Izvor: Politika, 04.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Neću” ili „ne ću”
Povodom ponovnog otvaranja priče o hrvatskom pravopisu, lngvistička i književna koplja lome se najviše oko toga da li jezik treba strogo normirati ili ga pustiti da se slobodno razvija
Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb – Da li će se „neću” kao do sada pisati zajedno ili odvojeno, a „greška”sa „j” ispred „e” i slične začkoljice opet uzbuđuju hrvatske lingviste i borce za nacionalni pravopis koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi trebalo propisati u godini koja počinje. To je, naravno, pojednostavljen prikaz, a lingvistička i književna koplja lome se najviše oko toga da li jezik treba strogo normirati ili ga pustiti da se slobodno razvija. Ovakve i slične reči koje se potežu najčešće su samo simboli koji ukazuju o čemu se tu zapravo radi.
Bura se naoko iznenada i ničim izazvana podigla krajem godine, ali osnovni motiv ipak nije teško nazreti. Počelo je polovinom novembra kada je na zagrebačkom sajmu knjiga „Interliber” predstavljeno drugo izdanje „Hrvatskog školskog pravopisa” trojice autora (Stjepan Babić – Sanda Ham – Milan Moguš) u izdanju Školske knjige. Bolji poznavaoci ove tematike nisu se prevarili kada su posumnjali da će ubrzo uslediti nova inicijativa da Ministarstvo nauke, obrazovanja i sporta upravo taj pravopis propiše kao jedini službeni školski pravopis hrvatskog standardnog jezika, što se uskoro i potvrdilo: Hrvatski pedagoški književni zbor pozvao je nadležnog ministra da propiše isključivu primenu „Hrvatskog školskog pravopisa”, što i ne bi privuklo neku veću pažnju da on ne propisuje neke arhaizme i vraćanje na prevaziđene jezične korene u živom jeziku kojim govore Hrvati. Tek usputni, ali ne zanemariv podatak je da bi izdavač Školska knjiga ovim poslom inkasirala preračunato barem 700.000 evra, a da ne bi trebala da učestvuje na javnom konkursu niti prolazi javnu stručnu raspravu.
Babić – Ham – Mogušev pravopis insistira na uvođenju nekih već arhaičnih pravila i reči što je već kada se pojavilo njegovo prvo izdanje izazvalo oštre polemike među jezičnim stručnjacima i piscima, pa je spor elegantno prevaziđen – tačnije gurnut pod tepih – pristajanjem da u svakodnevnoj upotrebi slobodno egzistira uz još dva postojeća pravopisa (Vladimira Anića i Josipa Silića, te pravopis Matice hrvatske koji je realizovao njen predsednik Igor Zidić), pa neka svako bira šta mu odgovara. Uz ovo treba podsetiti da je upravo Stjepan Babić onaj lingvista koji je svojevremeno izbacio Ćopićevu „Ježevu kućicu” iz školske lektire da hrvatska deca ne kvare svoj jezik srpskim.
Kako mu zameraju stručnjaci s Katedre za hrvatski standardni jezik Filozofskog fakulteta u Zagrebu pravopis ove trojice autora „tradiciju hrvatskog jezika stavlja ispred njegove živosti”. Tako se, između ostalog, u njemu insistira na pisanju „ne ću”, a ne zajedno kao do sada, te rečima „grješka”, „strjelica”, „podatci” itd. Norme iz tog pravopisa, kako ističu, nikada nisu zaživele u sredstvima javnog informisanja, a niti kod književnika i prevodilaca.
Na samom kraju godine zagrebački „Globus” je na ovu temu pokrenuo veliku anketu među piscima i jezičnim stručnjacima, koji su se znatnim delom založili da se ne nameće jedan službeni pravopis, već da se pusti kao do sada da se jezik slobodno razvija. Uostalom – kako su neki ukazali – engleski jezik uopšte nema pravopise nego dobre rečnike.
Akademik Josip Bratulić o ovome kaže: „Svi pravopisi vrede ako ih se čovek drži. Mi stalno govorimo o pravopisima, a sve smo nepismeniji, tako da ja taj rat između naših pravopisa smatram besmislenim. I ovu najnoviju inicijativu smatram dolivanjem ulja na vatru. Iza svega toga stoje interesi izdavača i pojedinih grupa”.
Voditelj Katedre za hrvatski standardni jezika na Filozofskom fakultetu u Zagrebu Ivo Pranjković napominje da ne nameće studentima nijedan pravopis već razgovaraju o svima. „Svejedno mi je kojim pravopisom pišu. Bitno mi je samo da sve ujednače. Lično smatram najprimerenijim Matičin pravopis, jer se njime ne izmišlja praksa nego se ona nastoji normirati”, kaže on.
Koliko god se trudili da tema pravopisa ostane strogo u stručnoj i naučnoj argumentaciji gledajući kako se oko ovog pitanja svrstavaju neki jezikoslovci, koji su itekako zagazili u politiku, vidljivo je da iza svega poprilično proviruje i ideologija. Tako su stari Tuđmanovi „tvrdi” HDZ-ovi kadrovi poput Hrvoja Hitreca i Antuna Vrdoljaka čvrsto za propisivanje Babić – Ham – Moguševog pravopisa kao jedinog službenog, dok drugi ne misle tako. Pisac Goran Tribuson, na primer, o tome kaže: „Ne koristim se pravopisom, jedino Anićevim rečnikom, jer već 40 godina pišem bez jasne svesti o pravopisu pošto autorsko delo uvek ide lektoru s kojim razgovaram. Nikako ne bih hteo da ministri određuju pravopis i da se vlast meša u jezik. Možemo živeti u pluralizimu pravopisa”.
I nekadašnji „borac za hrvatski pravopis” filmski režiser Zvonimir Berković protivi se propisivanju jezika: „Na pravopis već odavno nisam ni pomislio. To mi je nekada bila važna tema, pravopis nam je bio ventil, dokaz, argument naše političke sudbine. Sada mi se čini da ga treba pustiti da živi samostalnim životom i da se razvija. Pustio bih liberalizam i pluralizam pravopisa hrvatskog jezika”.
Radoje Arsenić
[objavljeno: 05/01/2009]
