Izvor: Blic, 05.Jul.2008, 22:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogled na Miljacku s motora
Najavili su za posle podne nevreme, pa nisam smeo da čekam da se smrači da izbegnem žegu. Pred zalazak sunca već sam bio na granici kod Zvornika. Posle rupčaga na mostu od kojih mi zamalo nije otpao kofer, ispred mene se ukazao put kao iz snova. Pomislih, e odavde je drugi bog na vlasti... Upaljena svetla na svim vozilima, puna linija, ali svi voze brzo i, po mojoj proceni, bezbedno. Samo tu i tamo neki „domaći" golf preseče poneku krivinu ili ako pretekne šleper zapahne me crnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << oblakom većim i od samog kamiona.
Vlasenica. Pada mrak. Već sam pomalo umoran. Ledeni vazduh struže mi lice. Obilazim automobile i ostavljam ih daleko iza sebe. Vidim tamo zapadno negde neki vrhovi, pa oblaci. Romanija. Brzo me je prošao onaj nelagodan osećaj samoće... nema nikog ni ispred ni iza mene. Iako je počela neka sitna kiša, nije strašna jer ulice nisu klizave kao kad padne u „masnom" gradu. Opustio sam se i počeo da uživam u vožnji. I planini.
Kad odjednom, ispred mene grad puče kao na tepsiji. Veliki, nekako okrugao i lep. Osvetljen. Zastao sam pored puta da bacim pogled a i da se obučem. Manje mi je bilo hladno kad sam obukao sve od garderobe što sam poneo za ta tri dana.
Prvo što sam video je osvetljena zgrada Vjećnice. Zapahnuo me topao vazduh i opet su se preda mnom stvorile kolone automobila i semafori. Nigde se ne provlačim i vozim kao i svi ostali. Naslućujem iznenađene poglede prolaznika upućene mom prevoznom sredstvu i BG tablici pozadi. Imponuje mi. Žao mi je što neću imati vremena da obiđem sve što me interesuje.
Jutro. Hotelski omlet sa sirom i bela kafa - savršenstvo - nestao je s tanjira u sekundi i već mi je u ruci bila kaciga, sprej za lanac i ostala oprema.
Nisam imao puno vremena za razgledanje, pa sam rešio da to bude motorom. Ono što sam prvo primetio je da je grad čist, zgrade većinom sveže okrečene. Tek u ponekom kvartu, među novim kućama, ostala je neka trošna kućica, izrešetana mecima kao švajcarski sir. A ispred, na moje iznenađenje, uredno pokošen travnjak, cveće, ogradica.
Svuda šmek Sarajeva, ćevabždinice, česme, zanatlije prave džezve, fildžane, nargile. Tramvaji, oni zaobljeni, iz prošlog veka, prolaze pored mene. Sarajlije ljubazni, fini ljudi, letargični. Nekako nigde ne žure. Ima i dosta stranaca u Sarajevu. Zevaju po Baščaršiji. Prelazim jedan od mostova preko Miljacke. U srcu Sarajeva. Prelepo izgleda i ovako, sa motora.
Tmurno nebo i vlažni kolovozi ostali su iza, u Sarajevu. Mrzelo me da blenem u navigaciju i table kraj puta, pa sam odmah promašio skretanje i otišao na Pale. Sve ovo drugačije izgleda po danu. Srbi pored kojih sam prolazio gledali su me kao da misle da sam neki špijun i da garant tražim Radovana. Tako su me gledali i dok sam palio sarajevsku „drinu" pod crnom fantomkom i blenuo u mapu i displej navigacije jedva vidljiv po dnevnom svetlu. U doba vladavine princa Filipa od Morisa i novih tehnologija, akcizni duvan više nema šmek niti je bitno geografsko poreklo. Ljubazno svima odmahujem koji me posmatraju, a pod točkom pršti rizla sa parkinga.
Romanija pitoma i prelepa planina. Putevi blago krivudavi, krivine pregledne i po kilometar unapred. Sve kombinacije su u igri. Od oštrih, blagih, „S" duplih, troduplih „S" i tako sve dok nisam ogulio skramu sa ivica guma i izbacio iz karburatora nataložen gradski šlajm.
„Teško bogu s nama kakvi smo", uspeo sam da dokačim krajem oka ispisan tekst ogromnim slovima na nekoj drvenoj tabli usput.
Vrlo brzo sam prešao granicu. Počeli su da smrde svinjci, a muve i ostali leteći insekti nemilosrdno me udaraju i razmazuju mi se po licu. Vozila ablenduju iz suprotnog smera jer saobraćajna policija u Srbiji revnosno radi posao. Skoncetrisao sam se na vožnju, zatvorio kacigu, i bez piš pauze odjurio za Beograd gde me, naravno, isti dan čeka gomila posla...
