Izvor: Blic, 09.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Ponovo gori naš KP dom'
'Ponovo gori naš KP dom'
Policajac sa puškomitraljezom nehajno oslonjenim o rame hoda od kapije pobunjene 'Zebele' ka bifeu 'Zabela'. S leve strane su mu sumorne, razvaljene fasade bezbrojnih sivih objekata, iza žice, i u grozomornom stanju. Bife je zapušten kao i mesto, toliko zapušten da na njegovom zidu velikim, šablonskim slovima, još uvek piše 'Ništa nas ne sme iznenaditi'.
Unutra se hladnokrvno ljušte karte preko piva. Gotovo isključivo zaposleni u zatvoru. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jedan od njih gubi poslednju partiju, lenjo ustaje, saginje se i, kao aktn-tašnu ili kesu sa hlebom za porodicu, diže puškomitraljez i sa rukohvatom oslonjenim o dlan, a cevi o rame, prirodno, kao da mu je to deo tela, izlazi napolje.
- Da li se brinem? - kaže dignutih obrva.
Palac mu lenjo, ali nežno mazi obarač oružja.
- Mmmmm... Ne brinem se.
- Brinem se, kako se ne bih brinula - kaže mlada majka, koja se u stvari toliko brine da neće ni ime da kaže za novine.
- Bojim se da ne bude neko bekstvo. Pošto smo mi tu baš u komšiluku.
Svaki put kad pomene 'njih', glava i zenice joj odmahnu ka zatvoru.
- Sve ima svojih prednosti i svojih mana, pa i život kod zatvora. Sada smo u prednosti što imamo struju. U stvari... To je jedina prednost. I sad, kad znaš kakvi su (pogled ka zatvoru) i šta su pojedini uradili (još jedan)... Nije prijatno.
Odmah kod bifea je i košarkaško igralište 'Borca' iz Zabele. Klinci piče basket i ne može ih manje u životu biti briga za pobunu.
- Ma to je smešno, ti njihovi nerealni zahtevi i sve to zajedno. Meni je bilo smešno. Ma, u stvari, kad se sve to dešavalo, ja sam, brate, spavao - kaže jedan.
Drugi, dugajlija, spušta loptu kroz noge, odvaja fintom protivnika ulevo, pravi polukorak udesno, odraz, šut... Pola metra pored obruča, lopta u aut. Okreće se ravnodušno, diže pogled nad mesto i kaže, sa rezignirajućom, konjskom dozom ironije:
- Ponovo gori naš KP dom.
Pred kapijom zatvora je frka. Nad objektom, tamo negde unutra, gde policija ne dopušta pristup, diže se ogroman oblak crnog dima, koji je u korenu obasjan rumenim plamenom. Stiže crni BMW i umesto nekih strahovito važnih osoba koje će za čas posla da reše stvar, iz njega izlaze dva obična čuvara. Jedan spušta automat na šljunak, oblači vetrovku, uteže je, diže ponovo oružje, teško uzdahne i krene ka kapiji. 'Šta tu ima da se priča', jeste sve što on ima da kaže za novine. Ispred objekta koji vodi do mesta koje tako strašno gori, tamne prilike u uniformama dotrčavaju, otrčavaju, domunđavaju se, neko nešto viče u motorolu...
Dve žene nailaze putem, gledaju uzmuvane policajce i čuvare, i osmesima pokušavaju da pobede napetost. Ispod zloslutnog oblaka dima, autonomni svet očaja, bespomoćnosti, straha, zločina, ucena, bensedina, jeftinih glava i guzica, uzbibao se, uznemirio, napeo i zapretio da pokaže koliko je tanka i nesigurna granica između njega i mirnog, zapuštenog mesta. Oni koje smo poslali iza žice da neko vreme budu tuđ problem, pripretili su da se preliju preko zlokobnih ograda kao vulkanska lava žuči, po sporoj, tromoj Zabeli.
- Jesi na dužnosti? - pitaju žene čuvara koji im je došao u susret sa kapije.
- Za 48 sati, bio sam slobodan tri.
- Znači da izdajemo sobu, a?
Odlazeći, smejući se samom sebi, čuvar se okrenuo i pripretio im prstom:
- Nemo’ supu da prosipate. Branko Čečen
