Izvor: Glas javnosti, 26.Dec.2009, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbogom, Pele legendo!
U autobus bi se, čim bi se vrata otvorila, ušunjao prvi! Napravio bi bar jedan krug od zadnjih do prednjih vrata, kao da želi da svima jasno stavi do znanja na čijoj su teritoriji, a onda bi se šćućurio uz onu šipku u uglu i sišao već posle tri, četiri stanice, pred jednim od lokalnih bircuza. Zgodno, preko puta „Stare Jahorine“ je mesara, u kojoj je Pele odavno rado viđena „mušterija“.
Dok je bio mlađi, još bi ga ponekad i brecnulo kad bi se neko od nervoznih saputnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << izdrao na njega, rekao mu: „Mrš, bre, džukelo jedna“, pa je i te kako umeo da zareži. S godinama je naučio da se na te i takve ne obazire, jer među njima ima više kerova i džukela no u čitavoj njegovoj psećoj bratiji. Najčešće bi ih samo drsko pogledao, ponosno uzdignute glave i nastavio svojim poslom. Jer, Pele možda i jeste bio džukela, ali sa velikim Dž!
Niste ga nikad mogli videti kako, ne dao Bog, ni u trenucima najveće gladi, pretura po kontejnerima. Možda i jeste, ali krišom, noću, da ga prijatelji slučajno ne vide. A i za to su, najverovatnije bili krivi geni. Rođen je starmali, prošaran svim psećim bojama, sa nekim uzvišenim, aristokratskim držanjem. Čudan raspored crta lica jasno je ukazivao na to da mu je mati verovatno bila kakav vučjak plemenitog roda. Odavale su ga jedino oči, one kicoške, verovatno nasleđene od oca, nekog voždovačkog goniča tramvaja... E, taj je znao da te pogleda tako, kao da očima govori: „Daj malo, gde će ti duša“, da si bio u stanju da poslednji zalogaj iz usta izvadiš i baciš mu pod noge.
Nadimak Pele dadoše mu još pre desetak godina lokalni klinci s kojima je po terenima predgrađa trčkarao za loptom. Isti oni koji su mu u nekoj zluradoj dečjoj igri onomad otkinuli parče levog uveta... Cvileo je tada jadničak kao da mu duša na nos izlazi, ali im nije uzeo za zlo. Već sutradan, opet su, kao da ništa nije bilo, na poljančetu kod Crvenog solitera zajedno pikali fudbal.
A imao je Pele njuh za svakojaka raspoloženja, pa kad bi se na autobuskoj stanici okupila vesela mlađarija trčkao bi od jednog do drugog i veselo poskakivao. Kad bi se, s druge strane, kakav neveseo čovek strovalio na obližnje stepenište da tu, u svom jadu, dočeka autobus, i on bi nekako postao tužan i nevidljiv. Samo bi se sklupčao kraj nogu onog sirotana, kao da želi da mu poruči:“Eto, prijatelju, samo da znaš da sam tu, ako ti štagod ustrebam.“
Život me je odveo na drugi kraj grada, te sam Peleta, tek pokatkad, viđala u prolazu. Mahnuo bi mi repom, ali nekako odsečno, kao da je blago ljut što me nema. Čim se vratih u stari kraj, prvo njega ugledah na stanici. Nije više bio onako veseo, dlaka mu je malko izgubila sjaj, godine se naslagale oko pokunjene njuške. U autobus bi sad ulazio tromo, među poslednjima. Od počasnog kruga je, čini se, već davno odustao... A i zašto bi se šetkao kad svi i ovako znaju ko je Pele legenda.
A onomad, kad napolju udari onih dvocifrenih minus i ko zna, ne spazih ga na starom mestu. Pomislih, mora da se neko sažalio, primio ga u toplo. Ugledah ga tek predveče, dok me je beogradska košava bacakala preko pešačkog prelaza, gde leži, nekako čudno sklupčan uz Miličinu trafiku. Prvi put otkako drugujemo, a ima tome skoro decenija, nije me pozdravio. Samo je nekako odsutno, onim staklastim pogledom zurio u daljinu. Stresoh se na tren od tog pogleda, nešto mi zatreperi kraj srca, ali lagano prođoh kraj Peleta. Da mu ne remetim poslednji san. Život je proveo na četiri, ali je bio veći čovek od mnogih kojima je Bog, verovatno kakvom omaškom, dao da na dve noge svetom hode. A, ako negde postoji kakav kereći raj, Pele verovatno i među oblacima čeka kakav nebeski autobus...
