Izvor: Blic, 22.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo da ne oslepimo u ovom mraku
Samo da ne oslepimo u ovom mraku
Bojim se da smo mi izabrani kao zamorci da dokažemo kako jedna porodica sa dvoje male dece danas može da živi bez struje, vode, telefona, frižidera, bez plata i bez pravog odgovora na najobičnije ljudske molbe - reči su tridesetsedmogodišnjeg Ilira Stojanovskog i njegove supruge Milke, koji sa trogodišnjom kćerkom Tijanom i tri godine starijom Karolinom danas žive u jednoj baraci preduzeća 'Partizanski put” u užičkom prigradskom naselju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Turica.
Priznajući da su mu novinari šansa da nešto učini - da neko čuje i vidi muku njegove porodice, pa onda... - Ilir je pre neko veče pozvao reportere 'Blica”...
Nekoliko sati pre njegovog poziva, lokalna elektordistribucija javila je da prestaju restrikcije. Ali, ispred i okolo barake u kojoj žive Stojanovski bio je mrkli mrak. U hodniku barake bilo je, učini se, još mračnije.
- Letos ovuda nije moglo da se prođe od zmija... Sad se plašimo pacova - govorio je Ilir dok smo išli prema iskri svetlosti koja je izvirala na kraju hodnika.
U malenoj sobi zatičemo ostale članove porodice Stojanovski... I prizor kakav svojevremeno ni Felini nije mogao da osmisli na filmskom platnu. Bila je to slika kakva može da iskrsne samo u dugom balkanskom mraku... Karolina je, pod svetlošću voštanice, listala neku slikovnicu. Tijana je kašljala. Promuklo... Ugledavši neznance, šmugnu majci u krilo. U uglu sobe nazirao se šporet iz kojeg je put prozorskog okna vodio krivudavi čunak. Nozdrve zapara miris gareži i memle... Neko obori sveću na pod. Mrak...
- ... Struju su nam isključili osmog avgusta, a vodu drugog novembra... Milka ne radi sedam godina, a ja sam poslednju paru od preduzeća, nekih četristo dinara, primio u aprilu ‘98. godine... Dobro, radim ja, mogu nešto da zaradim, da prehranim decu, mogu i da platim struju i vodu, ali neće da nam uključe! Rešili da nas odavde isteraju, da nas pošalju da živimo u kontejnerima, ko paščad! - priča Ilir, rođen u Makedoniji, a odrastao u Novoj Varoši i Užicu, gde se 1987. godine zaposlio u 'Partizanskom putu', a ubrzo posle toga i oženio sa Milkom.
A onda su počele devedesete... Ilirova plata bila je sve manja, kao i Milkina u preduzeću 'Desa Petronijević'. Na svet dolaze kćerke i, pored svih materijalnih i Milkinih zdravstevnih briga, u roditeljskim stanovima postaje tesno. Porodica Stojanovski tumara od jednog do drugog privatnog stana, da bi 21. februara ove godine Ilir odlučio da provali vikendicu 'Partizanskog puta' i u nju naseli porodicu. Dvadeseta dana kasnije, dolaze policajci i fizički radnici i izbacuju im stvari. Iste večeri Ilir se vraća u vikendicu. Dva meseca kasnije, ponovo dolaze policajci i fizički radnici. Nemajući drugog izbora, Stojanovski se sele u današnje konačište - drvenu baraku svog preduzeća u kojoj je nekada radila brojna administracija, a danas samo jedna službenica, Stojanka Knežević, takode stanar barake, samica...
- Preduzeće nije plaćalo ni struju ni vodu i isključili su nam struju zbog duga... Posle mnogo muke, direktor Milutin Jovanović pristaje da plati dug, ali ne pristaje da plati novi priključak, odnosno ne pristaje da nam elektrodistribucija ponovo priključi struju. Od tada smo u mraku... Ne znam više kod koga sve nisam išao i molio, preklinjao... I kad smo se, nekako, navikli na muku bez struje, isključiše nam i vodu... Evo, 14 dana donosimo vodu u flašama, mučimo se i plašimo da se deca ne ošugaju – pričaju naizmenično Ilir i Milka. U sobici je sve hladnije, a Tijana sve jače kašlje. Ilir kaže da imaju drva, neke sitnine, za još dva dana. Posle, veli, ne zna... Možda će, dodaje, Milkino preduzeće ispuniti obećanje o pomoći u drvima...
- I ovo malo para što zaradim potrošimo na sveće. Pa, manje bi me mesečno koštala struja nego ove sveće... Ne znam, ovde se igraju neke čudne igre oko baraka... Izvlači se sav inventar i priča da će ovde biti izbeglički centar, pa da ima nekih zainteresovanih kupaca, pa ovo, pa ono... Padalo mi je na pamet da provalim neki stan, ali, šta znam, mogu me strpati u zatvor jer sam zbog upada u vikendicu kažnjen uslovno... Branio me advokat Nikola Cerovac. Besplatno. Njemu svaka čast, a ostalima... - zastaje Ilir i pali cigaretu jednu za drugom...
- Da imamo struje, da deca pogledaju neki crtani film... Ovako, plašim se da će oslepeti u ovom mraku. Tijana ima bronhijalnu astmu. Karolina ide u predškolsko i neki dan me je pitala kada će jednom moći da dovede neku drugaricu... Supruga je psihički obolela, ležala je u bolnici u tri navrata, treba joj lekova, ne treba joj sikiracija, treba joj dnevno sto flaša vode, a ja moram po danu nešto da radim... Uveče, kad dođem, prvo me pita: 'Jesam li išao negde?” Šta da joj više kažem? - pita se Ilir, dok nas ispraća niz mračni hodnik.
Na izlasku, nešto se kreće preko cipela, dodiruje nogavice, cvili... 'Ne, to su dva šteneta”, uteši nas Ilir. Zoran Tmušić Bolje je u zatvoru
Stojanka Knežević živi 14 godina u jednoj sobici u baraci. Kao i njene komšije, Stojanovski, pokucala je na mnoga vrata u potrazi za strujom i vodom. Pre neko veče je, priča, zamolila za pomoć i Slobodana Gavrilovića, potpredsednika DS i saveznog poslanika.
- Obećao je da će pomoći, ali bojim se... Ovo je pakao od života. Vi ste jedini koji ste ovde došli u poslednja tri meseca da vidite gde živimo... Eto, pogledajte, i recite zar nije bolje da smo lopovi, pa da nas uhapse i pošalju u komforni zatvor... Sama sam u sobi. Šta ću, ne plašim se, navikla sam na mrak. I samoću... - šapuće Stojanka.
