Izvor: Blic, 29.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pas sa beskrajno tužnim očima
Pas sa beskrajno tužnim očima
Junaka ove priče oštenila je nepoznata keruša, žute je boje, nema pedigrea i sigurno nikada nije bio učesnik kinoloških izložbi. Ne spada u klasične kućne ljubimce, nema kuće ni vlasnika, nije pod zaštitom Brižit Bardo i drugih boraca za prava različitih životinja, ali nije ni od onih koje nazivamo psima lutalicama.
Pre nekoliko meseci pas Žuća odnekud je stigao do objekta PTT odmarališta na Brankovcu, na Fruškoj Gori. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Za razliku od svoje sabraće koja lutaju po gradovima, a od kojih je po nekim procenama samo u Novom Sadu oko 40.000, on je odabrao ovaj usamljeni objekat u šumi, od koga je najbliže naseljeno mesto Vrdnik, udaljeno oko osam kilometara. Ima beskrajno tužne oči u kojima se, ne retko, ogleda žal za nekim pravim gazdom, za domom... Iste onakve kao kod više od 700.000 prognanih, izbeglih i na silu raseljenih ljudskih bića u Srbiji.
Ubrzo po dolasku, Žuća je postao ljubimac zaposlenih u ovom odmaralištu, gostiju koji dolaze i odlaze, ali i malobrojnih izbeglica koji su kao i on, utočište našli na ovoj vojvođanskoj planini. Njegovo mesto je u bašti restorana, gde se mota oko nogu gostiju, ali su zaista retki oni koji se obrecnu onim čuvenim: 'Šibe'. Kada ga neko pomiluje ili mu uputi blagu reč veselo maše repom, a sjaj u očima i mahanje su pojačani kada to učini neka od mlađih i zgodnijih devojaka. Kada gosti odlaze, Žuća ih otprati do vozila, lajanjem odgovori na pozdrave, kao da bi hteo da kažem: 'Lako je vama, imate svoje domove, a ja živim izbegličkim, kerećim životom'.
- Žučko, ‘ajde malo miruj, hoće da nas slikaju za novine - doziva ga konobar Rajko Stojanac, kome je, kao i njegovim kolegama Draganu, Bakiju, Joci, Goranu, Milki i Dejanu, žuti pas razbibriga, drug na koga se mogu i naljutiti, a da im ne zameri, ili gost koji nema nikakvih zamerki na uslugu. Posle desetak minuta molbi i ubeđivanja, uspevamo da Žuću 'ubedimo' da pozira oprobanim sredstvom - klasičnim mitom u vidu komada džigerice. Pokazuje se da je i pseća sorta u tom pogledu gotovo identična ljudskoj. U situaciji kada ne uspevaju molbe i ubeđivanja, cilj se postiže podmićivanjem.
- Nema tog vozila na četiri točka koga neće otpratiti lavežom i jurnjavom, ali kao što do sada nije uhvatio nijednu pticu, tako nije 'ulovio' nijedan točak - kaže konobar Rajko i dodaje: - Prave salve smeha izazvao je prilikom održavanje reli trke za Veliku nagradu Jugoslavije, koja je održana na Fruškoj Gori. Naši gosti, saobraćajci, ljudi iz obezbeđenja, kao i svi mi, bili smo svedoci njegovih pokušaja da sustigne bar jedan trkački auto. Vozila su naravno, tutnjala velikom brzinom, a Žuća je posle izvesnog vremena odustao, čudeći se kakva su to 'čudovišta' tog dana prolazila 'njegovom' deonicom.
Svoj privremeni dom pas Žuća je tako našao na Brankovcu. Sigurno ga ne bi imao da se tu nisu našli dobri ljudi koji su se sažalili na njegovu sudbinu. Ovde je privremeni dom našlo i oko dvadesetak porodica sa Kosmeta, koje su za skoro dve godine ovde boravile. I oni su, kao i Žuća, naišli na dobre ljude. Uz pomenute konobare, tu su upravnik Saša, zatim Anđa i Lidija, recepcioneri Zdravko, Rada, Đura, kuvarice Olga, Mara, Ivanka, Kaća, Branka, Suzana i Željana, spremačice Goca, Milena, Sneža i Ceca, majstor Giga... Siniša Kostić Ala smo se sastali bećari
U brojnim dogodovštinama koje su ljudi sa Brankovca imali sa Žućom ili on sa njima, izdvajamo i jednu kada se žuti pas pokazao kao veran prijatelj, koji ne ostavlja druga u nevolji. Naime, ovde je boravila jedna grupa majstora - terenaca, koji su posle obavljenog posla, obično uveče, samotni život na terenu 'olakšavali' ispijanjem po nekoliko pića, tek toliko da se opuste. Jedan od njih, poznatiji kao Mile moler, ispio je koju čašicu više i postao naporan i sebi i drugima. Pošto je sa smaranjem preterao, svi su ga napustili, a on je odlučio da potraži neku drugu kafanu. U mrkloj noći sa njim je krenuo jedino Žuća. Stigli su u birtiju. Mile je pio dupli vinjak iz čaše, Žuća iz neke posude, a tamnoputi tamburaši su im neprekidno svirali i pevali pesmu: 'Joj, ala smo se sastali bećari/ pa ni jedan za kuću ne mari'! Posle burne noći, majstor Mile je bio mamuran, a Žućko tog dana nije trčao ni za točkovima, niti je jurio ptice.
