Izvor: Blic, 01.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devojke koje krote divlje talase
- Ne postoji ništa što bi se poredilo sa onim što osetiš kada se nađeš u buku. Nemaš vremena da razmišljaš ni o čemu, pukne te adrenalin... Trenutak kada u isto vreme zabodemo veslo u vodu znak je da u toj sekundi sve razmišljamo na isti način - jednoglasne su prvakinje Srbije u raftingu.
Tim koji dobija čine Marija Pašajlić, Dragana Đopić, Mirjana Gavrilović, Milica Tanasijević, Zorana Jovanović i Bojana Šarović, a prošle godine zajedno su zauzele i drugo mesto >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Evropi, san im je da sruše Čehinje koje su za sada neprikosnovene.
Na mesto koje se nalazi kilometar iza poslednjeg kafića na makiškoj stani Ade Ciganlije, svakog drugog dana oko šest po podne prolaznici mogu videti neobičan prizor. Šest devojaka u odelima od neoprana naduvavaju gumeni čamac, uzimaju vesla i - pravac reka. Pošto je voda na Adi mirna i ni nalik brzacima na kojima se takmiče, moraju da veslaju uzvodno da bi povećale otpor i poboljšale kondiciju.
- Ada nije baš pogodna za trening, ali nemamo bolje. Treninzi nam služe da bi vežbale tehniku i nabijale kondiciju. Trudimo se da duže veslamo uzvodno u jednom cugu, a posle toga treniramo sprint i ulaz u kapiju. Na vodi provedemo sat i po do dva, i to nam je najbolji deo dana - priča Zorana Jovanović (26).
Zorana kao i ostale devojke, raftingom je počela da se bavi nakon što je sa društvom provela tri dana splavareći Limom. Osećaj je bio neverovatan, provod sjajan, tako da je odluka brzo doneta. Pridružila se devojkama iz „Alfa tima".
- Rafting nije ekstremni sport, jer zaista ne može ništa da ti se desi. Sa opremom koju nosimo potpuno smo zaštićene. U najgorem slučaju, čamac će se prevrnuti, a ekipa će takmičenje završiti u vodi. To nam se i desilo u Hrvatskoj. Naletele smo na slap dva metar visok i prevrnule se - objašnjava nam Bojana Šarović.
Za godinu dana ove hrabre devojke spuštale su se Tarom, Vrbasom, Limom, Drinom, Koranom, Dobranom i Ćehotinom. Najuzbudljivije je, kažu, na Vrbasu jer organizatori takmičenja, pomoću brane kontrolišu brzinu reke pa ima više brzaka i bukova nego na drugim rekama. Svoju ljubav prema brzoj vodi prenele su na društvo, roditelje i momke.
- Moj dečko ide s nama na gotovo sva takmičenja, bodri nas, donosi nam vodu i čokoladice. Naravno, imam i punu podršku roditelja. Tako da kada uđem u čamac mogu da razmišljam samo o dobrom pravcu i o tome kako da što brže dođemo do cilja - kaže kroz smeh Marija Pašajlić.
Takmičenje u raftingu traje dva dana. Subota je rezervisana za slalom i sprint, dok se u nedelju takmiče u spustu. Iako su se poznavale i ranije, rafting ih je zbližio, tako da su sada nerazdvojne. Međutim, u čamcu znaju i da se žestoko posvađaju.
- Nije to svađa, samo nekontrolisano vičemo jedna na drugu. Najmanja greška - i padamo. Od samog pogleda na reku, počne da radi adrenalin, a kad naiđemo na brzak, u zanosu se desi i da udarimo jedna drugu. Drugovi nam kažu da smo postale muškobanjaste, pa smo uvele pravilo da posle svakog takmičenja obučemo suknje i štikle, i tako skockane odemo u grad. Neka vide da umemo da budemo i ženstvene - šali se Dragana Đopić i dodaje da je rešila da čak i na treninge dolazi u suknji.
Samo što je Dragana iznela svoju odluku, devojke počinju da se smeju. Objašnjavaju da zaista mnogo vremena provode okružene muškarcima, pa su počele da usvajaju muški model ponašanja. Zato se nadaju da će se s vremenom sve više devojaka odlučiti za ovaj sport kako ne bi bile usamljene. U Beogradu, kažu, postoji još samo jedan ženski tim.
- Ovo je još uvek muški sport kod nas, ali i to će se promeniti. Problem je što je rafting oprema skupa. Čamac je recimo oko 2.000 evra, a odelo oko 100. Malo ko je spreman da izdvoji toliki novac za nešto što nije baš afirmisano kod nas. Ako se u tom pravcu nešto promeni, možda ćemo uspeti da pobedimo Čehinje i postanemo najbolje u Evropi - kaže Mirjana Gavrilović i dodaje da bez finansijske pomoći njenih roditelja tim ne bi mogao ovako da funkcioniše.
