Izvor: Politika, 12.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Dabru više neće biti đaka
U Dabru više nikada neće biti učenika, jer, osamdeset odsto srpskih povratnika je starije od šezdeset godina... Starina Mitar Popović u proteklom ratu izgubio je tri sina: Nikolu, Miroslava i Vasilija
Dabar – Godinama, decenijama i vekovima, Dabrom su hodile crne marame... Sokacima, suzama natopljenim, išle su, seoskom groblju, crne kiklje majki i sestara...
Meštani ove naseobine razbacane na pitomoj zaravni ponad Sanskog Mosta, ispraćali su, na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stotine, hiljade i junaka i šereta, malo i dobro znanih seljana... Ali od sahrana tri brata, sina Mitra Popovića, crnjih i težih u Dabru nije bilo.
Nikola je studije završio i počeo da radi u Sarajevu. Iako nije morao, jer je, posle rata imao puno prilika za bezbrižan život, Nikola se prvi dohvatio puške. Svoje u selu i narod kome je pripadao nije hteo ni po koju cenu da izda. Ni da obruka obraz oca Mitra...Za Vidovdan prve ratne godine, dvadesetdevetogodišnji Nikola gine od neprijateljskog snajpera na proboju koridora, kod Kladara nedaleko od Modriče...Sedam dana ocu Mitru niko to nije javio...
Četiri godine kasnije opet crni barjak na kući Mitra Popovića. Na bihaćkom ratištu, nedaleko od Grdanovaca, drugog mu sina Miroslava pogađa geler od granate ispaljene sa jednog od položaja muslimanskih vojnika na padinama Grmeča...
Treći sin Vasilije, čekao je Miroslava. Da zajedno pođu kući. Nije ga dočekao...I on gine...
Nikola, Miroslav i Vasilije...Danas u Dabru tri humke i reči zahvalne dedovine... I suze oca Mitra Popovića... Majka Stoja ih i nema. Sve ih je već davno isplakala...
– Bolje bi bilo da sam i ja sama sa njima pogin’o... Ali živeti se mora...Zbog unuka i praunuka...Zbog uspomena na Nikolu, Miroslava i Vasilija koje im želim darivati kako bi što više cenili srpsku zemlju kojoj su moji junaci darivali živote, govori Mitar.
U Dabru danas sto pedeset dimova i isto toliko čeljadi. Sve su češće sahrane, duplo ih je više.
– I ratni drugovi mojih sinova rasuli se po svetu. Što su stariji sve ređe dolaze. A kada bi, prvih poratnih godina, njih ugledao video bih i Nikolu, Miroslava i Vasilija, zaplaka Mitar.
U novoj zgradi osnovne škole u Dabru koju su podigli oni što su pokrali, ili aktuelnim jezikom „implementatora”, i u ovom selu „oprali” milijarde maraka novčane pomoći namenjene nesrećnicima ratom razorene zemlje, nema učenika.
– Zbog politike koja se prema Srbima u federalnom delu države vodi, u Dabru više nikadaneće biti učenika. Jer gotovo osamdeset posto srpskih povratnika je starije od šezdeset godina...Stoga su bošnjački političari planirali da u osnovnoj školiu Dabru otvore centar za narkomane ili umno bolesne. Dakle one koji za svoje poteze nikom ne odgovaraju... Ništa nam više ne uliva nadu da će biti dobro. Srba u sanskoj opštini, za deset do dvadeset godina više neće ni biti, razočarano govori Milan Crnomarković.
I da Srba u Dabru i sanskoj opštini ne bude, ostaće humke Nikole, Vasilija i Miroslava Popovića... I priče o njihovoj herojskoj pogibiji...Ostaće i grunt podgrmečke, srpske zemlje...I sećanje na „žrtve koje će biti očovječene a ne žrtve koje bi mogle ostati samo brojke i ništa više”.Koje će, kako kaže književnik Zoran Kostić, „opjevaoci utkati u stihove”i ispričati u knjigama koje se posvećuju velikim i svetim, znanim i neznanim, uglavnom običnim ljudima... Poput Mitrovih sinova, Nikole, Miroslava i Vasilija.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 13/08/2008.]
