Izvor: Story, 20.Dec.2015, 19:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stiven Sigal ekskluzivno za Story: Ponosan sam na to što su mi deca srećna
Holivudska zvezda otkriva šta misli o Srbiji, kakve je greške pravio kao muž a kakve kao otac, zašto je njegov unuk već počeo da trenira aikido i zbog čega nemoćni, odbačeni, gladni i bolesni treba da budu prioritet svakom pravom ratniku
Stiven Sigal, foto: Luka Šarac
Svako ko ima iole iskustva u borbi i borilačkim veštinama, nepogrešivo oseća kad se nađe u prostoru sa drugim borcem: vazduh je gušći, tišine duže, čula su izoštrena. Puls i krvni pritisak >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << blago su povišeni, a oprez je na maksimumu. Ipak, koliko god čovek bio vičan borbi i konfliktnim situacijama, kad se nađe u prostoriji sa Stivenom Sigalom (63), jednim od najvećih živih majstora aikdoa i drugih borilačkih veština, osećaj je potpuno suprotan: iz ugla u kom on sedi, u fotelji pod prozorom, u svom neobično krojenom kaputu i sa prepoznatljivim žutim naočarima, kancelarijom se širi mir. Nema napetosti, straha niti bilo koje vrste strepnje, uprkos brojnim upozorenjima da je reč o prilično teškom sagovorniku koji je u stanju da, ukoliko mu se ne dopadne jedno pitanje, momentalno prekida razgovor. I to ne na preterano prijatan način. Uprkos promeni vremenske zone, džet-legu i zgusnutoj agendi poseta dečjim prihvatilištima u Beogradu, ovaj ratnik i mirotvorac deluje strpljivo, pažljivo sluša šta je izgovoreno i prema svakome se ophodi s poštovanjem. To je ono što razdvaja borca i majstora. Stiven Sigal, slavni holivudski glumac, nosilac crnog pojasa sedmi dan u aikidou, počasni zamenik šerifa okruga Džeferson, muzičar, sedmostruki otac, trostruki deda i humanitarac sa četrdesetogodišnjim iskustvom u dobrotvornim akcijama širom planete, laureat je ovogodišnje nagrade Karić fondacije za dobročinstvo i humanitarne aktivnosti. Na aerodrom Nikola Tesla sleteo je avionom sa svojom suprugom, Mongolkom Jerdenetujom Batsuh, njenom majkom i svojim najmlađim sinom, petogodišnjim Kunzangom. Dok je davao ekskluzivni intervju za magazin Story, njegova porodica bila je u šetnji Beogradom.
Story: Za početak, nemoguće je ne zahvaliti vam za podršku koju ste uputili našoj zemlji tokom prošlogodišnjih katastrofalnih poplava, kako ste uopšte saznali za tadašnju situaciju u Srbiji?
- Nema na čemu. Imam mnogo prijatelja u Srbiji, a uvek se nadam da mogu da budem od pomoći onima kojima je to potrebno.
Story: Sad već možemo da pričamo o decenijama vašeg humanitarnog rada, kako je to počelo?
- Znate, ne verujem toliko u religiju koliko u duhovnost, mada podržavam sve religije ukoliko je reč o institucijama koje pomažu ljudima. Ipak, po meni je najvažnija duhovnost, a to znači da obraćamo pažnju na ono što je oko nas, na one koji pate. Možda je prava reč altruizam, koja verovatno potiče od latinske reči altro, što znači drugi. Dakle, sposobnost da misliš na druge. Meni je najvažnija stvar u životu da uvek budem svestan tuđih patnje, problema i dilema siromašnih, zlostavljanih, odbačenih, bolesnih, gladnih, beskućnika. I uvek se nadam da ću biti u mogućnosti da pomognem onima kojima je pomoć potrebna. Ja sam samo mali čovek, tako da moje mogućnosti nisu velike, ali, evo, radim to četrdeset godina. Jedino što me odvaja od drugih, čija imena ne bih pominjao, jeste to što ne vodim sa sobom kamere i novinare kad pružam pomoć unesrećenim ljudima. Hiljadama puta posećivao sam dečje bolnice, osobe koje umiru, žrtve trgovine ljudima i mnoge druge koji prolaze kroz razne užasne stvari, ali nijednom nisam pozvao medije da me slikaju kako to radim. Gotovo niko to i ne zna, ali ja tako želim. Ne radim to da bih privukao pažnju, već zato što mislim da tako treba.
Story: Čini se da je u današnje vreme pomoć potrebna jako velikom broju ljudi, a vi ste, kako sami rekoste, tek jedan čovek. Kako pravite prioritete kad odlučujete kome ćete prvo pomoći?
- Prioritet imaju deca, jer su ona bespomoćna. Dete izađe da se igra u dvorištu i bude kidnapovano kako bi ga neko prodao, možda kao roba ili seksualni objekat, a nema nikog da ga zaštiti i odbrani. To ja pokušavam da uradim. Moj istinski prioritet u životu su deca, jer u nekim situacijama nema nikog da im pomogne.
Story: Otac ste sedmoro svoje dece, jesu li i ona usvojila takve poglede na život?
- Da. Pojedini od njih tek se razvijaju kao ličnosti, njihovi kognitivni procesi u odnosu na svet koji ih okružuje još se grade, ali neki od njih već su počeli da posmatraju život na taj način.
Story: Ovo je vaša druga poseta Srbiji, prvi put ste nastupali kao muzičar, šta ste znali o ovoj zemlji pre nego što ste odlučili da dođete?
- Znam da je prošla kroz teška vremena, mnogo borbe i velikih konflikata. Hteli to neki da priznaju ili ne, mislim da je Amerika umnogome odgovorna za neke stvari koje su se ovde dešavale. Cela situacija oko sukoba, posebno u Bosni i Hercegovini, uopšte nije jednostavna i mislim da veći deo sveta zapravo i ne zna istinu o onome što se ovde dešavalo. Uzroci su duboko politički, a Bosna se do današnjeg dana nije u potpunosti smirila. Tamo još ima tenzije, previranja, nasilja...
Story: Kako izgleda jedan vaš običan dan u Americi?
- Ustajem oko šest ili sedam izjutra, meditiram, potom radim trening istezanja, a onda uvežbavam nešto što zovem tajna borilačka veština. Nakon toga ili prošetam u prirodi ili treniram na spravama i sa tegovima, što obično traje sat ili dva, a onda oko jedanaest imam kasni doručak. Kad to završim, počinju telefonski razgovori i sastanci koji, verovali ili ne, čine najveći deo mog posla. Kad završim s tim, najradije se okrećem muzici.
Story: I sve vam to stane u jedan dan?
- Najčešće nečega ipak moram da se odreknem.
Story: Kad se imaju u vidu vaš altruizam, humanitarni rad, poznavanje borilačkih i drugih veština, etička načela, ali i muzički talenat, moglo bi se reći da imate predispozicije za savršenog roditelja. Kakvim ocem sebe smatrate i šta su najvažnije stvari kojima ste naučili svoju decu?
- Vraćam se na altruizam koji želim da moja deca razumeju i usvoje. Čitav ljudski rod jedna je porodica i svakog čoveka trebalo bi upravo tako da posmatramo – kao člana naše porodice. To je nešto sa čim sam imao nekih malih uspeha vaspitavajući svoju decu, ali uspeo sam da ih naučim onome što je najvažnije u životu. Ja sam imao sjajne učitelje i s te strane mogu da kažem da je ovo što sam dosad preneo svojoj deci zaista dostignuće. Bogu hvala, nikad nije bilo nekih tragedija u porodici. Imali smo uspona i padova zbog mojih povremenih ishitrenih odluka. Propusti koje sam napravio tokom njihovog odrastanja, uglavnom počivaju na tome što ne pravimo uvek najbolje izbore. U mom slučaju, to je bila procena s kim mogu da zasnivam porodicu, a s kim ne, ali ljudski je grešiti. Takođe, svojim propustom smatram i to što fizički nisam uvek bio uz svoju decu, nisam provodio dovoljno vremena s njima, zbog načina života i stvari kojima se bavim kako bih svet učinio boljim mestom za život. Dakle, nisam bio savršen otac i sigurno je da sam u nekim stvarima izneverio očekivanja svojih naslednika, na prvom mestu to što nisam mogao da im posvetim onoliko vremena koliko je trebalo i koliko sam želeo. To je razlog što se sada trudim da stalno budem sa najmlađim sinom, petogodišnjim Kunzangom.
Story: Ipak, kažu da se očinstvo meri isključivo po tome kakvi su ljudi postala vaša deca, što bi u vašem slučaju značilo da možete da budete zadovoljni?
- Nadam se da je tako.
Story: Imate i dvoje unučadi...
- Zapravo imam troje, najstarije ima osam, drugo pet, a treće dve i po godine.
Story: Jesu li počeli da uče aikido?
- Najstariji je počeo malo da trenira.
Story: Vežbate li u dođou?
- Naravno, vežbam i podučavam, vodim treninge širom sveta, evo ovih dana držim seminar u Rusiji. U poslednje vreme te stvari odvijaju se na nekim višim nivoima. Političari, lideri zemalja, pozivaju me da budem, na neki način, prvi čovek za borilačke veštine u njihovoj zemlji ili za aikido. I mnogo je lakše raditi kad postoji takva vrsta podrške jer ljudi posvećeni borilačkim veštinama širom sveta često pripadaju slojevima društva koji nisu baš prebogati, a ja ne mogu sebi da priuštim da letim po celom svetu i držim seminare od po pet ili sedam dana plaćajući iz svog džepa.
Story: Da li biste održali neki seminar u Srbiji?
- U svako doba. Primetio sam da Srbi zaista vole borilačke veštine.
Story: Osim u borilačkim veštinama, imate i ogromno iskustvo u ljubavnom životu, u kom je, izuzev diskutabilnih procena i odluka koje ste pominjali, svakako mnogo više bilo lepih trenutaka...
- Da, imam i takvih uspomena.
Story: Kakav biste savet dali zaljubljenim ljudima da ne bi pogrešili?
- Isti koji bih dao i svima drugima: probajte da budete ljudsko biće. Radite na tome da postanete bolji čovek kako bismo svet napravili boljim mestom za život.
Story: A imate li, nakon tri okončana i ovog sadašnjeg braka koji traje već petnaest godina, neku formulu koja bi bila preventiva za razvode?
- Samo polako i bez žurbe donosite odluku da li je to neko s kim želite da živite. Upoznajte se veoma dobro i pažljivo. To je prva i najvažnija stvar. Ako ste previše impulsivni, nestrpljivi, preterano emotivni, može se desiti da ćete doneti odluku zbog koje ćete zažaliti.
Story: Jednom ste rekli da filmove treba snimati o ratu i ljubavi, a nekako se čini da u ženi možete dobiti i jedno i drugo?
- Da, povremeno tako izgleda.
Story: Kad se posmatra sa strane, vaš život izgleda kao neprekidno putovanje, kao da ste celog veka namerni stranac: sa sedamnaest ste se iz Amerike preselili u Japan, potom ste se u svoju domovinu vratili više kao Japanac nego kao Amerikanac, neprekidno ste putovali, često ste u Rusiji, supruga vam je iz Mongolije... Da li sve ovo vreme nešto tražite ili od nečega bežite?
- Kao što je Drugi Buda rekao: Svet je moja postelja, nebo je moj pokrivač, tako i ja gledam na život. A Džingis Kan, jedan od mojih najvećih heroja, nikada nije imao kuću, palatu ili dom izgrađen na jednom mestu, već je čitavog života putovao i živeo u šatoru. Ne mislim da stalna putovanja znače da bežim od nečega ali, naravno, uvek tražim nešto: da vidim, naučim, shvatim...
Story: Pošto ne volite reč ponos, jer se on u budizmu smatra otrovom, neću pitati na šta ste ponosni, već čime ste zadovoljni kod svoje dece?
- Ponos je interesantna reč, rekao bih da u ovom kontekstu nije loša. Loš je ponos onaj koji ima koren u egocentrizmu, a ovde to nije slučaj. Ako pričamo o mojoj deci, najponosniji sam na to što su uglavnom srećna. Mislim da je to velika stvar.
Story: Imate svoj dom na selu, ali i u gradu, koji vam od ta dva načina života više prija?
- Selo, svakako. Volim prirodu.
Story: Komentarišući današnje akcione heroje koji koriste razna sredstva da bi ostali mladoliki, jednom prilikom ste izjavili kako ne želite da izgledate kao da vam je osamnaest godina jer nije. Niste podlegli opštoj pomami za antiejdžingom?
- Prihvatam godine koje dolaze, ono sam što jesam i ne želim da budem nešto drugo.
Story: Kako vam se, kao odličnom poznavaocu ženske lepote, čine Srpkinje?
- Jako su lepe. Zaista.
Razgovarao: Igor Karanov
Izvor: Story
