Izvor: Blic, 31.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krst iskušenika Gojka
Krst iskušenika Gojka
Na šestom kilometru od Čačka, u podnožju planina Mali i Veliki Vujan, izmaknut od saobraćajnica, u bukvalno netaknutoj prirodi, u kojoj bi bilo lepo - kada bi bilo izvodljivo - da se vazduh pakuje i kupuje u samousluzi, smešten je neveliki muški manastir Vujan. U nekim spisima se manastir pominje i kao Ujan. Ne zna se pouzdano kada je osnovan – mada se može odrediti približno vreme - ali je izvesno da je građen od ostataka manastira Obrvin, iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 13. veka, koji je bio nekoliko kilometara niže. Pošto nikako nisu imali mira, pogotovu kada su ga 1497. Turci opljačkali i zapalili, bratstvenici su se raspršili po drugim srpskim manastirima. Ruševine manastira Obrvin stajale su 305 godina. Potom su vojvoda Nikola Milićević Lunjevac, Karađorđe Petrović, Miloš Obrenović, Lazar Mutap i još neki uglednici odlučili da od preostalih zidina iskoriste materijal i sagrade manastir. Od mesta nekadašnje svetinje, koja bi i dalje bila na udaru Turaka, budući ustanici su se povukli dublje u šumu i podigli današnju svetinju, manastir Vujan. Tako je manastir Vujan ujedinio dve dinastije: Karađorđeviće i Obrenoviće. Ponovo je svetinja opojana 1802. jer je srpski vojvoda Nikola Milićević Lunjevac, pradeda kraljice Drage, uz pobrojane vođe dao najviše dukata da se iz pepela digne svetinja. Zato Lunjevica slovi za ktitora manastira. On je i sahranjen u manastirskoj crkvi, dok su ostale Lunjevice pokopane u porti uz zid crkve. Ktitoru manastira, vojvodi Lunjevici, nadgrobnu ploču u manastirskoj crkvi podigla je kraljica Draga. U priprati je sahranjen vojvoda Lazar Mutap. Nekad je u manastiru Vujan bilo monaha kao pčela, danas o njemu brinu iguman Jovan i njegova sestra, takođe monahinja. Do prošle godine u manastiru je živela i najstarija monahinja manastira Vujan: majka igumana Jovana.
U tom manastiru je pred Drugi svetski rat započeo iskušeničke dane Gojko - što je mirsko ime današnjeg patrijarha srpskog Pavla. Nije dugo trajalo i iskušenik se razboleo od, u to vreme, opake, neizlečive i nedovoljno znane bolesti koja ni danas nije bezazlena - od tuberkuloze. Lekarske prognoze bile su nevesele, bratstvenici su, kao i sam iskušenik, čekali smrt. Gojko se povukao u svoju keliju: imao je svoju kašiku, svoju viljušku i svoj tanjir. Kod takvog neznanog i nezvanog gosta, kao što je tuberkuloza, o kojoj se malo zna a mnogo nagađa, povlačenje je bilo najbolje za sve. Ali – iskušenik se nije dao. Prilikom nekakvih građevinskih radova, jer oko manastira vazda treba nešto raditi, popravljati, podziđivati i doziđivati, nađeno je mnoštvo kostura, koji su pohranjeni pod prag manastirske crkve, a među njima i oko trista godina stare netruležne mošti monaha čije se ime ne zna. On je, zbog svetiteljskog života, na šta su ukazivale netruležne kosti, pogreben u zaseban grob. Malo po malo i iskušenik Gojko je počeo da izlazi iz kelije i spušta se do groba neznanog monaha. Kroz neko vreme dogodilo se čudo – iskušenik je ozdravio. I ne samo da je ozdravio već je nadmašio i sva predviđanja lekara: doživeo duboku starost i došao na kormilo Srpske pravoslavne crkve. U znak zahvalnosti Bogu za isceljenje iskušenik je izrezbario drveni krst, čija je duža strana oko 12 centimetara. Na aversu krsta je raspeti Hrist, na reversu posveta na crkvenoslovenskom: 'Manastiru Vujanu, o isceljenju, priloži rab Božji Gojko, 1946'.
M. S. Pešić
