Izvor: Politika, 01.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Severna vrata istočne Hercegovine
Za imanje porodice Sudžum na planinskom prevoju Čemerno vezan je i jedan kuriozitet – njihova kuća je na prirodnoj vododelnici: sa jedne strane krova , kažu, voda se sliva ka Jadranskom, a sa druge ka Crnom moru
Gacko – Priča kaže da su u vreme turske carevine Osmanlije otimale mušku decu iz srpskih sela po Hercegovini. Odnosili su ih na konjima prema Stambolu da postanu janičari, a majke su trčale za konjanicima plačući. Jedna je u svom bolu stalno ponavljala: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Jadna sam danas i čemerna”, i ostade tako ime jednom prevoju između Lebršnika, Zelengore i Volujaka – Čemerno. Postoji i druga priča po kojoj je ovo planinsko selo u Republici Srpskoj ime dobilo upravo zbog surovih zima i teških uslova za život. Seljani pričaju da su Čemerno nastanili pre dva veka uglavnom iseljenici iz Crne Gore ili drugih delova Hercegovine sklanjajući se od turskog zuluma u ovaj divlji planinski kraj.
Danas na Čemernom živi petnaestak porodica. Ime ovog mesta, i za one koji nikada tu nisu bili, poznato je iz meteoroloških pregleda i izveštaja o stanju na putevima, jer nije retkost da put koji prolazi ovuda bude neprohodan. Iako je Čemerno smešteno na 1.300 metara nadmorske visine, pogled sa ovog mesta na gorostasne visove Lebršnika i Maglića ostavlja utisak da ste u ravnici. Gde god se okrenete divlja lepota krajolika zapanjuje. Zbog svog prirodnog položaja na planinskom prevoju, i značaja komunikacije koja ovuda prolazi Čemerno nazivaju i severnom kapijom istočne Hercegovine. Ovde je prirodna granica regija, slivova, klimatskih oblasti.
Pedesetih godina prošlog veka, kada je tadašnja JNA izgradila put preko Čemernog koji povezuje Gacko i Foču, ovde je podignuto prenoćište. Sada je tu meteorološka stanica gde zatičemo Borka Supića, meštanina zaposlenog u Hidrometeorološkom zavodu RS. Iz ove stanice dva puta dnevno dostavljaju se podaci o vremenu.
– Poslednjih nekoliko zima nemamo visoke snegove kao nekada. Izuzetak je 2005. godina kada je kod naše stanice izmereno dva metra i trideset tri centimetra snega, kaže ovaj mladić.
Inače, mladih je u Čemernom, kao i u ostalim hercegovačkim selima sve manje. Uglavnom odlaze na školovanje i više se ne vraćaju u rodni kraj. Pohvalili su nam se seljani da nema kuće u selu u kojoj nema po dve ili tri fakultetske diplome. Potekli su odavde brojni lekari, advokati, inženjeri, profesori. Sa Čemernog potiču porodice Subotića, Supića, Kekića, Mihića, Grubačića i Sudžuma. Oni koji su ostali verni zavičaju uglavnom se bave stočarstvom.
Milenko Sudžum sa suprugom, četvoro male dece i majkom nastavio je porodičnu tradiciju. Zaposlen je u gatačkoj Termoelektrani, a na imanju hrani šest krava.
– Snalazimo se, ništa od osnovnih stvari za život nam ne fali, ali je je bogami teško. Malo je nezgodno zbog dece, dvoje starijih već idu u školu pa autobusom putuju dvadesetak kilometara do Gacka jer seoskih škola više nema. Nekada, kada je visok sneg moraju i da izostanu sa nastave jer se ne može doći do magistrale. Tada ja sa skijama silazim od kuće do puta. Malo se plašimo da ne ostanemo odsečeni jer se gradi nova obilaznica, pa magistrala više neće prolaziti kroz selo, priča Milenko.
Baka Vukosava na staroj drvenoj preslici prede vunu . Kaže treba isplesti unučićima čarape , jer najbolje su i najtoplije one od prirodne domaće vune.
Za imanje porodice Sudžum vezan je i jedan kuriozitet – njihova kuća je na prirodnoj vododelnici: sa jedne strane krova , kažu , voda se sliva ka Jadranskom, a sa druge ka Crnom moru.
Jedan od najstarijih meštana Čemernog, Petar Subotić koji „gazi” osamdeset četvrtu godinu života, s ponosom pripoveda kako je narod ovog kraja uvek bio složan, nije bilo podela ni sukoba čak ni u vremenima kada su ratovi i neprilike delili porodice, rođake i prijatelje.
– Život na selu je sada mnogo lakši nego nekada, ali je problem je što imamo dosta neoženjenih mladića. Teško se oni odlučuju na ženidbu, a još teže devojke prihvataju život na selu. Neće sada nijedna da muze kravu ili ovcu, da radi u štali svaka želi u grad, kaže starina .
Seljani kažu da u zimskim noćima, kad nema mnogo posla, često odlaze jedni kod drugih da prekrate vreme, ispričaju ili čuju neku priču iz prošlosti koja za ovdašnji narod ne gubi značaj i vrednost, baš kao što ne presušuje česma pored puta na Čemernom gde decenijama gase žeđ putnici namernici.
Sanja Pešut
[objavljeno: 02/03/2009]
