Izvor: Politika, 01.Jun.2015, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo još da nauči da svira klavir
Na pozorišnu scenu ovaj glumac „rokerskog srca i tamburaške duše” stao je sa 15 godina. Ostvario je upečatljive uloge u filmovima i TV serijama i poseduje zavidno pekarsko umeće
Radoslava – Radeta Marjanovića smo posetili u njegovoj drugoj kući u Pozorištu na Terazijama. Glumac za koga je neko rekao da „tiho i nenametljivo ume da ispuni scenu i publici bude dovoljan na njoj” ispričao nam je zašto se i posle deset godina za njegove kabaree traži karta više. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Saznali smo i ko su bile njegove vaspitačice, a ko „mala iz prvog reda”, kao i to kako je „furunom hleba” pravdao kašnjenje na predstavu...
Rade Marjanović je rođen 13. juna 1950, igrom slučaja u Kraljevu, iako su mu roditelji živeli u Kragujevcu.
– Majka Manasija se nenadano porodila u svom rodnom gradu dok je bila u poseti kod familije – priča naš sagovornik, uz njemu svojstvenu dozu humora, dodajući da je, uprkos podatku iz matične knjige rođenih, Kragujevčanin i s ponosom ističe da je u gradu na Lepenici proveo detinjstvo i mladost i čak se, verovatno jedini, davio u plitkoj reci.
– Imao sam pet godina. Igrao sam sa decom lopte, upao u reku i odmah se uhvatio za neko korenje. Čvrsto sam se držao i zaboravio da dignem glavu. Sve dok me nisu iščupali, sa sve korenom – prepričava dogodovštinu.
Grickanje života
Svog najranijeg detinjstva seća se s osmehom na licu, srećan i zadovoljan što je uspeo da ostvari većinu svojih životnih snova.
– Moj otac Mile Marjanović bio je sjajan muzičar i svirao je harmoniku. Imao je svoj orkestar sa sedam-osam članova. Svirali su sve vrste muzike, od džeza do ozbiljne. Dok nisam pošao u školu, vreme sam uglavnom provodio sa majkom, putujući po mestima u kojima je tata nastupao. Rastao sam po restoranima i hotelima. Moje vaspitačice su bile pevačice, umesto da se igram u zabavištu, ja sam sedeo u njihovom krilu – s osmehom naglašava umetnik, tumačeći time i svoju ljubav prema muzici:
– Iz detinjstva i mladosti crpi se energija za ceo život, pa i za umetnost kojoj sam posvećen. A moja mladost je u znaku Doma omladine u Kragujevcu. Rano smo počeli da se bavimo pozorištem zahvaljujući direktoru Mirku Đokoviću, koji je u velikoj meri uspevao da omladinu, sklonu bilo kom vidu umetnosti, povuče sa ulice. Znao je da nam kaže: „Deco, nemojte tako da trošite život, grickajte ga polako. Grickajte život.” Što sam stariji, sve mi je draža ova mudrost – priznaje Rade.
Budući glumac je još kao osnovac počeo da nastupa na sceni Kragujevačkog pozorišta. Požar početkom 1969. godine onemogućio je rad u samom pozorištu, ali je zato intenzivirao na scenama u drugim mestima, turnejama po celoj bivšoj Jugoslaviji.
– Prvi razred gimnazije i šest meseci odem na turneju... Možete misliti mene u to doba sa 15 godina, srećem se sa divnim ljudima. Dočekuju nas u prepunim salama. To je meni odredilo put... Doživeo sam neverovatne trenutke da su mi i do dana današnjeg ostali kao jaka ekspresija. Kragujevačko pozorište je prvo koje je ušlo u Čehoslovačku 1969. godine. Bio sam opčinjen pažnjom s kojom su nas primili i kao umetnike ali i kao zemlju koja se oduprla pritisku Staljina da uđemo u novostvoreni istočni blok. Nastupali smo u devet gradova i svuda dočekani sa ovacijama – ne zaboravlja.
Sa 17 godina se pojavio na vratima današnjeg Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.
– Pripremajući se za prijemni na Pozorišnoj akademiji, slušao sam na radiju veče poezije i snimio neku pesmu od tri strofe. Baš mi je odgovarala, mada nisam znao autora. Na prijemnom izlazi devojka ispred mene. Plače. Šta je bilo? Nisu joj dali ni da nastupi jer nije znala autora recitala. Ja dolazim sledeći. Ulazim sav u šoku. Pitaju me šta sam spremio. Ne premišljajući se, kažem recitacija „Stanica” Slobodana Milenkovića (moj prijatelj auto-mehaničar, nikakve veze sa poezijom nije imao). Hrabrost i dovitljivost su me sačuvali da budem primljen. Priznao sam sve tek na trećoj godini i zbijao šale sa profesorima – dodaje.
– Imao sam sreće da studiram sa malom grupom ljudi. Nas desetoro na klasi Minje Dedića i još petnaest profesora, što smatram velikom privilegijom jer smo bili kao porodica. Po ceo dan na akademiji, gde smo radili, učili i družili se. Taj pristup školovanju olakšao mi je odlazak od kuće. Na klasi je bilo više studenata koji su došli iz provincije. Bili smo okrenuti jedni drugima. Družili smo se i živeli zajedno. Prve godine u studentskom domu, a već sledeće, ekipa sa klase, nas četvorica, sada nažalost pokojni Danilo Lazović, Irfan Mensur i Zinajid Miki Memišević, koji sada živi sa porodicom u Kanadi, iznajmili smo kućicu kod Šećerane sa česmom u dvorištu pored kafane „Una”. Bio je to baš studentski smeštaj. Provodili smo po ceo dan na akademiji, tako da smo dolazili samo da prespavamo. I dan-danas kada osetim miris šećerane, setim se tog vremena – priča naš sagovornik.
Cela Radetova klasa se seća i narandžastog „fiće”, možda i zato što su skoro svi mogli da stanu u njega. „Zastavin” automobil je Rade dobio od roditelja kada je bio na trećoj godini akademije.
– Niste, kao sad, mogli da birate koje bi vi boje auto, već koje godine vam koja zapadne. Danilo Lazović nije hteo da uđe u narandžasti sve dok ga nisam opomenuo da ulazi ili ide peške. Moj „fića” je bio jedini auto na klasi. Mislim da je to bio najvoženiji „fića” na svetu. Vozio sam ga Knez Mihailovom, tada se još vozilo tom ulicom, i sa prozora akademije merkao da mi ga neko ne uzme. Auto je bio registrovan za petoro, ali se često dešavalo da nas unutra bude i po sedmoro-osmoro. Katastrofa kako smo sedeli. Kakvo vezivanje, virile su nam noge, glave kroz prozor... Srećom kontrola nije bila kao sada. Da bih mogao da ga vozim i održavam, počeo sam i da radim – priseća se Rade svojih studentskih dana.
Posle „fiće”, automobili su se smenjivali, njega je imao najduže, desetak godina:
– Nisam hteo da ga dajem dalje nikome, zaslužio je da ostane u dvorištu. Sada vozim „punta”. Bitno mi je samo da mogu što lakše da ga parkiram.
Jeste Rade odrastao pored Lepenice, ali se u Savu zaljubio na prvi pogled i ta ljubav traje od onog dana kada još kao student otišao na splav kod kolege Boleta Stošića.
– Odmah sam te godine, pred kraj studija, i ja kupio splav i evo 40 godina sam na Adi, jedan od najstarijih splavara. To je moja velika oaza. U odnosu na vikendicu, koja je velika žrtva, splav je komocija. Oko njega nema puno posla, ne mora da se kosi trava, orezuje voće... Može samo da se zakuca neka daska, da se obezbedi da bude čvrst i to je sve... – opisuje.
Crnka iz prvog reda
Nakon završene akademije, počeo je da igra u Ateljeu 212, kasnije je bio član Narodnog pozorišta, pozorišta na Krstu… Tajanstven osmeh na licu umetnika. Šta se desilo u Beogradskom dramskom pozorištu?
– Igrao sam u predstavi. Nisam gledao u publiku, nije bilo u opisu radnog mesta. Međutim, desilo se da sam u jednom trenutku ugledao malu zgodnu crnku u prvom redu i posle toga sam, kako ona voli da kaže, ušao u njen život – evocira drage uspomene. – Na sceni je bio sa mnom i Branimir Zogović. Komentarisao sam: „Vidi kako je zgodna”, a on je rekao da mu je to drugarica. Posle predstave smo se upoznali i, eto, od tad je prošlo 38 godina.
Punih 12 godina je u domu Marjanovića svoj kutak imao i vučjak Cezar.
– Teško bismo se ponovo odlučili za ljubimca, a opet imamo dosta prijatelja koji nam uvaljuju s vremena na vreme njihove da ih pripazimo... – sleže ramenima.
Vraćamo se Pozorištu na Terazijama.
– Tu sam se na kraju skrasio. Svideo mi se taj silni svet: hor, orkestar, balet. Vri kao u košnici. Odigrali smo veliki broj predstava, sjajan repertoar, provodili po 12 sati dnevno na poslu – opisuje svoje obaveze.
Kada je tokom devedesetih godina shvatio da je u toku jednog meseca odigrao čak trideset dve predstave, odlučio je da se bavi i drugim biznisom.
– Shvatio sam da previše radim, previše me ima, a od toga nema neke vajde, imate iste pare. Rešio sam da u kući svojih roditelja napravim pekaru. U Kragujevcu do tada nije bilo privatne pekare. Nisam imao pojma o tome, ali me je moj prijatelj pekar savetovao šta treba da se radi, tako da je posle tri meseca bila otvorena. I radila je odlično, zato što je bila prva. Vruć hleb su ljudi u koloni čekali. Posle sam otvorio još jednu... Dok nije došlo vreme kada je uslov za biznis bio da se uđe u partiju. Posle pet godina sam se vratio svojoj profesiji. Pekara je trajala još deset godina, a ja sam odužio obavezu prema narodu, dao sam mu „hleba i igara” – šeretski će pekar, s obzirom na to da je morao da polaže ispit i da nauči da mesi...
Otkud ste znali
Učestvovao je u televizijskim šou-programima i domaćim serijama koje se često repriziraju. Baveći se gotovo četrdeset godina svim pozorišnim žanrovima, od dramskog do muzičkog repertoara i odigravši veliki broj različitih uloga, javila se potreba da svoje umeće i glumačko iskustvo pretoči u kabare.
– Ideja o njegovom nastanku potekla je zahvaljujući pesmi „Zbog tebe moj kafanjero”, čiji je autor pokojni Gale Janković, koji je bio moj veliki prijatelj. Moto celog mog života našao sam u Galetovom stihu: „Mislim da sam uspeo da pomirim u sebi rokersko srce i tamburašku dušu.” Čovek sa takvim duhom retko se sreće na ovim prostorima – kaže Marjanović i dodaje da „Boemsko veče” posvećuje njemu. Njegova kompozicija, kojom predstava i počinje i završava se, jeste i lajtmotiv ovog kabarea. Sadržaj čine i mnogobrojne numere eksjugoslovenskih izvođača, ali i stihovi i priče Dučića, Vita Nikolića, Libera Markonija, Brane Petrovića, Zuke Džumhura i mnogih drugih naših pisaca, raznih noćobdija i boema. Svi su oni, svojim načinom života, a pogotovu delima, odavno ušli u legendu, smatra Rade Marjanović, koji je pre deset godina odlučio da napravi kabare „Dobra stara vremena”, koji je imao i svoje 300 izvođenje.
– Veći deo života sam proveo u zemlji koje više nema. Otuda i tekst za koji me posle predstave pitaju: „Otkud ste znali? Mi smo baš sve tako doživeli.” Mnoge priče, raznih pisaca, publika prepoznaje kao lični doživljaj i ja ih stalno menjam. Zato predstava nikada nije ista. Kabare „Nova dobra stara vremena” i posle osam godina se igra na „kartu više” ne samo ovde nego i na brojnim scenama u zemlji i inostranstvu.
Presedan u radu njegovog kabarea jeste i učešće legendarne Lole Novaković, koja se pre petnaest godina povukla sa scene.
– Kroz kabare su prošli moji brojni prijatelji i kolege, Tanja Bošković, Danica Maksimović, Ljiljana Stepanović, Snežana Savić, Zlata Numanagić... Ne stavljam prijateljstvo van profesije, već uspevam da ga uklopim – zaključuje Rade, koji ne prestaje da „gricka” život, uspevajući da zadovolji svoju potrebu za radom, rešen da kad-tad nauči da svira klavir, svoj neostvareni san. Čini mu se da ovaj instrument pomaže čoveku da najlakše iskaže emocije. Ima vremena, tek mu je šezdeset peta...
------------------------------------------------------------------
Neki to vole vruće
Bravuroznu karijeru gradio je studiozno, prvo u pozorištu, a kasnije i na televiziji. Ostvario se u serijama „Dimitrije Tucović”, „Zabranjena ljubav”, „Stižu dolari”, „Metla bez drške”, „Bela lađa”, kao i u pozorišnim predstavama „Neki to vole vruće”, „Ljubavno pismo”, „Cigani lete u nebo”, „Poljubi me, Kejt”...
------------------------------------------------------------------
Recept za brak ne postoji
Supruga Božana je pedagog, završila je psihologiju i filozofiju.
– Ako čovek nema zajedničke sprege sa partnerom, nema ni srećnog života – kaže glumac, koji ne zna recept za srećnu ljubav, ali je siguran da oba partnera moraju da budu u potpunosti ostvarena.
– Ako neko od supružnika ne ume da se bavi sobom, neće mu pomoći ni bračni drug – priča umetnik, koji važi za čoveka vedrog duha, uvek spremnog za prijatno druženje uz muziku i drage prijatelje.
.jpg)
