Izvor: Blic, 22.Nov.2009, 07:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na izvoru crnog sibirskog zlata
Ni Sibir nije što je nekad bio. Samo minus deset, a početak je novembra. To je za stanovnike malenog gradića Hanti Mansijsk kao proleće jer se zimske temperature kreću od minus 25 do minus 50. A ni bušotine nisu ono što smo nekad viđali u filmovima – sa pumpama iznad zemlje, prljavštinom i radnicima svuda okolo... Sada se u bušotinu ubacuju pumpe koje zatim guraju „crno sibirsko zlato" kroz cev.
Priobsko naftno polje pripada „Gasprom njeftu", većinskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vlasniku Naftne industrije Srbije, koji je pozvao srpske novinare u obilazak sedišta firme u Moskvi, nalazišta nafte u Hanti Mansijsku i rafinerije nafte u Omsku.
Let od Moskve do Hantija traje više od tri sata, pređe se više od 2.000 kilometara. U odnosu na Srbiju časovnike treba pomeriti četiri sata unapred. Po izlasku iz aerodromske zgrade čini vam se da nije baš hladno. Nema puno snega. Domaćini kažu da je oko minus deset, neki od nas im nisu poverovali.
Priroda jeste surova, ali i lepa. Odmah se ređaju slike iz romana Dostojevskog, Tolstoja, Čehova... Njihov opis je realističan. Širina, sneg, mir, breze. Autor ovog teksta nema hrabrosti da nešto doda.
U takvoj prirodi nalazi se i Priobsko naftno polje, sa oko 800 bušotina iz kojih se vadi nafta „ural", šezdesetak kilometara od Hantija. Bušotine su, ne samo u Rusiji, odavno prestale da liče na one iz filmova – sa pumpama ili platformama iznad zemlje, prljavštinom na svakom koraku, radnicima svuda okolo... U bušotinu se ubacuju pumpe koje zatim guraju naftu kroz cev. Da ne bi bilo sumnje u to šta se tu radi, jedan od radnika prišao je cevi koja izlazi iz zemlje i na slavini napunio staklenu flašu „crnim sibirskim zlatom".
Radno vreme 12 sati
Ta tečnost donosi blagostanje mnogima u Rusiji. Oko 60 odsto ruske nafte dolazi iz ove oblasti, zvane Jugra. Na nepristupačnoj zemlji od davnina žive narodi Hanti i Mansi, i danas ih ima oko 30.000. Hanti Mansijsk je osnovan 1950. godine, ali je procvat doživeo ranih 80-ih posle otkrivanja velikih rezervi nafte. Sada ima oko 70.000 stanovnika.
Radnici na nalazištima rade 15 dana po 12 sati, a onda se 15 dana odmaraju. Neki žive i više stotina kilometara daleko od bušotina, ali odmor koriste da obiđu svoje porodice.
Onaj ko radi u naftnom sektoru u Rusiji može sebe nazvati srećnikom. Reč je o prestižnom poslu, dobro plaćenom. Radnici nisu hteli da otkriju kolike su im plate, samo su se osmehivali, ali smo saznali da su daleko iznad ruskog proseka, par hiljada evra. Plus imaju beneficirani radni staž, ograničen na 20 godina. Za rad na bušotinama vlada veliko interesovanje – na jedno radno mesto konkuriše šest ljudi. Tokom smene od 15 dana radnici spavaju u bungalovima u blizini nalazišta. Reč bungalov i sibirska zima nekako ne idu, ali jednokrevetne sobe izgledaju prilično komforno. Čak ima i šest žena, zaduženih za spremanje hrane, čišćenje kuća.
– Živim u Hanti Mansijsku jer moram da radim svakog dana. A i ne mogu bez žene – kaže Sergej, zamenik načelnika za eksploataciju nafte i gasa „Gasprom njeft Hantosa", ćerke firme „Gasprom njefta", odmah osvojivši srca novinarki iz Srbije. Ali ne i novinara.
Trideset vrsta piva
Istina, kod muškog dela srpske „ekspedicije" Sergej se „izvadio" nešto kasnije, tokom večeri. Bio je vodič u barovima hotela u kom smo odseli. Ispričao nam je da je skoro dvadesetak godina na naftnim nalazištima u Sibiru. To je puna penzija za ovu vrstu posla. Osim votke i drugih žestokih pića, najčešće konjaka, Rusi piju i pivo. U pojedinim marketima može se naći i više od 30 vrsta, čak i japansko pivo. Za ljubitelje plastičnih pivskih flaša, tu je ambalaža od tri litra.
Posle obilaska bušotina ručali smo u radničkoj menzi. Ne razlikuje se puno od tradicionalne ruske trpeze. Prvo jedete rusku salatu, sličnu onoj poznatoj pod tim imenom u Srbiji. Rusi sve salate jedu pre glavnog jela, odnosno čorbe, a to su boršč ili soljanka. Prva je od cvekle i mesa, a druga ima više mesa. U obe se dodaje pavlaka. Posle obroka pije se čaj – crni, zeleni, ređe kafa.
– Čaj se u stvari pije iz tacne – objašnjava nam Ljubov Vjačeslavovna Puhaljskaja, urednica kompanijskog lista. Ljuba kaže da njena baka na jedno koleno stavi šolju, a na drugo tacnu, polako dosipa i pije.
Popodne i veče, posle obilaska naftnih polja, proveli smo u etnoparku „Dobrino", sa velikim dvorištem, kafanom, hotelom, na obali Irtiša. Velike sibirske reke su glavni razlog što u ovdašnjoj kuhinji ima dosta ribe. Čak 23 vrste su jestive. Na ulazu „Dobrina" dočekala nas je baka Irina sa harmonikom. Nismo se baš pokazali u poznavanju ruskih pesama, ali smo se pokazali desetak koraka dalje, pored stola sa tipičnim sibirskim obrokom – pohovana, osušena i živa riba, ćevapi od losa, ribizle – severno grožđe. Votka, čista i sa ribizlom. Baka je probala da nas nađe nekom pesmom, i nije prošlo puno kad su svi zapevali „O mama, mama, mama, ljublju Cigana Jana...". Uzvratili smo sa „Tamo daleko". Bogami i jeste bilo, više od 4.000 kilometara. Iza Urala, u azijskom delu Rusije, u centralnom delu zapadnog Sibira. U dvorištu „Dobrina", sa pogledom na poluzaleđeni Irtiš sa čašicom votke u ruci...
Titova ulica u Omsku
Grad Omsk nalazi se oko 700 kilometara južno od Hantija, a 2.700 od Moskve. U njemu je tokom izgnanstva sredinom 19. veka boravio i Dostojevski. Tu je napisao roman „Zapisi iz mrtvog doma" i doživeo, kako kažu, duhovni preobražaj. U samom gradu se gubi utisak da ste u Sibiru, previše je urbanizovan, što nije slučaj u Hantiju. Kad smo izlazili iz restorana „Jugorska sloboda", posle desetak koraka ugledali smo tablu. Restoran „Kolčak" se nalazio u ulici koja nosi naziv Broz Tito. Možda smo hiljadama kilometara daleko od Srbije, ali smo među svojima.
.jpg)
