, kažu u Bosilegradu, i nabrajaju: obrazovanje, administrativne mere, SPC, ekonomija... sve je to doprinelo da se broj Bugara svede gotovo na petinu. Raselili se ili asimilovali.
Demokratski savez Bugara je politička partija - ako je novinaru dozvoljeno da zaključuje - prilično „tvrda" po nacionalnom pitanju. Krajevi pripojeni Srbiji 1919. godine za njih su „Zapadne pokrajine", Bugarske, naravno.
„Mi nećemo da menjamo granice, jer znamo da je to nemoguće", kažu sagovornici „Blica", svesni da je vreme podmirivanja velikih sila na taj način odavno prošlo, i blago nezadovoljni što se i Bugarska, sputana svojim interesima i obavezama u EU, ne interesuje dovoljno za njih. Posmatraču sa strane, međutim, ne izgleda tako. Ova država svake godine obezbeđuje vrlo povoljne uslove za studente iz dijaspore, državljanstvo - sada, istina uz duže čekanje, praktično dobijaju svi koji zatraže, a traže svi - a Bugarska je učinila i sve što je bilo potrebno da se u Bosilegradu otvori granični prelaz za promet robe. „Samo zbog Srbije to još nije učinjeno", kaže Nikolov, ističući ogroman značaj ovog prelaza za razvoj privrede. Solun im je, dalek 260 km, bliži nego Beograd, a putevi do tamo neuporedivo bolji. U Solunu se kilogram jagnjeta plaća 5-6, a u Srbiji 2 evra, kubik drva 200, a u Surdulici 20 evra.
A Bosilegrad je siromašan, jedino to i ima za prodaju. Privreda je u vreme Miloševića, i kasnije, sasvim uništena, kao i svuda u Srbiji, mada sagovornici „Blica" i u tome vide zle namere prema bugarskoj nacionalnoj manjini.
Što se obrazovanja tiče, međutim, sumnje u zle namere nema - do 1960. godine nastava se na svim nivoima održavala i na bugarskom, do 1987. tako je bilo u osnovnim školama, a onda je srpski postao obavezan, a bugarski - ko hoće uz srpski.
U Bosilegradu bi mnogo toga trebalo da se uradi, država bi morala da zapne, kao i svuda uostalom, i sve i da joj nije stalo da pokaže posebnu brigu za nacionalne manjine. Ali u srpskom parlamentu sedi samo jedan Bugarin - na listi radikala. I tu posetilac sa strane ostaje zbunjen - na vlasti, odgovornoj za mnogo šta, kao svuda, u Bosilegradu godinama je DSS, Šešeljeve plakate lepi SRS, opoziciju čine još i DS i G17 - a svi su Bugari.
Članovi rukovodstva Demokratskog saveza Bugara slegnuće ramenima, i diplomatski reći nešto što se svodi na ocenu da je reč o „asimilovanim Bugarima" ili osobama koje su lične interese podredili nacionalnim.
Tek su u ovom sazivu odbornici G17, DS i DSB zajednički nastupili tražeći da skupštinske materijale dobijaju na bugarskom...
U nedeljno prepodne u Bosilegradu radi tek nekoliko privatnih prodavnica, a ulice se u ovom gradu zovu „Maršala Tita", „Vuka Karadžića", „Cara Dušana"... Do ostatka Srbije, do Vlasine, stiže se uskim putem, uzbrdo, i samo tako.
Petnaestogodišnja upornost
Već 15 godina u Bosilegradu se održava Dečiji uskršnji festival, na kojem učestvuju mališani različitih nacionalnosti. Ove godine festival je ugostio gotovo sedam stotina dečaka i devojčica iz Rumunije, Grčke, Bugarske i Srbije, koji su bili smešteni u kućama svojih vršnjaka. Trodnevnu manifestaciju organizuje diplomirani ekonomista Aleksandar Dimitrov, vlasnik kafića - sam.
