Izvor: Politika, 25.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji kiridžija
Za Stolac se odvajkada govorilo da je „selo borova, konja i volova”, jer su se na ovoj planinskoj visoravni, smeštenoj na nadmorskoj visini iznad 1.100 metara, od pamtiveka ljudi bavili kiridžijskim poslom
Višegrad – Opustela su sela i gase se seoska domaćinstva pa nekada tradicionalna zanimanja polako prelaze u zaborav i sećanja.
Jedno od tih je kiridžija, čovek koji je sa konjskim ili pak volovskim zapregama snabdevao domaćinstva u selu i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gradovima drvima, senom i drugim potrepštinama.
Aleksandar, poznatiji kao Leka Spasojević, poslednji je među nekad brojnim kiridžijama sa planine i istoimenog sela Stolac, smeštenog između Višegrada i Mokre Gore, praktično na graničnoj međi Srbije i Bosne i Hercegovine.
Za Stolac se odvajkada govorilo da je „selo borova, konja i volova”, jer su se na ovoj planinskoj visoravni, smeštenoj na nadmorskoj visini iznad 1.100 metara, od pamtiveka ljudi bavili kiridžijskim poslom. Za razliku od ostalih kiridžija oni su bili posebni i čuveni po prodaji luči i katrana, koje su odvozili na konjima i volovima ka Višegradu, Dobrunu, Vardištu, Mokroj Gori i dalje prema unutrašnjosti Srbije.
– Lučevina me odgojila i đecu mi othranila, pa da mogu rado bih joj podigao i spomenik – priča nam Leka, još vitalni starina, koga zatičemo na proplanku kako se „odmara” čuvajući stado ovaca.
A onda teče nepresušna reka njegovog sećanja na kiridžijski posao koji je radio sve donedavno, dok je bilo zdravlja i mušterija.
– ’Vako je to bilo. Mi seljaci sa Stoca, đe od svega uspijeva samo krompir, a kuruz ne more nikako, oduvek smo se bavili sječom i preprodajom luči. Na ovim proplancima nekada su rasli stoletni borovi, a iza njih su ostajali ogromni panjevi puni smolaste lučevine koja miriše kao „duša djevojačka”, priča Leka u svom stilu.
Od oca je, kaže, naučio kako se sekirom iz panja vadi luč, zatim seče na komade jednake veličine, kako se slože, a zatim tovari na konje, pa ranom zorom put pod noge i u kiridžiluk.
Priseća se Leka da je posle Drugog svetskog rata ovaj posao naprosto cvetao.
– Natovarim na dva konja luč, po 140 kila na jednog, i krenem prema Srbiji. Što dalje odem od Mokre Gore to je bolja prodajai veća zarada. Samo tada je najmanje bilo para pa smo luč, koji se koristi za potpalu drva, najčešće trampili za žito, pasulj ili rakiju – priča Leka i dodaje kako je radi boljeg pazara, sa natovarenim konjima išao „tamo daleko usred Srbije, čak do Valjeva”.
– Konji, mada natovareni, nekako izdrže, a nama u koloni kiridžija raspadnu se opanci „prešnjaci”, pravljeni od svinjske kože. Tako ti mi, posle šest dana hoda, „umarširamo” u Valjevo bosonogi – seća se Leka.
U Valjevu, ili pak u drugim gradovima, zamenili bi luč za 100 kilograma kukuruza i kretali natrag. Ako bi za luč menjali rakiju dobijali bi 50 litara šljivovice za tovar lučevine.
– Bilo je to vreme kada se žito plaćalo zlatom, a trebalo nam je dosta tura, najčešće prema Srbiji, kako bismo prehranili porodice. Nešto rakije smo držali u kući za vlastite potrebe, a većinu prodavali i za nju uzimali dobre pare. U to vreme su svi pili samo rakiju – besedi Leka.
– Došlo neko čudno vreme pa danas u selu rakiju, sem nekih slava i sahrana, pijemo samo moja baba i ja – šali se stari kiridžija.
Priča da su nekada, po pedesetak puta godišnje kretali na kiridžijski put po nekoliko dana.
– Konje bismo pregledali i poneli im sena, a za sebe bismo od hrane nosili obično pola džaka tvrdog sira, malo kajmaka i slanine. Imali smo mi usput naše mehane gde smo konačili i u njima „naše mlade krčmarice”. Tu smo se svi odmarali, i konji i mi. Ali mi smo ipak umesto odmora najčešće bančili, pili i pevali do rane zore – seća se Leka.
Mnoge kiridžije vozile su luč na volovskim zapregama. Njihove ture bile su ograničene do Užica, Bajine Bašte i Višegrada. Nekada, dok su kuće na Stocu bile pune, svaka porodica je imala svoju katranu.
– I katran smo prevozili na konjima i volovskim zapregama po gradovima u Srbiji – seća se Leka.
Aleksandar-Leka Spasojević bio je jedan od najpoznatijih kiridžija sa Stoca i šire okoline, ali iveliki veseljak, šeret i šaljivdžija.Kaže da ga nije mogla mimoići ni jedna usputna kafana u kojima je čašćavao sve odreda.
– Ne krijem ni od svoje babe, pevačice su mi pevale na uvo. Znalo se i napiti i razbiti, a kad dođe milicija i njima sam zvao ture pića. Jednom prilikom ja dernečim i pevam, kad eto ti patrole milicije. Pitaju šta radim, a ja kažem „pevam”. „Što pevaš”, pa pevam što mi se peva! I prije nego oni razmisle ja glasno izustim konobarici: „Daj piće za našu miliciju”, kazuje nam Leka kafanske dogodovštine.
Odvajkada je, što je i razumljivo, bio veliki obožavalac konja. I danas mu je kobila Zeka desna ruka, mada se odavno ne bavi kiridžilukom.
– Nekada, konj se u Mokroj Gori mogao kupiti za 40.000 dinara. Ali se meni nekako ne dopadnu, već put pod noge pa na Borike kod Rogatice, u čuvenu ergelu, gde kupim vranca za 150.000 dinara. Na trkama u Kremnima, na velikom vašaru, moj konj pobedi među 150 grla. Nagradu, zna se, popijem i zalijem sa drugarima u kafani, častim sve redom. Nek se zna ko je Leka sa Stoca, priča ponosno ovaj starina.
Slavko Heleta
-------------------------------------------------------
Nema kome da priča dogodovštine
U selu Stolac danas živi samo šest dedova i baba. Nestalo je one živosti i naroda. Ni Leka se odavno ne bavi kiridžilukom „jer se ostarilo”. Najteže mu je, veli, što nema više kome da pričasvoje dogodovštine. Stoga rado razgovara sa putnicima namernicima, šumarima, policajcima, graničarima ili pak novinarima, koji se zapute u ovu planinu, među malobrojne preostale gorštake.
[objavljeno: 26/06/2008.]
.jpg)
