Izvor: Blic, 19.Okt.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Karijeru pisca počeo sam preko pošte
Pre nekoliko dana u Biblioteci grada predstavnici „Prosvjete" iz Bileće uručili su mi nagradu „Svetozar Ćorović", pa uz nagradu i imitaciju od drveta lampe petrolejke. Ne znam čija je to ideja bila. Rasplakali su me. Uz takvu lampu, do dvadesete godine, pročitao sam stotine knjiga, doživeo najveća čitalačka uzbuđenja, ušao u jedan svet koji je postao moj izbor i poziv, i još uvek u njemu trajem, počinje ispovest za „Blic nedelje" književnik Jovan Radulović. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Selo pod Dinarom
Svet u kojem sam rođen i proveo detinjstvo, rado mu se vraćao, a danas ga više ni geografski ni etnički nema (ma kako to zvučalo čudno), više je bio svet devetnaestog nego dvadesetog veka...
Električna struja u moje selo stigla je kad sam krenuo na studije u Beograd, kad sam imao dvadeset godina. I to je bilo na jedvite jade. Morali su seljaci sami da skupljaju pare i doplaćuju, prodaju stoku. Tako je bilo uglavnom u svim krajevima u Hrvatskoj gde su živeli Srbi. Možete misliti još kad je u pitanju zabačeno selo pod Dinarom.
Dani detinjstva
U mom detinjstvu svega je nedostajalo osim oskudice i siromaštva. Iako sam ja bio privilegovan u odnosu na svoje vršnjake. Naime, moj otac je imao državnu platu, bio je cestar, ili štradiol, kako su ga zvali. Samo su četiri državne plate postojale u selu: matičar, seoski bolničar, šumar i cestar. Učitelji su bili poseban svet, nisu bili domaći i često su se menjali. Ti dalmatinski putevi i ceste bili su strašno nezahvalni za održavanje, s velikim uzbrdicama, povodanj kad naiđe sve odnese, kao da ništa niste radili. Pamtim očeve stalne brige i borbu kako da kamenitu cestu održi u što boljem stanju. Svejedno, stalno su stizali prigovori, što od šofera i vlasti, što od naših seljana, koji su bili ljubomorni i zavidni što je baš njega dopalo da ima državni posao, a svaki dan dolazi na ručak i konak svojoj kući... Ima jedna mala anegdota: pored alata koji je godišnje menjao i kišne kabanice, setili su se i dali mu pravu bundu, nepoderivu, od jagnjećeg krzna, tešku. Za nas, njegovu decu, ta bunda je predstavljala bogatstvo, gledali smo kad god se ukaže prilika da je obučemo, pogotovo kad zapuše čuvena bura s Dinare. Otac je imao razumevanja za moju ljubav prema knjigama, svakog meseca kad bi odlazio u Knin po platu, svraćao bi u knjižaru i kupovao mi neku knjigu, mahom školsku lektiru.
Baka Milica
Uskraćeno mi je zadovoljstvo deteta da se sećam bake i dede – umrli su pre nego sam se rodio. Ali su, sa majčine strane, baka i ded bili veoma blizu i u njihovu kuću sam često odlazio. Baka Milica je bila izuzetno tiha i neprimetna žena, nikad se ni na šta nije žalila, nikad glas podigla, izgovorila tešku reč, s nekim se posvađala. Stalno u nekom poslu oko kuće, a za njom kokoške, mačke, deca, prate je, svi nešto očekuju. Pred polazak u Beograd, pozdravljajući se, trpala mi je u torbu kese s bajamima i orasima, rekla: „Čuvaj se Beograda, naša su dva u Beogradu propala." Jedan moj ujak, za vreme Drugog svetskog rata, stradao je u Beogradu kao Nedićev žandarm, a drugi blizak rođak posle rata, kao milicajac. Ali, o tom se nije pričalo.
Gimnazijski dani
Za vreme mog gimnazijskog školovanja Knin je bio tipičan provincijski gradić kroz koji su tutnjali vozovi na sve strane – za Split, Zadar, Šibenik, Zagreb i Evropu, za Beograd, čuvene pruge – lička i unska. U koji god voz da uđeš, odvešće te u bolji i daleki svet. Živeći u Kninu kao podstanar, slobodan i radoznao, bez roditeljske kontrole, upoznao sam sve tamne čari Knina, odlazio na železničku stanicu, ispraćao vozove, nisam imao hrabrosti da se otisnem za nekim zagonetnim osmehom iz voza, glasom, lepom dugom kosom. Knin je bio i gradić u kome su se i te kako osećale socijalne razlike, pogotovo u našoj gimnaziji koja se pretenciozno zvala „Bratstvo–jedinstvo". Zbog vozova i pruga iz svih pravaca, Knin je imao specifičnu kategoriju učenika – zvanu đaci putnici . Ogroman broj. Iz Like, Bosne, Bukovice, Zagore... Neviđeno darovita, pametna, ali i siromašna deca. Ustajali su u tri, četiri sata, putovali radničkim vozovima, šupljih cipela, bez kaputa. S druge strane, bili su đaci čiji su roditelji bili oficiri, lekari, činovnici, zaposleni u državnim službama, preduzećima, koji su ustajali tek posle sedam sati, majke im spremale doručak, sačekivale ih posle škole s gotovim ručkom.
Džuboks
Kao podstanar u Kninu nisam u potpunosti pripadao nijednoj kategoriji. Bliži su mi bili đaci putnici, a uveče, kad njih više u Kninu nema, bio sam s ovim drugima. Čitav društveni život u Kninu odvijao se u Domu JNA, gde su se, pravo čudo, menjali filmovi svaki dan, a u plesnoj sali je bio džuboks s najnovijim pločama (da l’ danas deca znaju šta je to, a šta je to tek bilo za nas)! Zavoleo sam rok muziku i noću slušao čuveni Radio Luksemburg, iz noći u noć pratio top-liste. Taj džuboks sam pre desetak godina opisao u jednoj priči. Čini vam se da u takvom gradiću svi znaju da ste podstanar, pa je i prva ljubav ostala samo u nekim neuzvraćenim pogledima i tihim patnjama, iako danas neke moje bivše školske drugarice ne misle tako, kažu da ja njih nisam primećivao. Eh"
Desilo se čudo
Kao mlad, stidljiv i nesiguran, već student, bez književnih poznanstava, kafanskih druženja i preporuka, odlučio sam da svoju književnu karijeru, ako je uopšte bude, počnem preko pošte. Baš tako. Uz pomoć svojih prijatelja iz Studentskog grada, svoju prvu priču „Proslava"otkucao sam na pisaćoj mašini i poslao na adrese „Književne reči" i novosadskih „Polja" – tada veoma ugledne književne časopise. Desilo se čudo: pošta nije zakazala, urednici su bili odgovorni i pažljivi čitaoci, i priča mladog, nepoznatog Jovana Radulovića objavljena je u isto vreme u oba časopisa.
Pisci su kao deca
Dobio sam dosta književnih nagrada, sve su mi podjednako drage. Pisci su kao deca, pustite ih da se bar jedan dan raduju nekoj nagradi. Mihiz je govorio: ne napadaj nagrade, pogotovo ne one koje nisi dobio. Neke moje književne nagrade imale su i afere, poput Oktobarske nagrade Beograda koja mi je dodeljena 1979. i nakon dva dana poništena odluka žirija. Vraćena mi je 1993. opet uz neku malu aferu. Andrićeva nagrada mi je dodeljena u Skupštini grada, za knjigu pripovedaka „Dalje od oltara". Erih Koš – predsednik Andrićeve zadužbine je u govoru morao reći da ne može pozdraviti predstavnike vlasti jer ih nema. Bojkotovali su dodelu jer sam pre toga dao intervju prištinskom „Jedinstvu" u kome sam govorio da je položaj Srba u Hrvatskoj gori nego na Kosovu.
Jesen je"
Jesen je obično doba kad počinjem nove poslove, ili ubiram plodove onoga što sam prošle godine radio. Pre dva meseca izdavačka kuća „Evro-Đunti" objavila je moj novi roman „Od Ognjene do Blage Marije", a ovih dana izašlo je i drugo izdanje, pa je stigla i nagrada „Svetozar Ćorović". Zaista radost za pisca. Krajem februara izašla je meni draga knjiga „Slučaj Golubnjača – za i protiv" u izdanju „Filipa Višnjića", gde sam sakupio meni svu dostupnu dokumentaciju o tom čuvenom „slučaju" koji je pre dvadeset i pet godina i te kako prodrmao pozorišni, kulturni i politički život Novog Sada, Vojvodine, Srbije, Jugoslavije. Dokumenta – hronološki poređana, bez ikakvih komentara, od 1980. do kraja 2007. godine. Ništa nisam sakrio, nikoga nisam štedeo, pa ni sebe. Znao sam da se takva knjiga samo jednom pravi i da vredi jedino ako ste nepodmitljiv sudija. Naivno sam se nadao da će to možda neko drugi uraditi, kad sam video da vreme prolazi, zasukao sam rukave, prihvatio se tog nezahvalnog posla, i završenim sam zadovoljan, kao da je u pitanju nov roman ili knjiga pripovedaka.
„Golubnjača"
Predstava „Golubnjača" je zaista obeležila moj život, kao mladog i neiskusnog pisca bacila me u jedan vrtlog u kome sam se batrgao i probao isplivati sa što manje štete. Pozorište se sa mnom surovo poigralo, i kad danas kažem – da sam znao šta će se sve s tom dramom dešavati i šta će se sve o njoj i njenom autoru izreći – da je nikad ne bih napisao, mnogi mi ne veruju. Danas mi neki ljudi prilaze, hvale se kako su u Studentskom kulturnom centru gledali „Golubnjaču" – eto, bili su hrabri, rizikovali su, ostali su bez medalje. Gledam ih u čudu, ne znam šta da kažem.
Sajam knjiga
Za beogradski sajam knjiga, od dolaska u Beograd, vezan sam na različite načine: kao običan posetilac, zatim pisac, urednik u BIGZ-u, upravnik biblioteke... Godinama je već to sajam trgovine, ne pisaca, svi se bore ko će u toj bari zauzeti bolje mesto da prodaje knjige, veoma ugledni pisci više ne odlaze na sajam ako baš ne moraju. Ovog sajma, u sredu, 22. oktobra, u šesnaest časova, na štandu „Evro-Đuntija" ću potpisivati svoj novi roman „Od Ognjene do Blage Marije".
Kad bih počinjao
Kad bih danas kretao iz početka, verovatno ne bih izabrao posao pisca. Jer mu do kraja nisam ni bio predan, nisam imao hrabrosti da mu se svom željom i darom posvetim. Sve što sam radio je u fragmentima, a posao scenariste i televizijskog dramskog pisca, bez obzira na priznanja, bio je iznuđen. Imam nagrade, priznanja, ponovljena izdanja, prilično visoke tiraže, odane čitaoce, ali osećam se neostvarenim piscem. Sve me drugo više trošilo nego pisanje. Bez komoditeta, uvek s nekim poniženjem, ma koliko vas izdavači cenili, nikad vam honorar neće platiti na vreme, probaće da vam doštampaju tiraž... Trudio bih se da budem još bolji čitalac nego danas. Naš veliki dramski pisac Aleksandar Popović je pred smrt, otprilike, izjavio da se najviše u životu bojao da će u isto vreme biti star, bolestan i siromašan. I to mu se upravo dogodilo. Danas ga potpuno razumem.
Lična karta
Rođen u Polači kod Knina 1951. Pripovedač, romansijer, dramski pisac, scenarista, urednik, sada upravnik Biblioteke grada Beograda. Pisac brojnih knjiga pripovedaka među kojima „Ilišnik", „Golubnjača", „Idealan plac", „Nema Veronike i druge priče", „Izgubljeni toponimi". Autor romana „Braća po materi"(po kojem je napravio i scenario za film). Pisac mnogih radijskih, televizijskih drama i scenarija. Proza mu je prevođena na engleski, ruski, francuski, italijanski i druge jezike, dobitnik je mnogih književnih nagrada.
Neostvarena želja
Imam neostvarenu želju, i znam da se neće ostvariti. Da još jednom za života posetim rodnu Polaču i očev grob. Ali to nije moguće. Čim bih prešao granicu, bio bih uhapšen od hrvatskih vlasti.
