Izvor: Radio Slobodna Evropa, 06.Mar.2016, 13:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Voronjin: Ja sam ceo život pod Lenjinom

Piše: Ana Sous (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Intervju je vođen u okviru projekta „Rusija i ja“, Radija Slobodna Evropa. Razgovarali smo sa bivšim liderima zemalja koje su 1991. obnovile ili stekle nezavisnost nakon raspada Sovjetskog Saveza – Jermenija, Belorusija, Estonija, Gruzija, Kirgistan, Latvija, Litvanija, Moldavija i Ukrajina.

Autorka projekta Ana Sous, novinarka Beloruskog servisa RSE, kaže da „svaka od ovih zemalja ima >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Slobodna Evropa << svoj ‘Krim’“ i da svi lideri sa kojima je razgovarala imaju jedinstvena iskustva u pregovorima sa Rusijom.

Većina njih govori pozitivno o bivšem ruskom predsedniku Borisu Jeljcinu, za koga ističu da je davao prednost pregovorima u odnosu na sukob i, prema rečima prvog postsovjetskog predsednika Litvanije Vitautasa Landsbergisa, imao je „čast i ponos“.

Prvi predsednik Belorusije Stanislav Šuškevič naglašava da je Jeljcin „striktno poštovao pravo na državnost – iskreno a ne licemerno“.

Kada je reč o ruskoj invaziji na Ukrajinu, bivši latvijski predsednik Guntis Ulmanis kaže: „Ne mogu da verujem da Zapad to nije mogao da predvidi“.

Nekadašnji šef ukrajinske države Viktor Juščenko ističe da njegova zemlja nije imala nijedan dan mira u poslednjih 350 godina, ali je uveren da će Ukrajina uspeti da prebrodi sve teškoće. „Na kraju krajeva, ‘istina i Bog’ su na ukrajinskoj strani“. Juščenko dodaje da je „plan Rusije da stvori ranu koja će krvariti godinama“.

Balkanski servis RSE će objaviti neke od ovih intervjua.

***

Vladimir Voronjin bio je treći po redu predsednik nezavisne Moldavije. Na tom položaju proveo je dva mandata, od 2001. do 2009. Mnogi 74-godišnjeg Voronjina smatraju protivurečnim. Više od dvadeset godina bio je na čelu Komunističke partije Moldavije, danas podržava rusku aneksiju Krima, a istovremeno smatra da je budućnost njegove zemlje neraskidivo vezana za Evropu. Intervju je vođen maja 2015.

Voronjin: Na ideološkom planu i u programskoj delatnosti nema razlika. Razlikuju se uslovi u kojima delujemo i borimo se. Mi imamo veoma dobre odnose sa svim komunističkim partijama bivšeg Sovjetskog Saveza, bivšeg socijalističkog lagera, Kine, Severne Koreje, Vijetnama... Pored toga, mi smo članica Evropske partije jedinstvene levice, naš drug je član njenog rukovodstva.

Voronjin: Ne. Ministar i njegova ekipa razlikovali su se zato što sve zavisi od situacije, od vremena, možda i od vaspitanja. Kad je reč o novembru 1989, ja sam postao ministar kratko vreme pre toga. Bio sam državni funkcioner, radio sam u organima sovjetske vlasti i u partijskim organima i nisam u punoj meri stekao navike profesionalnih policajaca. Mogućnosti i okolnosti bile su takve da bi moja naredba da se puca – da sam je dao – bila smatrana ustavnom i zakonitom. Ni danas ne mogu da pretpostavim kako se može izdati takva naredba, mada sam bio u sličnim prilikama i kasnije, kao predsednik. Uopšte ne mogu da zamislim da se puca u čoveka. To je nespojivo s mojim moralom i logikom.

Voronjin: U sovjetskoj epohi bilo je mnogo takvih. Na istorijskom planu to je naš vođa, teoretičar komunističkog pokreta i naučnog komunizma Vladimir Iljič Lenjin. Posle Velike Oktobarske Socijalističke revolucije bilo je mnogo ljudi koji su ulagali sve što su mogli i što je bilo potrebno u izgradnju novog, prvog na svetu sovjetskog socijalističkog društva. KPSS, pod čijim rukovodstvom je izgrađivana socijalistička država, branila je zemlju od fašizma, obnavljala i razvijala. Imamo tri epohalna imena – Lenjin, Staljin, Putin.

Voronjin: Ne samo prvih godina, mi smo sve vreme mnogo radili i iskreno želeli da imamo najbolje odnose i s Ruskom Federacijom i sa Belorusijom i s Ukrajinom, sa svim članicama Zajednice Nezavisnih Država. Što se tiče saveza Belorusije i Rusije, 2000. godine on je bio sasvim svež i izgledao je veoma dobro. Bilo je to samo devet godina posle raspada SSSR-a. Svi su mislili da će se obnoviti velika država. I kod nas je bilo takvih raspoloženja, u predizbornom programu 2001. napisali smo da treba razmotriti mogućnost pridruživanja. Kasnije se ispostavilo da je taj savez više deklarativan i na kraju od njega nije ostalo ništa. Na žalost.

Voronjin: Taj izuzetno ozbiljan cilj postavljen je pre mog izbora na visoki položaj. Ja sam rodom iz Pridnjestrovlja, to je za mene veoma bolna tema. Odmah po stupanju na dužnost počeo sam da se srećem s tadašnjim čelnicima Pridnjestrovlja. Nakon pregovora i postignute saglasnosti s Putinom odlučili smo da formiramo radnu grupu i da počnemo rad na konkretnim dokumentom. Na tome se radilo četiri meseca, dokument je zbog nečega nazvan Memorandum Kozaka. Tamo uopšte nije bilo reči „memorandum“, bio je to plan mera za regulisanje pridnjestrovskog pitanja i ujedinjenje Republike Moldove u jedinstvenu državu. Bilo je u njemu ozbiljnih elemenata federalizacije, Pridnjestrovlju se davao status autonomne republike u sastavu Moldove sa svime što iz toga proističe. Na žalost, taj dokument nije realizovan.

Voronjin: Niko nikud nije leteo, niko nikom nije pretio. Jednostavno, postojala je želja da se prenagljuje i zbog toga nismo mogli da potpišemo dokument. Da je potpisana poslednja verzija, njome bi bio prekršen Ustav Republike Moldove, koji u čl. 11 zabranjuje razmeštanje stranih trupa na teritoriji naše zemlje.

Voronjin: Nema tu ničeg zajedničkog. Krim je mnogo godina bio otrgnut od Rusije, duže nego sada Pridnjestrovlje, koje je otrgnuto već 25 godina.

Voronjin: Problem je rešen kako je rešen i šta me sad propitujete? Svi znaju kako je Krim predat Ukrajini, ko je to uradio, kada i u kakvoj situaciji. Ima li nekog ko ne zna koliko je ruske krvi proliveno na krimskoj zemlji u ratovima s Turcima, pre njih i posle njih, s fašistima i ostalima? O čemu mi pričamo?

Voronjin: To je naš program, mi polazimo od naših problema. Rusija ima svoju vladu, ima ko da rešava ta pitanja.

Voronjin: Jeste. Imali smo divne odnose – po vertikali, po horizontali, na nivou pojedinaca, preduzeća, ministarstava, projekata, ugovora, sporazuma, uvoza i izvoza, kulturne saradnje... Sve je lepo funkcionisalo. Veoma sam preživljavao, i dan danas preživljavam nepotpisivanje sporazuma. Praktično od tada odnosi su veoma zahladneli i to traje već više od deset godina.

Voronjin: Prostorija je mala, ima samo jedan kanabe. Tamo sede svi moji gosti.

Voronjin: Pa i ja sam ceo život pod Lenjinom. A što se tiče SAD, ja sam za normalne odnose sa svim državama. Uspevao sam da nađem zajednički jezik sa svim ambasadorima i da zajedno rešavamo pitanja za koja je Moldova zainteresovana. Američka vlada uvek je reagovala dobronamerno. Pomagala je u izgradnji puteva i vodovoda, u rešavanju ekoloških problema, u razmeni studenata... Razvili smo široku saradnju. SAD se nisu mešale u naša unutrašnja pitanja.

Voronjin: To je bilo po istom scenariju kao kod nas 7. aprila 2009., kada se niotkud pojavilo 20 hiljada mladih ljudi koji su napali dve najvažnije zgrade u državi – sedište predsednika i parlament. Ista šema, isti kijevski Majdan. Generalna proba bila je ovde, u Kišinjevu. Za razliku od Kijeva, mi smo se uzdržali, nismo upotrebili oružje, rešili smo problem na miran način. Bio sam primoran da naredim da se zgrade prepuste demonstrantima. U prvim redovima bila su deca. Treći, četvrti, peti, šesti razred... Koji muškarac će dići oružje na dete? Nismo dozvolili da razvoj događaja dovede do Majdana...

Voronjin: Ne treba mešati pojmove „evropska modernizacija“ i „evropska integracija“. To su sasvim različite stvari. Treba sređivati državu, ona stalno mora da se modernizuje i osavremenjuje. U kakvu Evropu ćemo ući ako ne poštujemo standarde? Ko bi nas primio s našim diplomama da nismo potpisali dokument „Reforma obrazovnog sistema. Bolonjski proces“? Zajedno s Briselom i Strazburom usvojili smo preko 250 zakona koji se tiču modernizacije svih oblasti naše delatnosti. Međutim, moja partija bila je protiv potpisivanja sporazuma o asocijaciji. Današnji rukovodiocu ne razumeju razliku između integracije i modernizacije.

Voronjin: Zar on ima vremena i za lične odnose? Razumem ga... Uveren sam da će se odazvati ako mu se obratim. Imali smo više od trideset ličnih susreta, ne računajući samite i ostale zvanične skupove. Naši čelnici čine ogromnu grešku time što su se okrenuli od Rusije. Rusija ima čime da se bavi. Moldavci su ti koji treba da trče i da mole da ih puste u Rusiju, da traže kontakte i rešavanje problema. Ne pamtim kad je neki viši ruski zvaničnik pozvan u Kišinjev... Tako se ne razvijaju odnosi. U Rusiji rade desetine hiljada Moldavaca uprkos tome što je obustavljen izvoz moldavskih proizvoda u Rusiju. To nije politika, to nije državnički prilaz.

Voronjin: Za osam godina potpisao sam oko osam hiljada dokumenata. Samo dva od njih imala su ustavni karakter. Nisam dirnuo nijednu tačku, nijedan zarez ustava. Ako Ustav kaže dva mandata – onda dva mandata. Nisam imao nikakvih drugačijih ideja i želja s tim u vezi.

Voronjin: Ne bih rekao da je to lepo. Ima i lepšeg. Bio sam šef partije pre nego što sam postao predsednik, sad sam ponovo šef partije. Imam dovoljno briga, samo da je od Boga zdravlja, kako bih rešio one zadatke koje su mi poverili naši komunisti. Zato ne tugujem i ne preživljavam. Pored toga, još sam poslanik, a naša poslanička grupa igra značajnu ulogu u parlamentu, retko koja odluka može da se donese bez naše saglasnosti.

Voronjin: Penziju. Ona iznosi oko 400-450 dolara.

Voronjin: Obezbeđenje i imunitet. Nikakva rezidencija. Stan na petom spratu. Živim kao što sam živeo i pre 25 godina. Ništa nisam menjao ni dok sam bio predsednik.

Voronjin: Prvo i najvažnije – u potpunosti smo ostvarili zadatak kad je reč o borbi protiv korupcije i kriminala. Time smo ozbiljno poboljšali državni budžet. Nema više tajnih isplata. Zahvaljujući tome omogućeno je značajno povećanje sredstava za socijalne namene, za penzionere, decu, invalide, bolesne... Moldova se još više otvorila prema Zapadu i ojačala odnose s Ruskom Federacijom. Potpisali smo s Vladimirom Vladimirovičem u Kremlju osnovne strateške ugovore o našim odnosima, a u preambuli – što je za nas veoma važno – stoji da Rusija priznaje Republiku Moldovu u granicama iz avgusta 1991, to jest kao jedinstvenu, celovitu državu. Oni koji su došli posle nas uradili su najgore što su mogli, odbacili su naš program „Moldavsko selo“. I tu smo mnogo uradili. Procenat gasifikacije Moldove iznosio je 2001. 7 odsto, mi smo ga podigli do 95 odsto. Gotovo svuda smo rešili snabdevanje kvalitetnom vodom za piće. Putevi, predškolske ustanove, škole, liceji, objekti kulture – sve to je rekonstruisano i modernizovano... Izgradili smo tristotinak savremeno opremljenih agrarno-tehnološloh stanica. Vlada je dotirala semenski fond, preuzela na sebe zaštitu bilja i životinja, obnovila stočni fond, proizvodnju mleka... Lepota Moldavije uvek je bila i u njenim selima, loše je što je vlada odustala od tog programa. On bi mnogo značio i na demografskom planu, jer je na selu daleko veća stopa nataliteta, najviše školske dece dolazi sa sela...

Voronjin: Ne dozvoliti da izgubimo suverenitet, nezavisnost i perspektivu razvoja. To je najvažnije.

Nastavak na Radio Slobodna Evropa...