Izvor: Story, 31.Jan.2015, 15:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tanja Bošković: Snaja mi je treće dete
Dok priča koliko je radosna zbog činjenice da joj se sin Đorđe oženio, ali i tužna jer je on izabrao da živi u Americi, glumačka diva Tanja Bošković opisuje kako je prestala da se sekira i počela da se smeje sebi, ne drugima
Tanja Bošković, foto: Vladimir Šporčić
Legendarni Bogdan Tirnanić osamdesetih godina je rekao: Pola Srbije zaljubljeno je u Tanju Bošković (61), a ona štirka veš i kuva slatko od belih trešanja. Ova glumica još je tada imala >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << osećaj za ono što je ispravno. Kada kažemo tada, mislimo na vreme kada je bespogovorno bila najlepša domaća umetnica. Decenije se smenjuju, ali ona ostaje najlepša, s tim što sada duhovna lepota preuzima primat nad fizičkom. Ponosno ističe koliko ima godina, čak i kada se poštovaoci njenog dela čude što jedva čeka da u seriji Pozorište u kući odigra ulogu gospođe Nikolajević koja ima unuke od po 12 godina. Jedno vreme pozorišna kritka pisala je kako Tanja Bošković naprosto čezne da igra uloge starijih žena. Kaže da je kuhinja njeno kraljevstvo i malo je onih koji su imali tu čast da ih crvenokosa Beograđanka uvede u prostor gde priprema ručak. Umesto odlazaka na fitnes, preporučuje da je mnogo bolje oribati hodnik i prozore zgrade u kojoj živite. Sa ćerkom Lanom (25) odnedavno deli i poslovni život, s obzirom na to da se zajedno pojavljuju u filmu Peti leptir, a sin Đorđe (26) nedavno se oženio studentkinjom medicine. Dugogodišnja zaljubljenica u folklor pleše po ritmu sopstvene ljubavi. Sa rođenom sestrom Sanjom gotovo se nikad nije posvađala, ali sa ocem svoje dece nema nikakvu komunikaciju. Sa Tanjom Bošković našli smo se u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu i to nakon što je svečano otvorila reviju pod nazivom Snežne noći. Tom prilikom nosila je bundu, a njen izlazak na pistu podrazumevao je demonstraciju damskih manira.
- Kada na sebi imate krzno, kosa mora da vam bude vezana u punđu. Modni je greh da tada imate puštenu kosu, te razbarušene varijante možete da praktikujete za neke druge materijale - smatra ona. Pre nego što smo seli naspram glumice koja je pušila tanke cigarete, rekla nam je da priđemo kako bi nas zagrlila.
- Pomaže Bog, srećan vam Božić. Ovako se ja pozdravljam sa ljudima, dođite da vas zagrlim - pomalo nas je iznenadila, a zatim je počeo jedan od onih razgovora koji se mogu smatrati poučnim.
Story: Biti dama je obaveza, odgovornost ili talenat?
- Dama ustaje prva, a leže poslednja. Ophrvana ljubavlju i svim svojim talentima, ona služi svojim bližnjima. Trudi se oko porodice, prijatelja, svoje okoline i svega sa čim dolazi u dodir. One sve oko sebe čine lepim. Biti dama je zadatak.
Story: Da li je taj zadatak sazdan od iskušenja?
- Dame biraju sve: život kojim će živeti, čak i koga će roditi. U vreme kada sam odrastala, one su umele sebi da napravie šešir i cipele, sašiju haljinu, ispletu džemper... Jedna od najvećih dama koju sam upoznala jedva je znala da piše. Imala je dve dunje na ormaru i bila je zaista svetska dama. Njene podsuknje, peškiri i veš, to su zapravo bile košulje i čipke koje je ona radila. Živela je na selu. A ispada da su danas dame samo one koje su se dobro udale, pogotovo za muškarce koji im se uopšte ne dopadaju. Žive u ne ljubavi, u ogromnim i praznim stanovima. Nikada ne kuvaju, nikome i ništa. Spavaju do podne, da se slučajno ne bi probudile i ugledale sebe u tome kako su nevažne, glupe i dosadne.
Story: Manjka nam i džentlmena.
- Zato što se svet pretvorio u polusvet. Zato što nema vremena. Ljudi ne shvataju da ozbiljnim služenjem i ne uzimanjem, tačnije ne otimanjem zapravo bivaju bolji od sebe. Trude se da upotrebaljavaju druge, umesto svoje talente i svoje snage. To mi je odvratno. Tako smo izgubili dame i veliku gospodu. Ipak, još uvek Beograd ima nešto od te divne gospode. Pogledajte gospodina Mikija Krstovića, gospodina Radeta Marjanovića. To su ozbiljni ljudi i ozbiljni muževi. Oni svojom ljubavlju služe ne samo svojim ženama, već i ovom gradu, zemlji, ovom jeziku. A ovo imitiranje života koje se danas živi, to je tako bedno. Za ikone stila vam se proglašavaju neke poluosobe iz bela sveta koje čak ni svoje ime ne nose na grudima, nego im je neophodan Dolce & Gabbana potpis da bi im dokazao koliko su uspešni, lepi i bogati.
Story: Sanjati, nikada ne odustajati. Smejati se sebi, nemati planove. Voleti ludo. Ovu misao uzimate za jednu od vaših ideja vodilja. Šta tu konkretno znači nemati planove?
- Nema planova, znate. Sve što treba da vam se dogodi, dogodiće se. To ne zavisi od vas. Od milostivog Boga zavisi. Dakle, sve što dođe, ja sam mu naredna. Zaista tako mislim, zato se valjda više ne sekiram i ne moram ništa da planiram. Sve što treba, biće. I ono što je prijatno i ono što je manje prijatno. Sve će se ostvariti onoliko koliko budem mogla da živim u radosti. Ja sam za radost pozvana.
Story: Kako se to smejete sebi? Zbog čega?
- Tako lepo. Svakog dana kada napravim po neki plan, čak i onaj mali koji podrazumeva da ću da ustanem u šest, pa ću do sedam da pijem kafu. Čak i taj bude smešan. Mora čovek da se nasmeje sebi, pogotovo kad mu Bog da darove. Da slučajno ne pomisli da je nešto posebno. To nikada ne sme da mu padne na pamet. Kao ni to da nešto zavisi od njega. Zato se valja potsmehnuti sebi i reći: Glupačo, dozovi se. To sebi kažem barem jednom dnevno. Da se ne uzoholite. Oholost je jedna gadna stvar i često nas đavo začikava njome. Ja onda imam to da se smejem sebi. Retko se smejem drugima, samo sebi. Tačno hvatam svoju glupost za glavu odmah i sita se ismejem.
Story: Da li su zimske noći u vašem slučaju depresivne?
- Svaka noć može da bude depresivna, ali i divna. Znate, noć je za spavanje. Jedna sam od onih žena koja u deset sati uveče ide da spava. Ali zato u pet, šest ujutru eto mene vedre i vesele. Volim dan. Na moru, kada legnete na plažu i gledate zvezde, možete potpuno da se prebacite u detinjstvo. To je jedan od najlepših osećaja. I onda vidite kako starost koju osećate u duši, čili gledajući u noćno nebo dole na moru. Probajte to. Kada prođe jedno 40 godina, lezite na plažu i osetićete kako godine cure i da se vraćate na onaj prvi put kada ste gledali u zvezde.
Story: Dakle, zvezdama protiv starosti.
- Teror mladosti mi prilično ide na živce i on nije pravda. Stvarno nije pravda, jer ovde mesta ima za sve. Teror mladosti se pojavio zbog nepriznavanja propadljivosti.
Story: Bavite se glumom na podneblju gde dosta toga lični na neki film. Da li ovde život pretiče umetnost?
- Bavljenje umetnošću su one poslednje stepenice prema Bogu. Tad se duša istinski brani verom. Kada svoje kreativno biće upregnete na taj način, Gospod vas podrži.
Story: Odrasli ste kao dete prosvetnih radnika, od vas se dosta tražilo i očekivalo, a disciplina je bila nešto što se podrazumeva. Kakvi ste kada vi vaspitavate?
- Umem da budem veoma kritična prema deci. I Boga mi svašta umem da kažem i njima i o njima. Ali život vas često demantuje. Baš kada sam pomislila da su recimo površni, da mnogim stvarima ne žele da se posvete i slično, oni su sami podneli mnogo toga što nije jednostavno. Kao mala deca naučili su da se brinu o kući. Oni su dobri ljudi i znam da umeju da daju i prime ljubav. Kada su bili mali i takoreći nisu mogli sami da se brane, bila sam veoma oprezna i nisam dopuštala da se u javnosti spominje bilo šta što ima veze sa našim privatnim životom. Kako su deca porasla, valjda mi je ta opreznost malo popustila, ali oni zaista ne vole da o njima pričam. I to je u redu. Razumela sam da tako nešto uznemirava njihovu privatnost.
Story: Umeli ste da kažete kako jedva čekate da vaša deca zasnuju porodice. Želje vam se polako ostvaruju s obzirom na to da se vaš sin Đorđe pre godinu dana oženio?
- Slava Bogu, nek je on meni zdrav. Snaha Katarina je sada moje treće dete. Veoma sam srećna zbog toga, a i on mora biti srećan. Izabrao je da ne živi u svojoj zemlji, što nisam sigurna da li je ispravno, ali po njega je sigurno dobro. Ne smemo stajati na put svojoj deci. Šta god izabrali, nek im je sa srećom i moje je da se Bogu molim za svoju decu. Oni staju na put da postanu roditelji i tome se neizmerno radujem.
Story: Zbog čega niste sigurni da li je ispravno da mladi ljudi žive u inostranstvu?
- Svakom čoveku treba pružiti priliku da ode van granica naše zmejle kako bi znao kako i šta voli. Verovala sam da je Amerika samo Brodvej. Međutim nije, u Americi sam doživela najlepše, ali i najgore stvari u svom životu. Bitno je znati lekciju da se može voleti samo na svom jeziku, a mislim da su to moja deca naučila.
Razgovarao: Stefan Tošović
