Izvor: Politika, 26.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Udružene žene" za sigurnu kuću
Banjaluka – Nasilje u banjalučkim porodicama je u stalnom porastu, a u proteklih pet meseci Centru za socijalni rad prijavilo se 117 žrtava nasilja, uglavnom žena. Stručnjaci, međutim, smatraju da je ovaj broj mnogo veći, ali da je zlostavljanje u Banjaluci tema o kojoj se još ne govori izvan porodice.
Fizičko, psihičko, seksualno ili materijalno nasilje najčešći su oblici zlostavljanja u porodici. Nasilje najviše trpe žene, zatim sledi nasilje nad roditeljima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bivšom suprugom i decom, braćom i sestrama, a na poslednjem mestu po broju slučajeva nalazi se nasilje supruge nad mužem – upozoravaju u Centru za socijalni rad.
Psiholozi kao najčešći uzrok nasilja navode alkoholizam i poremećene bračne odnose partnera koji se razvode.
U Centru za socijalni rad napominju da je najčešći način zastrašivanja žena uglavnom vika, pretnje, vređanje, razbijanje predmeta... Uzroci zlostavljanja su različiti, a uglavnom je to zbog nezadovoljstva finansijskom situacijom ili zbog nemogućnosti pronalaska posla.
Uvreženo je shvatanje da su nasilnici neobrazovani ljudi sa sela. Psiholozi, međutim, ističu da je najčešće reč o visokoobrazovanim muškarcima. Zbog evidentnog porasta nasilja u porodici, u Banjaluci je u februaru otvorena sigurna kuća za žrtve nasilja iz banjalučke regije o kojima, dok su u njoj, brigu vode socijalni radnik, psiholog, medicinska sestra, pravnik i domaćica. Da bi sigurna kuća, u kojoj trenutno boravi pet žena i šestoro dece, uopšte mogla da proradi, morao je da bude izmenjen i zakon.
Žrtve porodičnog nasilja mogu, u bilo koje doba dana, da potraže pomoć pozivom na SOS telefon 1264.
Amela Bašić, koordinator sigurne kuće, ističe da utočište dugo nije moglo da bude otvoreno zbog zakona.
– Po zakonu je trebalo da se nasilnik na sudu izjasni da nekoga zlostavlja, pa je žrtva tek potom mogla da bude smeštena u kuću. Tako nešto, sigurno, nikada niko ne bi dočekao, pa je zakon izmenjen. Osim toga, rad utočišta je usporavala nemogućnost finansiranja, jer organizacija "Udružene žene" nije mogla sama da snosi troškove funkcionisanja sigurne kuće – objašnjava Amela Bašić.
U međuvremenu je dogovoreno da administrativna služba grada daje 40 odsto novca, dok bi Centar za socijalni rad iz svog budžeta obezbeđivao ostatak za rad i funkcionisanje utočišta za žrtve nasilja u porodici.
Da bi žrtve porodičnog nasilja mogle da se smeste u sigurnu kuću, potrebno je da se prijave policiji.
– Policajci bi, zajedno sa ekipom Centra za socijalni rad i "Udruženih žena", trebalo da sagledaju situaciju i ocene da li je potrebno da žena bude sklonjena – naglašava Amela Bašić.
Prema pravilniku koji je donelo Ministarstvo zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske, žrtve porodičnog nasilja u sigurnoj kući mogu da borave najduže tri meseca.
– Brigu o žrtvama bi, po izlasku iz sigurne kuće, trebalo da preuzme Centar za socijalni rad. Da bi se postigli stvarni rezultati u zaštiti žrtava nasilja, u naš program bi trebalo da se uključe biro rada i lokalna zajednica jer je to problem celog društva. Prilikom zapošljavanja uz pomoć biroa žrtve bi trebalo da imaju prednost kako bi mogle da se osamostale i da počnu normalno da žive – ističe Amela Bašić.
[objavljeno: ]
