Izvor: Glas javnosti, 15.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi gube šljive, očeve, knjige i dušu
- Biro, izvolite. Ne, niko nije prijavio niti dostavio. Sad su godišnji odmori, pa je i kod nas zatišje. LJudi slabo prijavljuju i slabo dostavljaju nađene predmete. Pozovite još sutra, pa možda se neko javi. Doviđenja - završava telefonski razgovor Milija Jekić, jedini zaposleni u Birou za nađene stvari u Beogradu.
- Ovo je kuća nade! Žena je zvala nekoliko puta, ali još nikakvih informacija o njenim dokumentima - kaže Milija.
Da je kojim slučajem laptop za koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << se pretpostavlja da pripada nedavno uhapšenom dr Radovanu Karadžiću dospeo do Biroa za nađene stvari, kako tvrdi Milija, „tamo bi i ostao dok vlasnik lično ne dođe po njega“. U specifičnim situacijama kakva je ova, odnosno odsustvo vlasnika na neodređeno vreme, isti, u ovom slučaju Radovan Karadžić, mogao bi da ovlasti nekoga da dođe po laptop, u Ulicu Studentski trg 18, gde se nalazi ova „kuća nade“. Međutim, gospodinu Miliji i njegovom Birou niko nije dostavio misteriozni računar.
- Ne - smeje se dok priča o tome Milija - za to sam saznao, kao i ostali, preko televizije. Meni uglavnom stižu stvari koje mi dostavi SUP. Novčanici, najčešće prazni, dokumenta, ključevi, rančeviÖ Na ovom mestu radim tek par godina, a ranije, kako se sećam, dešavalo se i da donesu takve predmete kao što je računar. Naravno, taj ko se javi mora da nekako dokaže da predmet pripada njemu. Treba da opiše torbu, novčanik, ili šta mu je nestalo, istakne specifičan detalj i sadržaj.
UBACUJU U SANDUČE
Nađene stvari do Biroa obično stižu na dva načina. Ili ih dostave pripadnici SUP-a, ili se neki građanin odvaži na tako nešto.
- Jako retko. Najčešće, kada ljudi pronađu neki predmet, ako su to dokumenta, oni ih ubacuju u najbliže poštansko sanduče. Građanima je neprijatno da lično donesu nađene predmete policiji ili Birou. Jadna gospođa, sećam se, našla je dokumenta nekog mladića i mogla je da preko 988 uzme broj i samo mu javi. Međutim, muž je naplašio rečima: „Pusti, ko zna o čemu se tu radi“ i kada su odlučili da dostave dokumenta u Biro, pitao sam je da li bi možda želela da ostavi svoje podatke, u slučaju da vlasnik hoće da joj se zahvali. Ona je to, sva u strahu, odbila - priča Milija.
USPOMENE
Milija ipak tvrdi da je na kraju ljudima najteže kada izgube neku dragu uspomenu.
- Nije novac, pa ni dokumenti to zbog čega se neprestano nadaju da će biti pronađeno nešto što im je ukradeno, već te sitnice, fotografije, sličice i stari telefonski imenici.
Tako je uglavnom. Međutim, događa se i da neko pozove Biro sa malo neobičnijim pitanjima i zahtevima.
- Jedna gospođa zove više puta godišnje, već joj i glas prepoznajem. Traži knjigu. Kako sam mogao da zaključim, pošto mi je sve objasnila, štampali su je Jehovini svedoci. Izgubila je u prevozu ko zna kada, ali nije njoj najvažnije da joj knjiga bude vraćena, već insistira da je ja pročitam! Svaki put kada pozove, saopšti mi da je pod obavezno pročitam ako mi je dostave - prepričava Milija.
Pre nekog vremena dogodilo se da ga je pozvao neki sredovečni čovek, tražio Biro za nađene stvari i rekao da mu je potrebna pomoć da pronađe svog oca, koga je izgubio kada su zajedno išli kod lekara.
- Brzo je, sećam se, ukapirao taj čovek, koji je verovatno bio u panici, da se obratio pogrešnoj službi. Dešava se tako s vremena na vreme, navraća jedan momak i kaže da je izgubio dušu, a drugi put da je izgubio kesu šljiva, pa pita da li je neko našao.
Gospodin Jekić priznaje da je on prvi rasejan i da ne vodi baš mnogo računa o svojim stvarima, ali valjda zbog svog posla, stalno ima potrebu da upozori kako treba obraćati pažnju, jer u prolazu, u prevozuÖ uvek „operiše neko dežurno oko“.
- Ne verujem da ću zaboraviti situaciju u kojoj su se našla dva momka. Sedeli su u Studentskom parku. Nosili su rančeve u koje su stavili sve svoje dokumente. Bila je tu i lična karta, i indeks, i markice i zdravstvena knjižica. Prijavili su nestanak stvari u tri iza ponoći, kako sam video u izveštaju iz SUP-a, a pronalazač je stanici dostavio rančeve sat vremena ranije. Znači, oni su još sedeli u parku, a nisu ni primetili da su im ukradene stvari. Bili su srećni što su povratili dokumente, iako su im ukradeni MP3 plejeri - priča Milija.
Jedan drugi gospodin je, kako prepričava, prošao znatno gore od momaka. Uspeo je da dobije nazad tašnu u kojoj su mu bila dokumenta, ali ne i 280.000 dinara u kešu, za koje tvrdi da su bili unutra.
- Rekao sam mu da mora da ga je neko pratio od banke, jer sam pretpostavio da je toliki novac podigao sa računa. Međutim, ne. NJegovi sinovi drže neki lanac radnji i on je valjda s tim novcem krenuo od kuće da plati porez ili ne znam ni ja šta. Dok je naslonjen na ogradu vodio računa da ne pogreši pri popunjavanju formulara, neko mu je odneo torbicu.
I policijskim stanicama i Birou, jedinoj ovakvoj ustanovi u čitavom gradu, obično se dostavljaju prazni novčanici, mada ima izuzetaka. Doduše, za dve i po godine, koliko je Milija na ovom mestu, samo jedan gospodin pronašao je novčanik na Kalemegdanu u kome je bilo tri hiljade dinara i dostavio sve to.
Svoje radno mesto, malu kancelariju otvorenu svim radnim danima od osam do 15 i 30, ovaj čovek voli da zove „kuća nade“ i kaže da mu je najdraže kada uspe nekoga da obraduje.
- Neko se nada da će mu nešto izgubljeno biti vraćeno i meni je baš lepo kada mogu da ga obradujem dobrim vestima.
Ima i slučajeva da ljudi ne dođu po nešto što im je nestalo. Tada se stvari godinu i duže čuvaju u Birou, iščekujući svog vlasnika. Ako se on nikada ne pojavi, stvari će otići na licitaciju, a na licitaciji će najverovatnije dospeti u vlasništvo nekog uličnog preprodavca. Moguće je da takva sudbina čeka i jedan stari, prilično neočuvani mobilni telefon. Tu je, a niko ga ne traži.
- Da je bolji, verujem, već bi neko zvao - zaključuje Milija.
gospodjice vranesevic, vase tekstove najvise volim da citam u glasu, pa vas zato molim da ostanete uz nas i pored svega
