Izvor: Blic, 20.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kompjuter kao oružje
Kompjuter kao oružje
U sobi osvetljenoj samo nepredvidljivim svetlom kompjuterskog monitora, uz zidove oko radnog stola poređano je preterano mnogo kompjuterskog hardvera za jednog sedamnaestogodišnjaka. Između ostalog, u jednoj vertikalnoj konzoli, jedan na drugi, stoji povezano ni manje ni više nego pet procesora, golih, pokrivenih zbog prašine nekom vrstom zvona od pleksiglasa. Cvrče nešto sasvim tiho i svetlucaju, dok njihovom pozamašnom snagom upravlja Aca.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Odlučio je da demonstrira (ilegalni) upad u sistem neke ruske firme za dilovanje papirnih proizvoda, u koji je ulazio već nekoliko puta.
- Tamo ima neko potpuno beslovesan, verovatno neki noćni čuvar ili tako neko, ko je po celu noć na porno sajtovima po Internetu. Njihov sistem ima lepu zaštitu, ali njegov modem uopšte nije uključen u nju, pa to otvara 'zadnja vratanca' za ulaz, ali veličine trijumfalne kapije. Tako da, dok je on na Internetu, a to je svake noći, ja se vozam po sistemu koliko hoću. Mislim, to niti je neki izazov, niti veština, nagazio sam ga slučajno pre dve nedelje. Ovo je čisto da ti pokažem koliko je to lako ponekad…
Pa opet se uzbudio malo. Krenuo je da otvara sistemske, pa poslovne, i, na kraju, privatne direktorijume. Iz njih su krenula da kuljaju privatna pisma, fotografije, ponovo neizbežni pornografski materijal, a žena direktora marketinga bi verovatno volela da zna nešto o slikicama koje gospodin čuva na hard disku u svojoj kancelariji.
- Ja sebe ne smatram nekom hakerčinom. Počeo sam kao klinac sa upadanjem u sajtove, sada upadam i u sisteme. Imaš samo svoj komp, svoj mozak i svoja muda. Sedneš u ovom smrdljivom Beogradu u svoju smrdljivu sobicu, a za minut si na mreži, za pola sata ili sat u nečijem kompjuteru, nečijem sistemu, na drugom kontinentu. Šetaš se po njima kao da su javni sajtovi… Adrenalin… To je kao droga.
Prvi hakeri bili su momci koji su otkrili da određenim zvucima mogu da nateraju američki telefonski sistem da radi kako mu oni kažu. Posle se prešlo na kompjutere, a sa razvojem prvo mreža, pa zatim Interneta, došlo se do čitave potkulture omladinaca koji svoja kompjuterska znanja koriste za ilegalne upade u tuđe datoteke, sisteme, računare, mreže… Većina hakera je dobroćudna, iskopiraju neki fajl da dokažu da su uspeli da nadmudre bezbednost sistema i odu. Moć koju poseduju može se demonstrirati na benignom primeru: jedan neotkriveni pripadnik bostonske hakerske grupe 'Lopt', pomerio je sredinom osamdesetih komunikacijski satelit u orbiti iz svoje dnevne sobe. Ali, u svakoj populaciji postoji i određeni procenat zloćudnih. U ovom slučaju, oni kreiraju pogubne viruse i prave veliku štetu na razne druge načine. Njih 'etički hakeri', ovi koji ne prave štetu, izdvajaju od sebe i nazivaju ih 'krakerima' (cracker, eng).Uzmimo samo primer mladog Holanđanina koji je bukvalno srušio poštanski sistem svoje zemlje i teško narušio još neke širom Beneluksa. Dobio je dvadeset godina robije, šteta nikada nije utvrđena, ali je bila veća od 400 miliona dolara.
Kod nas je, valjda po sklonosti nacije, 'hakeraj' stigao sa prvim računarima, samo što u Jugoslaviji gotovo da i ne postoje veliki kompjuterski sistemi po kojima bi vršljali, pa to rade po inostranstvu, preko Interneta. Imaju svoje veb-sajtove, od kojih su posebno zanimljivi oni na koje se ne može ući ako niste član. Javni sajtovi uglavnom služe da se pohvale upadima i demonstriraju dokaze za iste.
Naravno, koristili su izolaciju zemlje za prevare sa brojevima kreditnih kartica do kojih dolaze upadima u datoteke ili prostim prevarama naivnih i tako nabavljaju sve i svašta sa Internet ponude – od CD-ova do odeće i elektronike. Kako se kod nas, po prvi put u istoriji, upravo sudi nekome za jednu takvu prevaru, sada je to malo prestalo.
Posle ratne odiseje srpske hakerske grupe 'Crna ruka', koja je oborila veb-sajt 'OVK' za vreme rata, a pre i posle toga zasnovala sada već višegodišnju razmenu artiljerijske vatre između ovdašnjih i hrvatskih hakera, jedna nova grupa je uspela da se probije u medije.
U jednom od čet-rumova, sajtova na Internetu gde se može razgovarati preko tastature, pomenuti klinci su preksinoć raspravljali o 'slučaju PTT'. Bili su neograničeno uvereni u sopstvenu moć da naprave štetu, veoma im je bilo stalo do moralne strane cele stvari, pa je gotovo polovina rasprave vođena o tome kako da se naprave problemi, a da se ne oštete korisnici. '‘Ajde da one u PTT naučimo šta je posao, da rade malo, umesto što sede po kancelarijama – nek čiste viruse i reuspostavljaju sisteme…' – insistirao je jedan. 'Možda im bude jasno koliko obični ljudi rade za pare koje njima moraju da plate za smrdljivi telefonski razgovor'. Ali, bilo je i radikalnih: 'Treba im skršiti sistem. Samo to mogu da razumeju. Ko ih j…'.
Ne samo da Aca nije nikakvu štetu napravio po bugarskoj firmi, nego im je, iznerviran aljkavošću administratora mreže, pospremio neke vrlo važne sistemske fajlove, pošto su počeli da stvaraju grešku koja može da obori sistem. Malo se nasmejao kolegi.
- He, he… Bar će da se pita aljkoš kako se to pospremilo samo od sebe. Počeće da ceni ‘vindovs’!
Nadajmo se da u PTT ne radi neko ko je doneo modem od kuće na posao da gleda porniće i da ovde nema ljute dece sa znanjem i nakanama jednog današnjeg robijaša u Holandiji. Inače, može se desiti veoma skup 'Ljubavni slučaj službenika PTT'. Branko Čečen
