Izvor: Blic, 15.Mar.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mali korak za čovečanstvo, ali neka...
Mali korak za čovečanstvo, ali neka...
Bio je to mali korak za: ostvarivanje teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta Jugoslavije; Kfor i NATO; italijanskog oficira, koji se u svoj svojoj visini od metar i šezdeset uspravno držao ispred komandnog mesta VJ u Bujanovcu, preksinoć, u vreme kad su dogovarani poslednji detalji ulaska jugoslovenskih snaga bezbednosti u deo kopnene zone bezbednosti; Nebojšu Čovića, predsednika Koordinacionog tela Savezne vlade i Vlade >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Republike Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, pred kojim su tek izazovi pregovora s Albancima i 395 kilometara dugačka zona nad kojom suverenitet tek treba da bude vraćen… ali za potpisnika ovog teksta i ono malo preostalih za koje je Kosovo više od geografskog pojma… za njih je to bio… taj, objektivno: jučerašnji komad bez pucanja… pa, bilo je to kao, kao kad sanjate nekog dragog koji je umro, i vi znate da sanjate, ali ostavljate da san traje i taj vama drag je tu… Eto, tako, i toliko lično od potpisnika ovog teksta koji je, inače savršeno normalna i uravnotežena osoba, ali ga ponekad savlada potreba za samoobmanama.
A objektivno… Objektivno je to bilo ovako: objavljeno je da je 'Združena jedinica”, formacija koju čine jedinice vojske i policije, dobila dozvolu da uđe u kopnenu zonu bezbednosti, deo uz granicu SRJ sa Kosovom i Makedonijom, u koju su od prestanka rata s NATO smeli samo policajci s ličnim naoružanjem. Steklo se bilo dosta toga: demokratske promene u Srbiji, akcije naoružanih Albanaca iz Preševske kotline, koji su formirali 'oslobodilačku vojsku” i nemoć Kfora da prekine njihovu povezanost sa sunarodnicima na Kosovu, zatim 'mali rat” u Makedoniji, a znatno je doprinela i za ove prostore nova politika državnog vrha SRJ prema Albancima i insistiranje Nebojše Čovića na 'mirnom rešenju krize”. Dakle, znalo se da se 'Jugoslavija vraća na jedan deo svoje granice”, ali niko nije saopštavao dan i sat.
Tajnost se laiku činila pomalo nepotrebnom: na prostoru koji je NATO prepustio našim snagama do sada nisu bili zabeleženi nikakvi incidenti - na 25 kvadratnih kilometara pretežno golih brda nalaze se samo tri naselja, albanska: Miratovac, Trnava i Norče, i za razliku od okoline Preševa i Bujanovca, gde se ginulo, ova sela nisu pominjana u novinskim izveštajima. Uostalom, specijalne jedinice jugoslovenskih snaga bezbednosti već nekoliko dana pre početka operacije počele su detaljno češljanje terena.
Preksinoć, kroz dvorište komande VJ u Bujanovcu špartali su: već opisani Italijan, koga je jedan naš čovek, dok su ćaskali upitao: 'Mislite li na Italiju?” (ovaj se podigao na prste, spustio na pete, popravio savršeno obmotanu maramu oko vrata i odgovorio: 'Ne u ovom trenutku”, a kroz niske prozore zgrade videli su se generali za stolom prekrivenim kartama); Amerikanka hrvatskog porekla, pripadnik američke vojske s rancem i puškom, koja je s izuzetnom ljupkošću pozirala s našim momcima 'za uspomenu”, i koja je posle, kad su je pitali: 'Anči” (za pet minuta, već je imala ime odmila), 'Anči, gde da ti pošaljemo slike_arhiva?”, rekla: 'Ovde. Zar mislite da ćete nas se lako rešiti, sada kad smo jednom došli?”, i svi su se odjednom uozbiljili; Norvežanin ('vidi ga, majku mu, stvarno je iz Norveške, zavrnuo rukave k’o da mu je vrućina”, rekao je jedan zakopčavajući vetrovku te noći, hladnomartovske); mali rastom Amerikanac koji se posle razgovora uvukao u vreću za spavanje na haubi svog oklopnog vozila marke 'hamer”, i koji je samo delio osmehe nerazumevanja oko sebe telohraniteljima generala koji su komentarisali njegov sitan rast i vajkali se: 'Od ovakvih smo izgubili…” A onda su iz zgrade izašli Pavković, Čović i ostali generali, izdržali sevanje bliceva i rastali se uz 'dobro, vidimo se sutra u pola sedam”. Čović je zatim ušao u svoj džip, a Pavković se vratio u komandu... Juče ujutru, u pola sedam, Pavkovića je na odvajanju s autoputa za Preševo dočekao konvoj novinara, ali Čovića nije bilo. Ni ekipa nekih beogradskih televizija - umesto u Miratovac, Čović je otišao u Norču. Konvoj novinara s Pavkovićem nastavio je izlokanim putem dva kilometra u zonu, i tu pristigao jedinice VJ iz sastava operativne grupe 'Jug” pod komadom generala Krsmana Jelića, koje su mimo svih ranijih planova napravljenih s Kforom, kojim je bilo predviđeno da cela operacija traje deset sati, napredovali pet puta brže. U 7.14 (ako je vojna operacija, nek i terminologija bude takva) Pavković je iz džepa jakne izvadio mobilni telefon i izgovorio: 'Gospodine predsedniče, u ovom trenutku zadatak je izvršen do pola... Ne... Razumem, gospodine predsedniče.”
'Je l’ to Koštunica?”, pitali su novinari.
'Jeste.”
'Šta je rekao?”
'Ništa, samo je pitao da li je bilo incidenata...” (Tokom jučerašnjeg prepodneva, ovaj novinar bio je slučajni svedok još dva razgovora Pavkovića s Koštunicom: predsednik se raspitivao da li su tačne informacije da se u komisiji Kfora zaduženoj za nadgledanje operacije nalaze sa strane pristigli oficiri NATO. Nije ih bilo. Drugi put, predsednika SRJ zanimalo je da li je već uspostavljena veza s predstavnicima Kfora.)
Ispred novinara išli su inženjerci sa detektorima za mine, i sve je to izgledalo pomalo glumljeno - fotoreporteri su bez zazora istrčavali ispred njih... sve do trenutka kada je jedan vojnik zastao, pa su mu prišli i ostali, i kada su pažljivo iglama počeli da prekopavaju zemlju, a iz detektora se čulo tiho pištanje. Posle desetak minuta jedna igla je na površinu zemlje, na vrh humke ne veću od krtičnjaka, izbacila komad bezobličnog metala. Nastavljeno je dalje, ali mnoge je novinare naglo minula želja da se 'probiju do makedonske granice”. Pola kilometra dalje, i najokoreliji 'ratni reporteri” odustali su od te nakane, shvativši da im predstoji pešačenje od najmanje tri-četiri sata. Za dva kilometra ptičjeg leta do vrha brda kojoje je bilo zamotano u maglu.
Na povratku, deca su se uz galamu i zadirkivanje iz škole u Miratovcu razilazila kućama - direktor je izjavio da su uplašena 'prisustvom vojske”. Uz trzaje, mimo njih je prolazio 'jugo” auto-škole 'Mimoza” za čijim je volanom sedela prilično unezverena žena pogleda zakovanog za put, dok je instruktor smireno sedeo zavaljen u sedište gotovo oborenog naslona - i samo mu se glava povremeno trzala u ritmu kretanja vozila. Iza njih, kolona vozila s oznakama KFOR preko livada odmicala je prema Norči... a jedinice MUP Srbije već su bile razmeštene duž puteva.
Tri sata po početku operacije, sve je već bilo gotovo: 'Jedinice Operativne grupe ‘Jug’ završile su napredovanje u miratovačkom, norčanskom i trnavskom pravcu.”
U Bujanovcu, tridesetak kilometara dalje, na ulicama je bila uobičajena saobraćajna gužva: policijski džipovi, vojni džipovi, zeleni i maskirno-šareni kamioni, putnički automobili i zaprege mimoilazili su se bez upadljivije nervoze uskim ulicama prekrivenim tankim upornim slojem blata. Bujanovački pres centar, organ Vlade Srbije, izdao je saopštenje da je u toliko i toliko sati SR Jugoslavija uspostavila suverenitet, a da su to 'sa lica mesta pratili predsednik Koordinacionog tela SRJ i RS dr Nebojša Čović, članovi Koordinacionog tela gospodin Mića Marković, Milovan Čogurić i general Obrad Stevanović.” Drugih izjava za javnost nije bilo. Inače, gospodin Marković je predstavnik MUP u pomenutom telu, general Stevanović je general MUP, a Milovan Čogurić je generalni sekretar Saveznog ministarstva odbrane.
Ni general Pavković, sa svoje strane, nije davao izjave za štampu, i sve je to prošlo tako kako je prošlo, i kad su se svi zvaničnici odvezli sa lica mesta, ostali su vojnici na povraćenoj teritoriji, i komentar jednog visokog oficira da 'sada incidenata nije bilo ali ne znači da ih neće biti...”
'Anči”, sa plavo-belo-zvezdastom zastavicom na ramenu govorila je sa šarmom autentičnih Zagrepčanki iz predratnih vremena: 'Vidimo se”, a pored nje je stajao još jedan oniži vojnik Armije SAD.
'Pa oni su svi mali! Sunce ti j..., pa šta smo mi radili!”, rekao je jedan naš grmalj.
'Šta ćeš...”, rekao mu je drugi dvometraš i pljunuo u stranu. M. Petrović
