Izvor: Politika, 13.Jul.2015, 08:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vodič kroz srpski Jerusalim
Kao kustos u muzeju na Krfu, od aprila do novembra dočekuje posetioce podsećajući na golgotu Srba koji su 1916. godine pešice prešli Albaniju i iskrcali se na ostrvo, a preostalo vreme koristi da piše knjige, scenarije za filmske projekte i televizijske serije
Ljubomir Saramandić je neočekivano svoju sudbinu vezao za Krf. Ostrvo na kome je nemoguće reći „dosadno mi je”. Tragovi starogrčke, rimske, venecijanske, francuske, britanske i novogrčke arhitekture, crkve, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vidikovci, maslinjaci, limun žut, plaže i opojni miris mora koje nekoliko puta u toku dana promeni boju, u čoveku bude želju da tu provede bar još jedno popodne, ili čak nedelju, dve…
Naš sagovornik je na Krf prvi put došao početkom 2001. godine kada je od srpske vlade dobio poziv da radi kao kustos u muzeju „Srpska kuća”. Za njega je to bio novi posao i novo odredište, jer je rođen u Beogradu, detinjstvo je proveo na Banovom brdu, a školovao se u Beogradu i Solunu, ali ne želi da detalji iz njegovog privatnog života budu u prvom planu, jer smatra da je od svega toga mnogo važnija funkciju kustosa koju obavlja već petnaest godina i sa kojom bi voleo da u javnosti bude prepoznat. Zato o tome najviše i ima potrebu da priča.
– Ne želim da zvučim pretenciozno, ali moram da kažem da, dok sa prvim zracima sunca pred Uskrs, pa sve do prvih jesenjih kiša, kada broj turista drastično pada i ceo Krf zamire, dočekujem posetioce pripovedajući o golgoti Srba koji su davne 1916. godine pešice prešli Albaniju i iskrcali se na Krf, bar kod sebe, stvaram jednu vrstu snažnog osećanja da sprovodim važnu misiju – otkriva naš sagovornik.
Ostatak vremena uglavnom provodi u Solunu. Potpuno posvećen važnom istorijskom trenutku za Srbe i srpsku istoriju, piše knjige („Tamo daleko”, „Sve je ovde legenda”, „Hodočašće na Krf”). Kao stručni konsultant učestvovao je i u pisanju scenarija u nekoliko filmskih projekata („Gde cveta limun žut”, „U početku beše reč”, „Plava grobnica”) i radio na televizijskim serijama. Sa radošću najavljuje film „Srbi na Krfu”, koji će biti realizovan u produkciji RTS-a i premijerno biti prikazan na Krfu. Njegova namera je da kroz sve te projekte i pisanje pokuša da vrati samopoštovanje, jer ima utisak da smo ga, poslednjih decenija izgubili i da smo prilično deprimirani.
Tokom zime drži i predavanja po Srbiji, pokušavajući da pronađe meru u kojoj bi ovaj istorijski trenutak iz Prvog svetskog rata primereno približio vremenu u kojem živimo. Priznaje da je najzanimljivije u malim mestima, poput Banatskog Karađorđeva, gde je bio, a posebna mu je čast kada se obraća pitomcima na Vojnoj akademiji, vojnicima u kasarnama, Domu garde… Ove godine po pozivu je gostovao i u Kulturnom centru u Cirihu. Cilj svih tih predavanja je da što više ljudi dođe u „Srpsku kuću” i na Vido.
Mnogi su razlozi zašto je Krf postao jedno od omiljenih turističkih odredišta. Svakako je na to uticao i novoizgrađeni auto-put Egnatija, od Soluna do Igumenice, koji je prilično skratio putovanje i približio ovo ostrvo svima, ali misli da je srpska istorija jedan od najznačajnijih faktora. Na njegovo zadovoljstvo, dobio je podatke da se od aprila do kraja oktobra, koliko traje sezona, broj posetilaca sa četiri i pet hiljada povećavao i prema nekim procenama ove godine će premašiti 30.000. Gotovo osam puta više nego u trenutku kada je došao. Zato vrlo često citira mitropolita Dimitrija, koji je 1918. godine rekao da će ostrvo Vido budućim generacijama biti srpski Jerusalim.
Mada je ovaj istorijski trenutak poznat većini posetilaca pre nego što dođu na Krf, Ljubomir kaže da tek direktnim suočavanjem sa spomenicima i svedočanstvima tragičnog i slavnog vremena srpski turista doživljava preobraženje i postaje hodočasnik. Svojim emotivnim govorom u „Srpskoj kući” kustos doprinosi da niko iz nje ne izađe ravnodušan. Iz njegove vizije i na osnovu zapisanih impresija, stekao je utisak da su osećanja pomešana. S jedne strane ispunjava ih duboka tuga i bol, a istovremeno, s druge – patriotski ponos. Upravo ta osećanja opisao je i Milutin Bojić pre 99 godina – 1916. godine na Krfu, u svojoj zbirci pesama pod tim nazivom „Pesme bola i ponosa”, među kojima je najpoznatija „Plava grobnica”.
Susret sa ovim delom prošlosti, po njegovom uverenju, i mladima značajno menja svest. Kad grupa učenika dođe u „Srpsku kuću” prvo ih pita odakle su došli i jesu li se odmorili od puta. Njima se umesto odgovora tada otme uzdah, jer su prethodno uglavnom bili u nekoj diskoteci, pa se nisu ni naspavali, a ni odmorili. Međutim, onda ih podseti da su to isto rastojanje njihovi vršnjaci prešli pešice i da niko nije imao vremena da se žali na umor, zlu sreću, na roditelje, na profesore, na krizu… Pošto ih u muzeju detaljno uputi u istorijske događaje o dolasku i boravku Srba na Krfu tokom Prvog svetskog rata, Saramandić ih povede na ostrvo Vido, na kojem su podignuti Mauzolej, Kameni krst i spomen-ploča.
– Na Vidu ne pričam puno, dovoljna je tišina. Insistiram da polože venac i da pročitaju pesmu „Plava grobnica”. Obično to radi najbolji učenik. Tog trenutka imam privilegiju da posmatram njihove zenice kako se šire, mnogi i suzu puste ili im se otme uzdah. Niko ne progovara. Ta emocija ne može da ih ne dotakne. Tu nema nikakve sugestije. Ne možete mladima da nametnete mišljenje. Imao sam ideju da napravim dokumentarni film u kojem bi kamere snimale samo izraze njihovih lica na kojima se jasno vidi neka vrsta otrežnjenja kao posle blagog pijanstva. Tek tad shvate šta je muka i prosto dožive katarzu i očiste telo od svih sadržaja kojima su okruženi i koji ih vuku kao bujica, a mnogi ne znaju kako iz toga da izađu. Čini mi se da se u Srbiju vrate drugačiji. U to me je uverio jedan učenik koji mi je rekao da „posle ovoga što je video i doživeo, sve svoje probleme koje je ostavio kod kuće sada gleda drugim očima” – ističe naš sagovornik.
Ljubomirov sin Pavle, koji sada ima šesnaest godina, rođen je u Solunu i često je sa ocem na tom putu naših predaka između Krfa i Soluna. Odmalena vaspitavan u duhu patriotizma, u grčkom obdaništu otpevao je pesmu „Tamo daleko”kada je imao samo pet godina, jer je nju jedino znao napamet.
– Svi su mislili da je Grk i veoma su se iznenadili njegovim izborom pesme. Prvo je usledio tajac, a zatim gromoglasni aplauz. To me je podsetilo na prijem koji je ta ista pesma imala među strancima koji su boravili na Krfu pre jednog veka. Shvatili su da se iza te nostalgične melodije može kriti samo žal za otadžbinom i napuštenim ognjištem, pa su je prepevavali na svoje jezike iako reči nisu razumeli – s ponosom se priseća.
Ljubomir kaže da nema drugih planova nego da se ova sezona što bolje završi, da se komemorativne svečanosti vezane za proboj Solunskog fronta, u čijoj organizaciji i sam učestvuje, u septembru održe na najbolji mogući način i da se što bolje spremi obeležavanje stogodišnjice. Međutim, on naglašava da je od samih svečanosti, koje traju nekoliko dana, još važnije da školske ekskurzije i grupe mladih neprestano dolaze tokom godine na Krf.
– Zadatak države, a i ja sam deo državnog aparata, mada na najnižem nivou, jeste da podseća i projektuje vrednosti iz naše istorije i da tu veliku žrtvu cele jedne generacije, u skladu sa filozofijom vremena u kojem živimo, pokuša da pretvori u potrebu mladih za požrtvovanjem. To je uslov da naš život dobije punoću, da dobije dimenziju koju je zaista teško postići kroz društvene mreže, rijaliti programe, selfi fotografije, brojanje lajkova… – smatra kustos.
– Deca treba da vide i Pariz, i Prag, i Beč, ali ovde na Krfu se gradi identitet. Ukoliko to prenebregnemo i sve prepustimo entuzijazmu pojedinca, dobićemo generaciju koja će ići u tom pravcu površnog hedonizma i koja će pesmu „Tamo daleko” slušati kao ljubavni šlager – poručuje Saramandić i dodatno objašnjava zašto je za formiranje zdravog patriotskog identiteta važno da svaki građanin Srbije, a posebno mladi, dođe na ovo mesto i oseti šum talasa i energiju.
----------------------------------------------------------------
Dedovi Solunci
I Ljubomirovi dedovi i po ocu i majci boravili su na Krfu 1916. godine posle prelaska Albanije. Stojan Saramandić je bio pripadnik vojnog saniteta i kasnije je boravio u Nici. Nažalost, umro je po završetku Drugog svetskog rata i Ljubomir ga ne pamti. Drugi deda Dragić Milošević bio je oficir vojske Kraljevine Jugoslavije, ali se po završetku Drugog svetskog rata penzionisao. Njegove priče pamti, ali sasvim bledo, a ono što mu je ostalo u sećanju jeste to da je Krf pominjao sa velikom toplinom. Knjigu „Hodočašće na Krf” napisao je i njima u zahvalnost. Pojedinci ga vrlo često pitaju da li zna sudbinu njihovih predaka. Iako pokuša da pronađe neki trag koji vodi do jedinice koja je u to vreme bila smeštena na Krfu, teško je odgovoriti na to pitanje, jer muzejska postavka prati kolektivnu sudbinu srpske vojske. Međutim, Ljubomir misli da monopol na patriotizam zaista niko ne bi trebalo da ima, jer je, kako ističe, za razliku od Drugog svetskog rata, ovo jedan od retkih istorijskih trenutaka koji ne izaziva konfuziju i podelu u ideološkom pogledu i da smo svi mi na neki način potomci.
----------------------------------------------------------------
Neprimereno pitanje
– Posetioci mi vrlo često postavljaju pitanje „Da li je to povlačenje bila greška?” Prvi put sam bio malo zbunjen, a onda sam se setio i odgovorio stihom iz pesme „Tamo daleko” da je to „srpskoj vojsci jedini bio put”. Da je bilo drugog puta, išli bi njime. Po mom uverenju, taj istorijski trenutak, koji je posle jednog veka prerastao u svetinju, treba sagledavati u skladu sa filozofijom vremena i okolnostima koje su tada bile. Razumem tu rezigniranost, ali ne mislim da su naši preci svesno krenuli u pogibiju. Kad je doneta ta odluka niko nije znao šta će se dogoditi. To preispitivanje, čini mi se, vodi ka nekom nihilizmu i defetizmu. Zamislite kad bih grupi učenika rekao: „Znate, deco, to je bila greška.” Kako bi oni reagovali? Onda bi svako od njih s pravom mogao da se zapita „Pa, što bih se ja žrtvovao za bilo šta?” Veliki sam protivnik takvog stava. Možemo iz toga da izvučemo neku pouku za budućnost, ali ovaj istorijski trenutak moramo da ostavimo takav kakav jeste, jer je deo identiteta svakog pojedinca i ako ga osumnjičimo, onda sumnjičimo sami sebe i svaku državnu instituciju – poručuje Ljubomir Saramandić.
----------------------------------------------------------------
O simbolima…
– Za mene su najuzbudljiviji trenuci bili kada je na prvim komemorativnim svečanostima 2004. godine intonirana himna „Bože pravde”. Ja sam, sticajem okolnosti, prvi put izvan Srbije, 2006. godine na srpskoj kući postavio zastavu Srbije. Međutim, simboli sami po sebi nisu dovoljni. Zašto? Ako se zadržimo samo na simbolima i prenebregnemo osobine koje su naši preci ispoljili tada na Krfu, i koje vrlo često ističem, pogotovo kada se mladima obraćam: da srpski vojnici tada nijednu grane masline nisu polomili, nijednu krađu, ni tuču nisu počinili, da su bili učtivi prema krfskim ženama, odgovorni prema tuđoj imovini, disciplinovani kao državni činovnici… onda dobijamo jedan plašt ispod koga mogu da se kriju najmračniji sadržaji, tipa navijačke mafije. A šta je to nego grupe mladih organizovanih na kriminogenoj osnovi, koje, što je najtragičnije, vrlo često koriste simbole iz Prvog svetskog rata – upozorava.
