Izvor: Blic, 26.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samoća ume da bude veoma bolna
Samoća ume da bude veoma bolna
Baba Ljubica je rano ostala bez muža i sav svoj život podredila sinu jedincu. Niko nije bio srećniji od nje kada je sina oženila, a tek kada se kuća ispunila sa dvoje unuka... Ali, jedinac je stradao u saobraćajnom udesu, a da zlo bude veće, i snaja sa decom otišla od nje. I, zbog nekih svojih razloga, uskratila joj da unuke viđa.'Jutrima, svih ovih deset godina, budila sam se gušeći se u suzama, pitajući se šta sam Bogu zgrešila? Nesposobna >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za prijatelje, kojih inače nije bilo puno, a i smetalo mi je svačije prisustvo u blizini, samo sam gajila jednu užasnu samoću, sva pretvorena u uho, osluškujući neću li čuti njihove korake ili dečji smeh pred vratima', priseća se Ljubica.
Zora Savić je u svoje vreme bila istinska zvezda izvornih pesama. Zvezda koja je žarila i palila. A onda je prvo izgubila muža, potom su deca odrasla i otišla za svojim životima. 'Iz čistog očaja, da imam sa kime da progovorim među gluvim zidovima, da ne zaboravim da pričam, da se kraj nekoga ujutro probudim, dva puta sam se udavala. Ali, normalno, takvi brakovi, kao spas od samoće, nisu dugo trajali. Kada mi je, sa godinama, neko zaista bio najpotrebniji, ostala sam teško pokretljiva. I sama. Sada, ako neko zakuca na vrata, makar i greškom, sunce me ogreje', priča Zora.
Jelena i Martin su se u mladosti voleli kao Romeo i Julija. I bili primer večne i beskrajne ljubavi. Pa, ipak, mladalački inati učinili su da se razdvoje, da svako ode svojim putem i na različitim stranama započne nove živote, osnuje nove porodice. Ali, u tim novim porodicama nedostajalo je valjda one ljubavi koju su zaključali u srcima. Sudba je htela da se, oboje razvedeni, posle nekoliko desetina godina ponovo sretnu i nastave tamo gde su stali.
Sreli su se u Klubu usamljenih Čukarice. Klub je preko škole i socijalnih radnika izdejstvovao i baba Ljubici da posle deset godina prvi put vidi unuke, a Zori obezbedio da ima ko da joj dođe, bar da se ispriča.Klub usamljenih Čukaričana postoji već nekoliko godina, mada se za njega nedovoljno zna. Okuplja pripadnike svih generacija, ali u znatnom broju i mlade. Druže se na koncertima i igrankama, na večerima poezije, kada se steknu uslovi odu i na izlet... i pojedinačno pomažu usamljenim članovima, svim onim čime se može pobediti samoća. Makar to bila i srodna duša za koju lepu reč. Tri braka su ovde začeta, organizovane su posete bolesnima i iznemoglima...
'Zgrade su postale naši logori, sobe naši zatvori. Ko je imao porodicu zatvarao se u njoj, ko je nije imao zatvarao se u čauru svoje samoće. Verujem da su materijalna nemaština i trka za preživljavanjem tu uzeli najveći danak. Sretali smo se sa komšijama eventualno u liftu, i uz ‘dobar dan’ razilazili. Shvativši da je to veoma ozbiljan problem naše svakodnevice, smogli smo snage da priznamo da je većina nas i sama i usamljena, i pokušali da se organizovano suprotstavimo tome. Podatak sa kojim se možda i nije hvaliti jeste da su trideset posto članova ovog kluba mladi', priča Milorad Todorović, predsednik Udruženja starosedelaca Čukarice, pri kojem radi i Klub usamljenih.
Rukovodilac Omladinske sekcije Kluba usamljenih je Nemanja Glišić, učenik Tehničke škole 'Petar Drapšin'.'Veliki broj mojih drugova slobodno vreme provodi u kući, jer nema gde da ode. Za kafić ili neko slično mesto potrebne su pare, i to ne samo za sebe jer je u društvu uvek i neko ko nema. Da izvedete devojku u bioskop i odete na sok posle toga treba vam blizu 500 dinara, za samo jedan izlazak, a to većina nas ne može sebi priuštiti. O atraktivnijim i skupljim stvarima i da ne govorim. Zato se udaljavamo jedni od drugih i usamljujemo. Mi smo, ipak, za razliku od mnogih drugih, imali sreće da postoji ovaj klub. Tu se susrećemo, osnovali smo grupu, vežbamo svirke, a napravimo i poneki koncert. Ili se jednostavno okupimo da se ispričamo i prozezamo. To je velika stvar za nas', priznaje Nemanja.
Milica Jovanović, sekretar Udruženja, profesor je matematike u Sportskoj gimnaziji i sportski radnik. 'Uočila sam socijalne probleme usamljenostri u svom okruženju, i poželela da sa svoje strane pomognem koliko mmogu. Da jednostavno pokušamo da vratimo neke lepe razglednice iz detinjstva, pune spontanih i lepih druženja, mnoštva emocija. Da steknemo i prijatelje i ljubavi, ali i naučimo da pomažemo drugome u nevolji.'
Njihov trud i rezultate baba Ljubica, Zora, Jelena i Martin su u najlepšem smislu osetili na svojoj duši. Rajko Rosić
