Izvor: Blic, 25.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajna šifra glasila je 'Povratak'
Tajna šifra glasila je 'Povratak'
Juče u 'nula sedam četrdeset pet', posle telefonskog razgovora komandanta Združenih snaga bezbednosti general-potpukovnika Ninoslava Krstića i zamenika komandanta Kfora nemačkog generala Ernesta Luca, počela je, pod šifrovanim nazivom 'Povratak', operacija ulaska VJ i MUP u zonu B, odnosno u njene delove 'sever' i 'jug'. U deset sati, načelniku GŠ VJ Nebojši Pavkoviću priključili su se i Zoran Žižić, savezni premijer, sa svojim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ministrima Slobodanom Krapovićem i Zoranom Živkovićem. Republički premijer Zoran Đinđić nije se u toku prepodneva pojavio u Bujanovcu, iako je bio najavljen – neki novinari tvrdili su da je helikopterom odleteo na brdo Sveti Ilija, odakle je svoju operaciju izvodio Nebojša Čović, ali pouzdanijih informacija nije bilo... Pres-centar je bio zatrpan poslenicima sedme sile koji su 'vršili direktan prenos', licitirajući u slušalice: 'zaplenjena dva minobacača', 'ostvaren kontakt na tački devet', 'izvršeno sedamdeset odsto operacije'... raspitujući se u predasima za tačne nazive mesta i mahala: 'Mučibaba' ili 'Mučibabe', zanimalo je jednu pedantnu koleginicu...
Od 14. marta ovo je bila već treća operacija iste vrste: prvo su jugoslovenske snage s dozvolom Kfora ušle u deo uz granicu s Makedonijom, potom uz onaj u opštini Medveđa, a juče i na teritoriju u opštinama Preševo i Bjanovac, odakle su od proleća prošle godine delovale najjače snage 'Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca'. Poslednje jače borbe vođene su u Oraovici, nedaleko od Preševa, i tada je, kažu, poginulo 14 naoružanih Albanaca. Od tada, incidenata nije bilo, ali ih niko nije isključivao. Mada...
Podrška Kfora Jugoslaviji u obračunu s ekstremistima bila je od odlučujućeg značaja. Onog trenutka kad je visoki čelnik NATO Gvido Venturioni izjavio da će svi naoružani Albanci, ukoliko ne predaju oružje, 'proći kao oni u Oraovici', bilo je izvesno da ozbiljnijeg otpora jugoslovenskim Združenim snagama bezbednosti prilikom ulaska u pojas širok pet kilometara uz granicu s Kosovom, neće biti.
Poučeni ranijim iskustvom, kada se 'zaposedanje zone' u vreme naznačeno u zvaničnim saopštenjima i dogovorima s Kforom svodilo na truckavu vožnju terenskim vozilima do šatora pod kojima su ih na stolovima zastrtim blistavo belim stolnjacima čekale orošene boce mineralne vode i sokova... i držeći da im je ispod profesionalne časti ratnih reportera da se guraju sa mlađanim tv-spikerkama koje snimanje izjava na magnetofonsku traku završavaju pitanjem: 'Izvinite, a te trake koje nosite, koji je to čin?', ekipa 'Blica' došla je dan ranije na teren predviđen za polazak jedinica Vojske.
Psihološke pripreme za šifrovanu operaciju 'Povratak' bile su u punom jeku: programe lokalnih radio-stanica u pravilnim razmacima prekidao je proglas 'lokalnom stanovništvu' koji su zajednički potpisale savezna i republička vlada: prvo zavodljivo-nostalgični zvuk frule (Bora Dugić ili neko ko ga vrlo uspešno imitira), a onda glas spikera - ovaj je imitirao Avrama Izraela, toliko uspešno da smo od navrlih sećanja uspeli da uhvatimo smisao tek treće rečenice: bilo je reči o 'snošenju odgovornosti', valjda onih koji nisu razumeli prethodno. Ali ovo nije predstavljalo kraj psihološkog delovanja: istu poruku spiker je čitao i na albanskom, 'vraćanje nade i poverenja', zajednički život i tako... sve opet podvučeno istim šumadijskim zvucima frule. Bilo je psihološki, samo pomalo disonantno.
Ali, da se vratimo na događaje dan uoči zvaničnog ulaska u Zonu B, odnosno na prekjučerašnji dan, kad je ekipa 'Blica' došla s namerom da zaista bude uz jedinicu koja će prva prekoračiti granicu koja je zacrtana Kumanovskim sporazumom po okončanju NATO bombardovanja. Goč, Krivo drvo, Suharno, Zarbince... ova imena običnom čitaocu ne znače ništa, a ruku na srce, došljak i nema po čemu da ih razlikuje: Goč je raskrsnica puteva i praktično postoji samo na vojničkim kartama, Zarbince su skup mahala, zaselaka od po nekoliko kuća, i prostire se, čini se duž celog horizonta... i sve je to pusto još od kraja bombardovanja, kada je prestala da se isplati bespravna seča šuma – jedini posao kojim su meštani, Albanci inače, mogli da se bave. Većina je posle otišla na Kosovo, oni drugi sišli su u Bujanovac i Preševo, a gospodar njihove zemlje postao je izvesni Džemaili, 'Komandant', za kojeg se prvih dana ove sedmice tvrdilo da je uhapšen, ali ga uhapšenog niko nije video... Sve ovo ispričao nam je pukovnik VJ Najdan, zamenik komandanta za pozadinu Kosmetskog odreda, čije su jedinice imale zadatak da teritoriju zaposednu sa severa. U prilično neformalnom razgovoru, često prekidanom pozivima s terena, gde su nedostajale sijalice, nekakvi razvodnici za paljenje i izolir traka (!) ('sad sprovode struju u poljske klozete, majku im j...') prošlo je nekoliko zanimljivih sati pre nego što je sam seo za volan terenskog vozila (jedva smestivši ogroman stomak) i 'poveo nas u jedinicu koja će ući u zonu'. Da bi se tamo ispostavilo da je 'on zaključio' da bi bilo previše opasno za nas da nas pošalje u takvu avanturu, i da je dok smo mi ćaskali 'stvar već bila gotova'.
'Gotova?!', pitali smo. 'Nije, ali...'
Komandanti jedinica na terenu, naime, naravno, poštuju naređenja i dogovore s Kforom, ali im nije padalo na pamet da čekaju jučerašnji dan i osam sati ujutru pa da krenu, i to pravcima koji su bili označeni na kartama izloženim u pres-centru. Prekjuče, i prethodnih dana, oni su slali izvidnice u sektore svog delovanja... 'K... su ih povukli! Naravno da će da ostave ljude da obezbeđuju prolazak glavnini', rekao nam je pukovnik Najdan kasnije, komentarišući izjavu jednog oficira da su 'njegovi samo malo izviđali'. 'Nije lud da ih povlači pa da sutra opet sve radi iz početka. Ljudi su u pitanju, bre: njegovo je da izvrši zadatak, ali i da brine o svojim vojnicima... A vi sad možete sa njima', pokazao je rukom vrhove brda u izmaglici. 'Za ono prvo malo sam vas zajebao. Nije to za vas.' Jedinice su sa sobom nosile hranu i municiju za tri dana – dok se ne uspostave komunikacije sa pozadinom. Četiri dana boravka na terenu bilo je previše za iskusne ratne reportere 'Blica', i mi smo se vratili u kamion. Pukovnik je do kasno u noć obilazio jedinice i proveravao da li imaju sve što im je potrebno, i onda zadovoljno pogladio stomak: 'Ovako se oseća čovek kad dobro uradi posao.' Nismo delili njegovo oduševljenje, a pomisao da nas je sprečio da z a i s t a sa prvim jedinicama uđemo u Zonu B izazivala je jad i bes, ali šta je bilo, bilo je... Pominjanje njegovog stomaka sitna je pakost, pošto ne možemo da mu pljunemo pod prozor: od ‘91. nema stan, a od februara živi u kasarni u Vranju. Porodica, žena mu i dva sina, žive kao podstanari u Nišu.
'Hoćete li sa mnom ujutru u četiri?', pitao nas je na rastanku. Nismo hteli. Čekao nas je uvek zanimljiv susret s posmatračima Kfora koji prate načelnika GŠ Nebojšu Pavkovića u ovakvim prilikama. Iznad preševskog sela Rajinci ovog puta čekali su ga Finci. 'Vrlo profesionalno izvedena akcija do sada, i nemamo nikakve primedbe', rekao je mladoliki potpukovnik. Nad linijom koja omeđuje Kosovo letela su dva američka helikoptera, a zvuk njihovih motora jasno se čuo na osmatračnici odakle su visoki gosti iz Savezne vlade imali odličan pogled na mesta koja su poslednjih godina prečesto bila pominjana u novinskim vestima.
Konvoj automobila sa zvaničnicima vratio se zatim na autoput prema Vranju: oni su išli na Goč, a mi smo tamo prekjuče već bili, i nismo hteli s njima...
Osim toga, čekao nas je sastanak s 'Komandantom Lešijem' u Trnovcu, mestu mnogo bližem Bujanovcu od svih ostalih koja je trebalo videti. Telefonirali smo juče ujutru u pola osam, na početku 'Dana D', 'Komandantu Lešiju' da se dogovorimo oko susreta, ali bilo je rano za njega: 'Spavam, zovite posle deset.' U deset smo se lako dogovorili, pošto i on čita 'Blic'. U pola jedan, u zakazano vreme, tri kilometra od bujanovačkog pres-centra gde Nebojša Čović održava redovne konferencije za novinare, zaustavili su nas na punktu uniformisani pripadnici 'OVPMB': 'Komandant je morao da ode, rekao je da dođete sutra u isto vreme'.
'Možemo li vas da fotografišemo?', pitali smo.
'Ne.'
Rekli su nam doviđenja, mi njima 'dite ne mir', isto to na albanskom. Imali su puške, a mi smo došli u Bujanovac da bismo bili prvi koji će ući u Zonu B, da iz prve ruke svedočimo o okršajima s njima...
Do juče u pet popodne, nije ih bilo.
A kasno sinoć održana je zvanična konferencija za štampu, i svi već znaju sve o operaciji u kojoj smi mi učestvovali.
Tako mu je to. M. Petrović Poslednja vest Juče kasno popodne saznali smo da je posle 15 časova u Velikom Trnovcu Ridvan Ćazimi, poznatiji kao komandant Leši, ubijen.
