Izvor: Politika, 12.Sep.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vek najveće filmske industrije
Teško da postoji zemlja koja je kao Indija planetarno poznata po svojoj kinematografiji
Mumbaj – Bolivud, indijski odgovor Holivudu, najveća filmska industrija na svetu, mašinerija spektakla koja je omađijala milione i nastavlja da zavodi, slavi ove godine vek trajanja.
– Radimo 24 sata dnevno kako bismo ispunili sve zahteve – kaže Omvir Saini, pi-ar „Film sitija”, čijih je 19 studija razbacano na prostoru od 200 hektara.
Počelo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je 3. maja 1913, kada je Dadasaheb Falke predstavio svoj prvi film „Radža Hariščandra”, a danas teško da postoji zemlja koja je kao Indija planetarno poznata po svojoj kinematografiji. Filmovi se izbacuju kao sa trake: oko 1.200 godišnje.
Bolivud je odoleo svim menama sedme umetnosti: prelasku sa nemog na zvučni film, sa crno-belog na onaj u boji, pretnjama pirata, interneta i naprednih tehnologija.
U danu u kom sam obišao studija Bolivuda, smeštena u tropskom zelenilu na obodu Mumbaja, snimala su se tri tipična žanrovska filma: jedan o hindu bogu Krišni, drugi mjuzikl sa gomilom starleta, treći istorijski o vremenu donošenja prvog ustava Indije po sticanju nezavisnosti od Britanaca 1947.
Filmovi Bolivuda duboko su ukorenjeni u indijskoj tradiciji, ali i u modernoj kulturi. Uticaj drevnih epova Ramajane i Mahabharate ogleda se u prisustvu sporedne, pozadinske priče i priče u priči. Sanskrit drama zaveštala je filmu obilje plesa i songova. Tradicionalni Parsi teatar utiče na kombinovanje realizma i fantazije, naracije i spektakla, koji postaju deo uzbudljive melodrame.
Popularni holivudski mjuzikli iz tridesetih ostavili su trag na Bolivud, a u novije vreme u tim raspevanim filmskim pričama primetan je i uticaj MTV-a kroz drugačiju vrstu plesa i izmenjenog ugla snimanja kamere. Sveprisutni umetnuti songovi praćeni su masovnim scenama plesa.
Sredinom 20. veka, kada su neka dela Bolivuda bila kandidovana za Oskare, a neka i pobeđivala u Kanu, preovladavale su teme vremena odlaska britanskog Radža i sticanja nezavisnosti ili svakodnevnog života običnog čoveka.
Danas je ubedljivo najpopularniji „masala” stil, po terminu kojim se označava mešavina začina u indijskoj kuhinji: mešavina najmanje šest pesama popraćenih atraktivnim plesnim koreografijama. Od kvaliteta muzike umnogome zavisi film.
Oprobana formula: neuzvraćena, zabranjena i, najčešće, tragična ljubavna priča. Nesrećni ljubavnici, korumpirani političari, blizanci razdvojeni po rođenju, zaverenici negativci, ljuti roditelji, kurtizane mekog srca, dramatični preokreti sreće i zgodnih slučajnosti.
Oslobođena fizičkih kontakata među glumcima, bolivudska kinematografija je usavršila govor tela tako da mnogi naizgled beznačajni pokreti imaju simboličko značenje: povlačenje za uši tokom razgovora uobičajeno je uz izvinjenje i ukazuje na kajanje, dodirivanjem stopala iskazuje se poštovanje prema starijem, mužu ili gospodaru, spajanje dlanova kao pri molitvi, uz naklon, obično je pozdrav kojim se iskazuje duboko poštovanje prema sagovorniku.
U zemlji od 1,2 milijarde stanovnika, od kojih 700 miliona živi u siromaštvu, publika je ostala verna Bolivudu. I iluzijama života koje on uspešno pravi. Odlazak u bioskop je, kažu mi, pravi spektakl: uzvici, navijanje, dobacivanje. Glasna podrška, glasna osuda, glasno pevanje i mnogo muzike tokom tri-četiri sata, koliko filmovi obično traju, sa pauzom između dva dela.
Filmovi, koji u proseku ne koštaju više od 1,5 miliona dolara, najčešće su na „hindišu”, mešavini hindu i engleskog jezika, jedina dva zvanična jezika u zemlji koja ih ima više od 250.
– Indija je u stvari mnogo kinematografija. Žanrovski, etnički, jezički – kaže mi ovdašnji čuveni reditelj i poslanik parlamenta Šjam Benegal, koji upravo radi na seriji od 10 emisija o pravljenju indijskog ustava 1946–1949.
Ogromna publika, ogromna zarada, ogromna produkcija koja vešto uvezuje tehniku blokbastera Zapada sa šarenilom lokalne tradicije. Iako je bije glas da njom vladaju razni porodični klanovi, indijska filmska industrija je brutalna: čak ni dobre veze nisu garancija slave i bogatstva. Konkurencija je žestoka i jedini koji određuje dalju sudbinu nečije filmske karijere jeste finansijski izveštaj sa bioskopskih blagajni.
Svuda duž ulica ovog megapolisa od 20 miliona ljudi nalaze su bilbordi koji najavljuju premijeru nekog novog filma. Ispred bioskopa dugi redovi su uobičajeni.
Zvezde Bolivuda – dugokose crnke misterioznih očiju i markantni muškarci, gotovo isključivo Indusi – imaju galaktičku popularnost i mahom su iz muslimanske „manjine”, najveće manjine na svetu – 180 miliona ljudi. Aišvarja Rej, mis Indije 1994, gotovo da ima status boginje. Amitab Bačan, poznat kao Big B, jeste poput boga.
Ne tako davno, na promenadi uz obalu, Banstand, zvezde su dobile i svoju „Stazu slavnih”, sa otiscima ruku na pločniku.
Na kraju ipak napuštam bajkovitu kostimografiju Bolivuda srećan što Indija sem filmova ima da ponudi mnogo fascinantnije originale druge prirode: od Tadž Mahala do dramatičnih kontrasta života.
---------------------------------------------------------
Festival indijskog filma u Kinoteci
Povodom 100 godina indijske kinematografije, ambasada Indije u Beogradu i Muzej jugoslovenske kinoteke organizuju od 17. do 22. septembra festival indijskog filma. Svečano otvaranje festivala, uz projekciju filma „Kiša” Radža Kapura iz 1949. godine, biće uprilično u u novoj zgradi Kinoteke u Uzun Mirkovoj 1 dok će ostali filmovi biti prikazivani u Muzeju kinoteke u Kosovskoj 11.
Boško Jakšić
objavljeno: 13.09.2013.
