Izvor: Radio Slobodna Evropa, 27.Sep.2015, 08:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Da li će žrtve ratnih zločina dočekati obeštećenje?

U Mostu RSE razgovaralo se o obeštećenju žrtava jugoslovenskih ratova. Sagovornice su bile Sandra Orlović, izvršna direktorka beogradskog Fonda za humanitarno pravo, i Adrijana Hanušić, pravna savetnica sarajevske nevladine organizacije TRIAL koja pruža pravnu pomoć žrtvama.

Bilo je reči o tome zašto sudovi u Srbiji i Bosni i Hercegovini odbijaju da se u okviru suđenja za ratne zločine bave i naknadom štete, kako sudovi maltretiraju žrtve kada povedu građansku >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Slobodna Evropa << parnicu za naknadu štete tražeći dokaze koje žrtve ne mogu da pribave, kako je beogradski sud šestorici Albanaca dosudio odštetu između 1.000 i 3.000 eura za nezakonito hapšenje i višemesečno mučenje u zatvoru, kako sudovi u Republici Srpskoj sve zahteve za obeštećenjem redovno proglašavaju zastarelim, zašto je naknadu štete nemoguće naplatiti i kada je ona dosuđena, zašto je do sada obeštećena samo jedna žrtva Oluje, kako sudovi u Bosni i Hercegovini obezbeđuju advokate optuženim za ratne zločine dok žrtvama ne pružaju nikakvu pravnu pomoć, kao i o uzaludnim tužbama za naknadu imovine opljačkane i uništene u ratu.

Sandra Orlović: Ova presuda je samo jedna u nizu presuda srbijanskih sudova u kojima oni pokazuju da nemaju razumevanja za stradanja koje su žrtve pretrpele u ratovima devedesetih godina. Sudovi u Srbiji se u tom pogledu nisu ni za milimetar promenili od vremena Miloševića. Oni se ponašaju kao zaštitnici državnog budžeta i ideologije koja je dovela do masovnog kršenja ljudskih prava. Treba prisustvovati suđenjima i videti kako se sudije ophode prema žrtvama da bi vam bilo jasno da žrtve ratnih zločina i drugih kršenje ljudskih prava nikako ne mogu dobiti pravdu.

Sandra Orlović: Postoje još bizarniji slučajevi. Često smo svedoci da estradne pevačice dobijaju mnogostuko veće naknade štete zbog navodne uvrede časti i ugleda.

Adrijana Hanušić: Da. To je u stvari prvi slučaj da je žrtvi rata dosuđena naknada štete u okviru krivičnog postupka. Naime, Zakon o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine predviđa mogućnost da tužioci u sklopu provođenja istrage, pa i one o ratnom zločinu, mogu da prikupljaju dokaze na osnovu kojih može biti donijeta odluka i o naknadi štete. Tužioci, međutim, do sada to nisu radili, oni su bili usmjereni isključivo na krivično gonjenje.

Sada se po prvi put desilo da je u okviru krivičnog postupka dosuđena i naknada štete i to je presedan, ne samo za Bosnu i Hercegovinu, nego i za cijeli region. To je svakako ohrabrujući korak, jer se žrtve, pogotovo žrtve silovanja u ratu, nakon završenog krivičnog postupka često osjećaju iskorišćenim. One se pojave u sudnici, ispituju ih, moraju da svedoče o strahotama kroz koje su prošle - i na tome se sve završi. Pravosuđe više o njima ne brine, one nemaju nikakvu satisfakciju.

Sandra Orlović: Ne, do sada nije bilo takvih slučajeva. Ni žrtve drugih vrsta ratnih zločina nisu dobijale obeštećenje u krivičnim postupcima u kojima se sudilo za ratne zločine. Šta se sada dešava u predmetima za ratne zločine? Žrtve silovanja i torture i članovi porodica ubijenih i nestalih dolaze u sudnicu, svedoče i pomažu tužilaštvu i ovoj državi da se izbore sa teškim nasleđem ratnih zločina.

Kada se postupak završi, sud ih upućuje na građansku parnicu i kaže im da tamo treba da ostvare svoje pravo na obeštećenje, mada se u svakom od tih predmeta moglo utvrditi i dosuditi i obeštećenje. Kada žrtve i porodice žrtava pokrenu građansku parnicu i tuže državu tražeći obeštećenje, sud uglavnom te tužbe odbija zbog zastarelosti.

Ako i prihvati tužbu, onda se od žrtava traži da prilažu kojekakve nove dokaze, iako je sve ono što se njima dogodilo već utvrđeno u krivičnom postupku pred Većem za ratne zločine. Ti procesi traju i po desetak godina i na kraju se dosuđuju ponižavajući iznosi. Navešću samo jedan primer. Mi u Fondu za humanitarno pravo zastupamo tri devojke iz porodice Bogujevci: Sarandu, Jehonu i Lirie, koje su 28. marta 1999. godine preživele streljanje svoje porodice. Njihove najbliže ubili su pripadanici Škorpiona, ozloglašene jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.

Vođena su dva sudska postupka protiv pripadnika Škorpiona i oni su pravosnažno osuđeni na višegodišnje kazne zatvora. Sud je sestre Bogujevci uputio na građansku parnicu. Mi smo 2007. godine u njihovo ime podneli tužbu za naknadu štete. Taj postupak do danas nije okončan, on se još uvek nalazi pred prvostepenim sudom.

Sestre Bogujevci su nekoliko puta pozivane da daju izjave, jer sud nije prihvatao činjenice utvrđene u krivičnom postupku - drugim rečima, nije prihvatio pravosnažnu krivičnu presudu. Sudije su insistirale da ih ponovo saslušavaju, a radi se o devojkama koje ne samo da su prisustvovale ubistvu svojih najbližih, već su i same bile teško ranjene, od čega i danas imaju posledice.

Da li je moguće da 2015. godine, dakle15 godina nakon pada Miloševićevog režima, imamo sudije i sudski sistem koji nije u stanju da tim devojkama obezbedi pravičnu i dostojanstvenu satisfakciju? Na žalost, nemamo.

Adrijana Hanušić: To je samo jedan u nizu slučajeva koji su pokrenuti pred sudovima kako u Republici Srpskoj, tako i u Federaciji Bosne i Hercegovine. U Republici Srpskoj je prihvaćeno stanovište da se ti zahtjevi imaju smatrati zastarjelim prema Zakonu o obligacionom odnosu koji predviđa rok zastare od pet godina. Ako zahtjev nije zastario, lice koje traži odštetu treba da podnese dokaz da je došlo do pravosnažnog utvrđivanja krivičnog djela i krivične odgovornosti.

Pored toga, zahtjeva se da tužba bude usmjerena na počinitelja zločina, pri čemu se Republika Srpska ne može smatrati odgovornom za naknadu štete. U Federaciji Bosne i Hercegovine je zauzeto drugačije stanovište. Tu se smatralo da se i entiteti mogu tužiti i da su oni odgovorni za ono što su počinili pripadnici Vojske Republike Srpske, Armije BiH i Hrvatskog vijeća obrane. Međutim, prošle godine Ustavni sud BiH se priklonio stanovištu Vrhovnog suda Republike Srpske, nakon čega je došlo do promjene sudske prakse u Federaciji.

Adrijana Hanušić: Tako je to prema stavu Vrhovnog suda Republike Srpske koji je donekle preuzeo i Ustavni sud BiH. To lice bi moralo imati krivičnu presudu u kojoj bi bilo navedeno da je taj invaliditet nastao zato što je to i to lice počinilo zločin. Onda bi taj invalid mogao podnijeti tužbu samo protiv tog počinitelja.

Sandra Orlović: Ta odšteta još uvek nije isplaćena zbog toga što je Apelacioni sud oborio tu presudu i vratio je na ponovno suđenje. Dakle, za sada niti jedan logoraš iz Šljivovice i Mitrovog polja nije dobio odštetu, iako je u nekoliko predmeta sud utvrdio da je država Srbija odgovorna za nedela pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova koja su u tim logorima počinjena u avgustu, septembru i oktobru 1995. godine. Primer logora Šljivovica i Mitrovo polje, kao i logora za hrvatske civile, koje je JNA 1991. godine formirala na teritoriji Vojvodine, najbolje pokazuje kako sudovi štite državu.

Postoje novinarske reportaže, fotografije, izjave stotina bivših logoraša koji svedoče o tome šta se sve dešavalo u tim logorima u kojima su bili zatvarani čak i žene i maloletnici. Reč je o ponižavanju logoraša i svakodnevnom kršenju ljudskih prava. Zna se i ko je bio nadležan za te logore, ali do danas u Srbiji nismo imali nijedan ozbiljan postupak u kome bi se utvrdila krivična odgovornost za počinjene zločine u tim logorima. Onda se dešava ono o čemu je govorila koleginica Hanušić.

U nedostatku krivične presude građanski sud, pred kojim bivši logoraši zahtevaju odštetu, odbacuje njihove tužbe sa obrazloženjem da ne postoji presuda kojom je utvrđeno ko su počinioci tih ratnih zločina. Inače, u Srbiji postoji stotine drugih slučajeva kršenja ljudskih prava i ratnih zločina koji nikada nisu procesuirani.

Podsetiću samo na masovnu prinudnu mobilizaciju srpskih izbeglica iz Hrvatske u leto 1995. godine koji su po dolasku u Srbiju bili uhapšeni od strane MUP-a i predati Srpskoj dobrovoljačkoj gardi Željka Ražnatovića Arkana, gde su bili izloženi svakodnevnom zlostavljanju i ponižavanju. Neki od njih su bili silom oterani na front i tamo su poginuli, a neki se još uvek vode kao nestali. Pomenula bih i slučajeve torture, kojoj su bili izloženi pojedini Bošnjaci iz Sandžaka, koji takođe nikada nisu dobili sudski epilog.

Adrijana Hanušić: Mislim da su vrlo male šanse da taj čovjek to dočeka bez daljnjih bitki koje vrlo često završavaju pred Evropskim sudom za ljudska prava. Postoje savršeno razrađeni mehanizmi da se pojedini entiteti ili sama država zaštite od takvih isplata. Tako da vjerujem da će u tom slučaju, kao i u drugim slučajevima, proces vrlo dugo trajati. Možda će se na kraju završiti isplatom obveznica, što znači da će biti potrebno dodatnih 15 do 20 godina da bi se dobila bilo kakva naknada štete. Čak i onda, kada naknada štete uđe u fazu izvršnog postupka, i dalje nemate garanciju da ćete dobiti obeštećenje na koje godinama čekate.

Sandra Orlović: Koliko je meni poznato, to se desilo samo u jednom predmetu koji se tiče zločina nad porodicom Grubor u selu Gruborima. Odštetu je dobio jedan član te porodice. Čini mi se da je ta odšteta isplaćena. Ono što je možda manje poznato je da je u vreme kada je Ivo Sanader bio premijer Hrvatske vlada isplatila odštetu članovima porodica dvojice ubijenih zatočenika logora Lora u Splitu. Ti iznosi su bili u rasponu od 20.000 do 25.000 eura, zavisno od srodstva tih osoba sa ubijenim logorašima.

Sandra Orlović: Naravno. Uostalom, kada pogledate sve države bivše Jugoslavije, najveći broj žrtava nije dobio nikakvo obeštećenje. Mnoge žrtve, koje smo mi zastupali, umrle su tokom postupka, jer ti postupci traju neverovatno dugo, a na momente su zaista rašomonski, jer je žrtvama i njihovim porodicama nemoguće objasniti šta je to što sud od njih traži i zašto traži. Dakle, ti sudski postupci nigde u regionu nisu doneli pravdu žrtvama, bilo zbog toga što su presude neizvršive, kao u Bosni i Hercegovini, ili su, kao u Srbiji, ti procesi toliko komplikovani, dugi i prepuni pravnih prepreka koje se postavljaju pred žrtve - da je skoro nemoguće dobiti obeštećenje.

Adrijana Hanušić: To je ogroman problem. Pravna pomoć nije riješena na sistemski način. Ali, tu ima još nešto. Kada žrtva ratnog zločina dođe pred sud Bosne i Hercegovine, ona shvati, ako do tada to već nije znala, da optuženi za ratni zločin, koji je možda tu ženu silovao ili je ubio desetak članova njene porodice, ima na raspolagajnu jednog, a nekad i više advokata koji se plaćaju iz državnog budžeta Bosne i Hercegovine, dok žrtva nema nikakvu pomoć. Ona sama plaća put i nema nikoga ko će joj dati pravni savjet kako da se ponaša u sudnici, kako da odgovara na pitanja, jer ta pitanja mogu biti vrlo neprijatna, pogotovo kada je riječ o žrtvama seksualnog nasilja u ratu.

Adijana Hanušić: To je veliki nonsens, ali vjerujte da je upravo tako. Možete samo da zamislite kakve teške i poražavajuće posljedice to ostavlja na žrtve, na njihove porodice i na zajednice iz kojih oni dolaze. Šta oni mogu da misle o pravosuđu? Kad vide kako se sudovi odnose prema optuženim za ratne zločine, a kako prema njima, oni shvate da nemaju nikakvu zašitu.

Sandra Orlović: Osobe čija je imovina uništena ili opljačkana tokom ratova su maltene u istoj poziciji kao i osobe koje su preživele fizičko ili psihičko nasilje ili osobe koje su izgubile nekog bliskog. Ukoliko nisu u mogućnosti da podnesu pravosnažnu presudu u kojoj se neko lice označava odgovornim za uništenje ili pljačku njihove imovine, ne mogu da dobiju obeštećenje. Tako sudovi u Srbiji tumače Zakon o obligacionim odnosima.

Od žrtava se faktički traži da same sprovode istragu i utvrde ko su ti pojedinci koji su im opljačkali ili uništili imovinu. To se stvarno kosi sa zdravim razumom. Kako jedna devojčica koja je imala 12 godina, kada je zajedno sa svojim roditeljima, braćom i sestrama stajala pred streljačkim vodom srpskih policajaca, može da zna ko je na njih pucao? Taj pristup, koji su zauzeli sudovi u Srbiji, ali i u celom regionu, zaista je duboko nepravičan.

Takvo ponašanje sudova je eklatantan primer negacije pravde, to je nešto čega treba da se stide naša društva. To su presude koje će u jednom trenutku sigurno pasti pred Evropskim sudom za ljudska prava koji će obavezati državu Srbiju i druge države u regionu da plate višestruko veću odštetu od one koja bi bila dosuđena pred domaćim sudovima .

Adrijana Hanušić: Ne raspolažem nikakvim podacima, ali čula sam za neke slučajeve, doduše veoma rijetke, da je bilo nekih obeštećenja. Istovremeno, znam za mnoge slučajeve gdje žrtve nisu dobile nikakvo obeštećenje za uništenu imovinu. Znam mnoge porodice iz okoline Prijedora, kojima su pobijeni najbliži i uništena imovina. Tijela žrtava nikada nisu pronađena, a nikada nije nadoknađena ni materijalna šteta, iako postoje dokazi koji su više nego dovoljni da se donese presuda o naknadi štete. Njihovih kuća više nema, postoje svjedoci koji su spremni da svjedoče, ali šta to vrijedi kada sud to ne prihvata. U jednom slučaju, gdje postoje nesporni dokazi, zahtjev za naknadu štete odbijen je zbog navodne zastarjelosti. To je nešto što strukturama vlasti, a onda i pravosudnim institucijama, dođe kao odličan izgovor da odbiju te zahtjeve.

Sandra Orlović: Potreban je sistemski pristup. Govori se o regionalnom fondu za žrtve. Mislim da bi to bilo zaista pravično rešenje, s obzirom da ratovi tokom devedesetih nisu bili izolovani i omeđeni u okvirima jedne države. To su sukobi koji su imali snažan prekogranični karakter. Mislim da bi taj regionalni fond obezbedio da svaka žrtva dobije bar neku minimalnu satisfakciju, ali uz obavezu da tu kompenzaciju plaća država koja je odgovorna za taj zločin.

Adrijana Hanušić: Odgovor na vaše pitanje trebao bi biti prije pesimističan nego optimističan. Ali, recimo, da želim da budem optimistična. U posljednjih nekoliko mjeseci primjetila sam, bar kada je riječ o Bosni i Hercegovini, da je učinjen izvjestan pomak u tretmanu žrtava rata, ako ništa drugo onda u smislu empatije i moralne obaveze prema žrtvama ratnih zločina.

Recimo, Komisija za ljudska prava Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine obavezala se da će do kraja godine pripremiti zakon o žrtvama torture. Zašto to ističem? Zato što je neohodno da se žrtvama obezbijedi makar simbolična odšteta, jer za njih je mnogo važnije da vide da ih država nije zaboravila, da priznaje njihovu patnju i da se solidariše sa njima - od konkretne novčane odštete za koju one znaju da ne može biti bog zna kakva.

Nastavak na Radio Slobodna Evropa...