Izvor: Politika, 22.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi život novih-starih Mostaraca
Povratnici, 250 srpskih porodica, rade, ali uglavnom privatno, bez socijalnog i penzionog osiguranja, imaju novca da prežive danas, ali ih brine šta će biti sutra
Mostar – U porti crkve Uspenja presvete Bogorodice u Potocima se već od jutra čuo dečiji smeh. Desetak mališana vrele mostarske dane provodi ovde, na igralištu nedavno izgrađenom zahvaljujući donatorima iz zemlje i inostranstva. Život u multietničkoj sredini nije lak, ali ni manje bezbrižan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od onog u čisto srpskim sredinama u istočnoj Hercegovini. Ova deca pohađaju škole i žive kao i oni koji grad na Neretvi nikada nisu ni napuštali. Razlika je samo u tome što su oni rođeni u izbeglištvu.
Od naselja Sutina, na jugu, do severne periferije Mostara – Salakovca danas živi 250 porodica srpske nacionalnosti. Mnogi su se u dolinu Neretve vratili u poslednjih pet godina i žive u obnovljenim kućama, što od donacija, ili od sopstvenog novca. Rade, ali uglavnom privatno, bez socijalnog i penzionog osiguranja, pa iako, kažu, imaju novca da prežive danas, brine ih neizvesna budućnost.
– Mnogi u istočno hercegovačkim gradovima na pitanje planiraju li da se vrate kažu – ne, jer nema posla. A ako ih pitate šta rade tamo, kažu ništa. Nije nimalo bolje ni u izbeglištvu, čak je manje perspektive. A, ako mene pitate, najbolje je u svojoj kući, kaže Vlasta Lojpur, povratnik u naselje Željuša, mesto koje je do rata bilo naseljeno uglavnom Srbima.
Njegova deca, Dejan i Andrea idu ovde u školu. On radi, supruga privređuje u tek otvorenom frizerskom salonu i to je, kaže dovoljno da prežive. Ali posao nije lako dobiti u firmama, pošto su i Hrvati i Bošnjaci orijentisani jedni na druge.
– Malo je visoko obrazovanih ljudi koji su se ovde vratili. Možda je i u tome ključ. Fizičkih poslova ima na pretek, ali to na duže staze ne pruža sigurnost. Šta sutra, kada prođe mladost i snaga, kako onda da živimo, pominje Lojpur.
Osim kuća koje su sada već povratile predratni sjaj, Srbi su obnovili i ovdašnju crkvu, izgradili dom koji danas služi za organizovanje zabavnih i sportskih aktivnosti a očekuje se izgradnja dečijeg parka i igrališta koje je finansirao Svetski savez crkava. Ova organizacija je dala novac i za krov ovog objekta, izgradnju sale za stoni tenis i kompjuterski centar.
Osim udruženja Srba iz dijaspore – Kanade, Amerike, Danske koja su prikupljala novac za obnovu crkve, u ratu zapaljene i srušene do temelja, obnovu su pomogli i pojedinci poput vlasnika firme Gemaks Đorđa Antelja koji je do sada pomogao ove projekte sa više od 30.000 evra. Na podužoj listi donatora je i predsednik Vlade Republike Srpske Milorad Dodik koji je sa 12,5 hiljada evra pomogao Srbe iz ovog dela mostarske opštine.
Prema procenama Federalnog zavoda za statistiku u Mostaru danas živi oko 3.600 Srba, dok ih je u opštini pre rata, po popisu iz 1991. godine, bilo oko 16.000 ili 18 odsto ukupne populacije. Među povratnicima je ranijih godina bilo najviše starih, ali sada se vraćaju i mladi sa porodicama.
Slaviša Telebak je jedan od njih. Njegova sedmočlana porodica, u kojoj je i dvoje dece dobro se snalazi u ulozi novih-starih stanovnika Mostara. Živeo je kaže i u Srbiji i u Hercegovini, ali posle svega je odlučio da se vrati u rodno mesto i započne novi život. Nije lako, ali opet je, kaže, među svojima najlakše. Makar ne plaća skupe stanarine, nego živi u svojoj obnovljenoj kući.
Kada bi ih neko pitao za savet, uglas kažu da bi ubuduće trebalo da se vlast malo više bavi budućnošću onih koji su odlučili da ostanu u Mostaru, a manje da popravlja kuće onima koji su se već uhlebili na drugoj strani.
– Kada bi neko nama dao novac da pokrenemo poslove, da otvorimo firme koje bi mogle da konkurišu za veće poslove bilo bi sigurno bolje. Živeti ovde od danas do sutra nije poruka sa kojom možemo da privučemo i druge da se vrate u Mostar. Dajte nam novac da se organizujemo umesto što popravljate domove ljudima koji će ovde svraćati dva puta godišnje, kaže Joca Vulić, Srbin, koji se u naselje Željuša vratio sa suprugom i troje dece. Najmlađa ćerka Tea ima sedam godina i upravo završava prvi razred. Deca u mostarskim školama imaju čak i veronauku.
– Ovo je jedna nova generacija mališana. Dok se u crkvenoj porti druže i igraju, iz doma dopiru zvuci duhovne muzike. Čuje se Pavle Aksentijević – to je muzika uz koju odrastaju. U duhu pravoslavlja, ali i sa željom da se izbeglištvo više nikada ne ponovi.
Jelica Antelj
[objavljeno: 23/05/2008.]
