Izvor: Blic, 17.Maj.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priznao sam Istvudu da sam krao od njega
Posle filma „Balkanska pravila" čija su tema bile bezbednosne službe u SFRJ i SRJ, imao sam nekoliko poziva od oficira DB-a koji su se interesovali kako znam neke od detalja koje sam opisao u filmu. Rekao sam im da je ceo film plod mašte jer mi i pored hiljadu molbi niko nije otvorio vrata za razgovor. Samo su mi rekli da je možda bolje bilo da su razgovarali sa mnom pre filma, počinje ispovest za „Blic nedelje" reditelj Darko Bajić.
Banjica
Majka >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Danka Bajić studirala je biologiju kada je počeo Drugi svetski rat. Pred kraj 1942. godine, kao mlada ilegalka uhapšena je u raciji ondašnje specijalne policije u Beogradu i bila zverski mučena i batinana u zloglasnom logoru na Banjici. Bez svesti je ležala u podrumu zgrade specijalne policije kada se dežurni doktor vajkao da li da je proglasi mrtvom. Refleksno je pomerila mali prst desne ruke i on je naredio da je hitno odvedu u bolnicu. Tako je u banjičkom logoru dočekala kraj rata u svakodnevnom strahu da stražar ne pročita njeno ime sa spiska za streljanje.
Matriks
Tamo je upoznala mog oca Miloša koji je na Banjicu stigao pošto su ga kao partizana u borbi zarobili četnici negde u valjevskom kraju. Spasao ga je lokalni seljak koji ga je uzeo da mu radi na imanju. Posle nekoliko dana pobegao je u Beograd pešačeći noću kroz šume. Video je konkurs za upis na Likovnu akademiju i prijavio se. Na prijemnom ispitu je kandidata Miloša Bajića sačekala specijalna policija i direktno ga sprovela u logor na Banjici. Tamo je Miloš upoznao Danku ali su ga Nemci posle nekoliko nedelja deportovali u logor Mathauzen.
Moji roditelji su se kasnije ponovo sreli u oslobođenom Beogradu. Danka je postala profesorka biologije a Miloš prvi apstraktni slikar u socijalizmu SFRJ. Njegovu sliku iz 1964. godine moji studenti danas zovu Matriks.
Detinjstvo
Za razliku od nemirne dece, kao klinac sam bio nesnosan. Po nekoliko dana me nije bilo kući. Otac mi je verovao da neću napraviti neku veliku glupost pa nije zvao policiju iako me kući nije bilo dve noći za redom. Sa drugarima sam istraživao beogradska izletišta, podrume, dvorišta, ulice"Dešavalo se da po ceo dan provedem u svojoj sobi seckajući delove novina i lepeći ih u kolaže. Tih dana Danka je sumnjala da sam se razboleo pa mi je stalno merila temperaturu. Dušu sam joj jeo jer nikada ni u čemu nisam znao za meru. Nedelju dana ne ulazim u kuću lutajući Beogradom, pa tri dana neprekidno u svojoj sobi crtam automobile.
Racija šišanja
Išao sam u Prvu beogradsku gimnaziju u kojoj je moja mama bila direktorka. Stalno su me deca „častila različitim nadimcima" među kojima je bio najgori „VDS" što je značilo „viši Dankin savetnik". Neki profesori koji su istovremeno bili mamini prijatelji, nisu me često ispitivali dok su ostali potvrđivali svoj autoritet pred ostalom decom tako što su me stalno prozivali. Tada su duga kosa za momke i mini suknja za devojke bile strogo zabranjene modne ludorije, pa je moja majka jednog dana pozvala telefonom mog oca i izgovorila neverovatan tekst. „Druže Bajiću, ovde direktorka gimnazije u koju ide vaš sin. Momentalno dođite da preuzmete Darkovu ispisnicu jer je odbio da se ošiša". Moj otac je zgranut došao u školu i sa mojim razrednim starešinom ubeđivao mama Danku da me ne izbaci iz škole. Jedva su je ubedili jer je bio kraj školske godine. Pristao sam da se ošišam ali sam uslovio mamu da se istovremeno u školi ošišaju svi koji imaju dugu kosu. Bio sam drugi razred i maturanti su kao glavni izgovor za sopstveno nešišanje navodili dugu kosu direktorkinog sina. Čim sam skratio kosu Danka je sprovela raciju šišanja u školi o čemu je u Politici izašao pohvalan tekst.
Grupa IF
Pošto je početkom sedamdesetih godina prošlog veka svaka ulica u Beogradu imala svoj bend, tako sam i ja sa drugarima formirao vokalno-instrumentalni sastav IF (Kad bi). Svirao sam bubnjeve što je izbezumljivalo moje roditelje jer su njihove uši trpele probe grupe IF. Na manifestaciji „Majski susreti mladih" 1972. godine na Kolarcu, grupa IF je dobila drugu nagradu. Svirali smo Santanu, Dip Parpl, Rolingstonse i devojčice iz kraja su nas jurile za autograme. Grupa IF se brzo raspala jer je svaki njen član želeo različito obrazovanje, a obaveze na fakultetima nisu dozvoljavale stalne probe benda.
Fotografija
Moj otac Miloš mi je stalno gurao u ruke čuveni fotoaparat „Praktika 4" i meni se dopalo da skitam okolo i fotografišem sve i svašta. Kao slikar Miloš je poznavao ljude iz svih kino-klubova u Beogradu pa su mi oni razvijali prva"umetnička dela". Slikao sam klikere, automobile, kapije, ljude. Kasnije, kada bi se žalio ocu koliko problema imam oko snimanja nekog filma, on bi me smejući se pitao „Ko li te gurnu u filmadžije?".
Sport
Sport mi je uvek bio jedna od najvažnijih stvari u životu. Pre punoletstva sam trenirao vaterpolo i košarku. Čak neko vreme istovremeno. Jedno od najvećih zadovoljstava u životu mi je bilo da sa drugarima za vreme letnjeg raspusta, od jutra do mraka igram basket tri na tri u školskom dvorištu. Posle smo iscrpljeni izlazili u grad sa velikom strašću prepričavali driblinge, dodavanja i precizne šuteve.
Fakulteti
Mnogo sam voleo matematiku pa sam upisao kibernetiku na PMF posle srednje škole jer sam pao na prijemnom za filmsku režiju. Posle godinu dana otišao sam na studije novinarstva koje su se izučavale na Fakultetu političkih nauka, jer sam po drugi put pao na prijemnom za režiju. Iz trećeg pokušaja sam uspeo da upišem filmsku režiju na FDU i profesor žurnalistike na FPN Sergej Lukač mi je rekao da mu je drago što sam upisao fakultet za koji sam se spremao celog života ali da bih bio odličan novinar. Zurio sam u izbušene ciglice u slušaonicama FDU u neverici da studiram režiju. Toliko sam se primio da sam sve vežbe prvi odrađivao i istovremno bio glavni pomoćnik režije na radovima većine kolega sa klase. Bio sam prvi student režije na FDU koji je u roku diplomirao igranim filmom „Direktan prenos". Tih godina sam se opasno „navukao" na režiju.
FDU
Danas predajem filmsku režiju na FDU, gde je decenijama uspostavljen princip da značajni filmski autori prenose svoja iskustva studentima. Danas su asistenti na katedri za režiju između ostalih i Stefan Arsenijević i Srdan Golubović, koji jednako kao i profesori ohrabruju studente filmske režije da pronađu sopstveni autorski izraz. Trudićemo se da autentični beogradsku školu neće ugroziti nova pravila studiranja, koje propisuje bolonjski sistem visokog školstva.
Sivi dom
U Kruševcu sam proveo tri meseca pre početka snimanja televizijske serije „Sivi dom". Pričao sam sa autentičnim štićenicima o njihovim iskustvima boravka u Vaspitno popravnom domu. Istovremeno smo pravili izbor naturščika po kruševačkim srednjim i osnovnim školama. Zgranula me velika sličnost devojčica koje su se nalazile sa različitih strana ograde doma. Jednoj su naprasno umrli roditelji pa je državna administracija strpala u dom za delikvente, a druga je išla u kruševačku gimnaziju, svirala klavir i živela fin porodični život. Imale su iste ruke, oči, ponašanje, osmeh, a život im je podelio različite karte. Često smo prekidali snimanje zbog kućnog reda u domu, koji nije mogao da istrpi stalnu graju ekipe. Činilo mi se da neke moralne norme više vrede u domu nego van njega.
Ništa to ne valja
Serija „Sivi dom" je od tadašnje političke elite doživljavana kao udar na sistem. Osvanuli su neki naslovi po novinama tipa: „Posle serije „Sivi dom" povećana maloletnička delikvencija u SFRJ". Čak mi je tadašnji načelnik generalštaba SFRJ Nikola Ljubičić jednom u Televiziji Beograd rekao: „Je li Bajiću, šta si ti mislio kada si snimao tu amerikanizovnu seriju. Taj „Sivi dom" ti ništa ne valja". Zvali su me direktori domova i ministri pravde da mi kažu da se ništa od svega što je snimljeno u seriji ne događa po njihovim vaspitnim ustanovama.
Rambo Petković
Dejan Rambo Petković je moj prijatelj još iz vremena kada je u dresu Crvene Zvezde punio mrežu Partizana na večitim fudbalskim derbijima. Našao sam se 1997. godine na filmskom festivalu u Rio Dežaneiru i bio fasciniran obalom i temperamentom ljudi. Brazilci su pet puta luđi nego Srbi. Kod nas postoje neke uslovnosti dok su u Brazilu ljudi potpuno slobodni. Kada idete ulicama Sao Paola srećete ljude koji se smeju. Dejan me je sačekao i organizovali smo okupljanje na večeri svih Srba u Brazilu. Upoznali su se međusobno i zapretio sam im da kad sledeći put dođem moraju da budu u kontaktu.
Zvezda
Sutradan sam od Sao Paola krenuo sa Dejanom kolima prema Rio Dežaneiru i na čuvenoj plaži Kopakabani mu predložio da izađemo iz kola i okupamo se u okeanu. On je to odbio jer bi ga navijači rastrgli. Dan pre nego što sam stigao u Brazil on je pogotkom iz slobodnog udarca svoj tim uveo u istoriju jer su osvojili Kup libertadores. Ziko je izjavljivao da nikada nije video lepši gol. Kasnije sam ga u gradu naterao da izađe iz kola i nastao je haos koji nikada nisam video. Zaustavljen saobraćaj i gomile ljudi koji ga vuku za ruke. Jedva nas je policija izbavila i odvezla pod rotacionim svetlom. Ovih dana završavam pripreme za snimanje dokumentarca o Dejanu Rambu Petkoviću. On je u Brazilu kao stranac postao fudbalska zvezda. Sumanuto.
Klint Istvud
Za mene je jedan od najvećih heroja istorije kinematografije Klint Istvud. I glumac i reditelj. Doživljavam ga kao evropskog filmskog autora. Sreo sam ga na filmskom festivalu u Los Anđelesu i tada mu priznao da sam mnoge zvučne efekte krao iz njegovih filmova za svoju seriju „Zaboravljeni". Rekao sam mu da mi je kao otac u kinematografskom smislu. Smejali smo se satima i on mi je tada rekao da moram da pazim na fizičku spremu jer je rediteljski poziv rudarski posao. I dan danas radi zgibove.
Bioskopi
Još nikako ne uspevam da saznam ime veselog primitivca koji je potpisao prodaju bioskopa Balkan u koji su ljudi 110 godina dolazili da gledaju filmove. Globalna ratna razaranja i epidemije ih nisu pokolebali a taj lik je potpisao prodaju bioskopa. Iz Ministarstva kulture nam kažu da je to nadležnost grada Beograda a iz Skupštine grada nam poručuju da su bioskopi u republičkoj nadležnosti. Srećom smo ga osujetili pa se danas u Balkanu prikazuju kvalitetni domaći i strani filmovi. Taj čovek bi i Koloseum u Rimu zatrpao jer je ruševina u centru grada?
Porodica
Supruga Dragana je završila književnost a ćerka Darja treba da diplomira dizajn. Živimo u harmoniji.
Lična Karta
Višestruko nagrađivani, filmski, pozorišni i televizijski reditelj Darko Bajić rođen je 1955. godine u Beogradu. Diplomirao je filmsku režiju na FDU u Beogradu 1982. godine filmom „Direktan prenos". Režirao je filmove „Početni udarac" „Crni bombarder", „Balkanska pravila", „Rat uživo" „Na lepom plavom Dunavu" i televizijske serije „Sivi dom" i „Zaboravljeni". Režirao je i tri predstave u Zvezdara teatru „Mala", „Brod ljubavi" i „Život Jovanov.
.jpg)
