Izvor: Politika, 16.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bančići, selo stogodišnjaka
U ovom kraju se vekovima živelo uglavnom od stoke i duvana, a kada bi to tražilo tržište, i zmije bi se hvatale i prodavale. Neki umešniji znali su ih uhvatiti i desetak za samo jedan dan i tako dobro zaraditi
Ljubinje – Stogodišnjaci, zeleni dub, zanovet, kamen, zmije..., ne zna sa odakle početi priču o selu Bančići, desetak kilometara udaljenom od Ljubinja.
Početkom dvadesetog veka u pedeset i četiri domaćinstva bilo je više od petsto seljana. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Šezdeset i prve, deset dimova više, ali i stotinu duša manje negoli pedeset godina ranije.
Bančići i ovaj deo ljubinjskog kraja pre i iznad svega su mesta stogodišnjaka. Mesta u kojima su vazduh, kamen, kiše, sunce, ali i zmije i čudno rastinje uvek presuđivali dugovečnosti seljana. Mara Betegalo i Danica Budimčić doživele su 110, Đuro Samopjan 112, Risto Kalajdžić 113 godina. Miloš Pupić umro je u 124, a Todor Bukvić u 125. godini. Gotovo da nema ognjišta u ovom delu Hercegovine uz koje nije rođeno bar pet-šest stogodišnjaka.
– Za davnih vremena, u Bančićima se spavalo pod kamenom, uz zmije. Gotovo svi su pili mleko koje se nije prokuvavalo, a kada bi pokisli, gunjevi su se sušili na leđima gorštaka. I niko se posle toga nije ni nakašljao. Malo je ko od stogodišnjaka bio kod lekara – objašnjava dugovečnost Hercegovaca hroničar ljubinjskog kraja Ljubo Mihić.
U Bančićima, na razmeđi Humine i Ridina, izvorske vode nikada nije bilo. Lokve za napajanje stoke u kršu su kopali i Grci i Rimljani. U Bančićima je prvi bunar iskopao Risto Rudan tek početkom dvadesetog veka.
Gomile u Bančićima, tako knjige kažu, pripadaju halštatskom dobu, odnosno vremenu Ilira. Mnogo kasnije, u 15. veku, dubrovački trgovac i vlastelin Dživan Pripčinović pisao je o vlasima katunarima iz Bančića. Malo potom Turci zauzimaju ovo selo. Sredinom 17. veka Bančiće je zahvatila kuga, a kasnije i glad zbog koje umire devetoro seljana. U jamama ljubinjskog kraja Ržanom dolu, Kapavici, Pandurici, Čavašu večno je usnulo na stotine meštana. Među žrtava ustaškog divljanja Hercegovinom bilo je i na stotine seljana Bančića. Stotinak Bančićana skončalo je i u Jasenovcu. Dobru su malo kada bila otvorena vrata ovog sela.
U Bančićima nije bilo čoveka da nije znao klesati kamen. A kada bi se, pripremljen za zidanje, isklesao u Bančićima, kamen bi se onda odvozio u Dubrovnik. Svi putevi do Držićevog grada išli su tada, pričaju danas seljani, „samo srpskom zemljom".
U Bančićima se vekovima živelo uglavnom od stoke i duvana, a kada bi to tražilo tržište, i zmije bi se hvatale i prodavale. Neki umešniji znali su ih uhvatiti i desetak za samo jedan dan i tako dobro zaraditi.
Međutim, da nije bilo planištarenja, kako to za nomađenje vele u Bančićima, ko zna da li bi se u kršu ljubinjskog zaleđa i moglo opstati. I Neđeljko Janjić, koji se svojom Vasiljkom oženio o Jovanjdanu četrdeset i devete, bio je nomad-planištar.
– Na hiljade ovaca znao sam s proleća izgoniti uglavnom u Treskavicu. Od novca zarađenog za tih nekoliko meseci iškolovao sam decu. Drukčije ne bih mogao – kaže starina Neđeljko.
Kada se ni od kamena, stoke, duvana, zmija... nije moglo stati na noge, nadničarilo se u Stocu i Dubrovniku. Samo da bi čeljad imala makar koru hleba. I u Ameriku, za seljane Bančića nije bilo teško otići. Osmoro seljana otisnulo se preko lokve. Samo jedan se nije vratio. Svi ostali došli su u rodne Bančiće i tu skončali. Neki Nikola Janjić toliko je u Americi zaradio da je nameravao u Dubrovniku da kupi čak i nadaleko poznat hotel „Argentina".
U Bančićima raste zanovet, s proleća, omiljena stočna hrana. Kažu da za dubrovačke vlasteline nije bilo većeg specijaliteta od pečenja od jagnjadi i jarića koji su u Bančićima brstili zanovet. Jagnjad koja su se napasala u Bančićima bila su skuplja za bar sto današnjih maraka po grlu.
Uz stogodišnjake i zanovet, u Bančićima je i priča o zelenom dubu, dendrolozi vele mešavini cera i makedonskog hrasta. Stablo pod kojim je, kaže legenda, spavao i kasnije ga blagosiljao Sveti Sava uvek je sa zelenim lišćem.
Na zelenom dubu nikada nije rađao žir, a niti se može kalemiti.
U Bančićima je za ne tako davnog vremena podignut spomenik poginulim Titovim partizanima i žrtvama fašističkog terora. Bili su u selu i škola i zadružni dom i zadruga. Života i radosti u Bančićima je bilo na svakom koraku.
U Bančićima kod Ljubinja, u Hercegovini, danas ni škole ni prodavnice ni zadružnog doma ni pošte... U selu danas pedeset duša. Među njima i troje prelepe dece – Jovana, Zorana i Veljko Mihić koji vozare do škole u Ljubinju...
– U Bančićima, na razmeđi sukobljenih strana, srpska vojska je branila i odbranila Ljubinje i ovaj deo Hercegovine – ponosno će na kraju Slavoljub Mihić.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 17/02/2009]
