Izvor: Glas javnosti, 14.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa „romskim kraljem“ na Golom otoku
Kao dete Petar Ivković-Pera Maca, rođeni Vračarac, igrao se u jednom dvorištu u Lamartinovoj. Danas u sedamdeset i prvoj godini, u tom istom dvorištu, kao korisnik Doma penzionera uređuje ružičnjak.
- Dobro se sećam, ‘44. bio sam sa ocem ovde. Tog dana Englezi su nas bombardovali. U sećanju su mi ostala urezana ova dva visoka platana. Možeš li da poveruješ, da sam danas posle svega, ponovo ovde? - priča dok se pod krošnjom tih istih platana, na ulazu, krijemo od kiše.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
Pera kaže „posle svega“, a u njegovom životu bilo je zaista mnogo čega. Bio je nestašno dete, autoritativne majke, koja je došla na ideju da je jedini način da stariji sin Petar ne utiče loše na mlađeg Vladimira, da starijeg pošalje u dom. Imao je deset godina kada su ga zbog nestašluka odvojili od porodice.
- Tada su domovi bili drugačiji nego danas. Bilo je mnogo ratne siročadi, bilo je humanitarne pomoći i često se dešavalo da bolje živimo od dece koja stanuju u porodicama. Na primer, za nas čokolada nije bila nešto nedostižno, bilo je stalno nekih stranih donacija. Za mnogu decu čokolada je bila pojam - priča Petar, koji je i nadimak Pera-Maca stekao u jednom od domova za decu, kada je vaspitačica otkrila da pod jorganom krije promrzlo mače.
MALO DRUŠTVO U TROŠNOJ KUĆI
Dom penzionera u Lamartinovoj, stara, trošna i velika kuća u kojoj je smešteno trideset ljudi, mirno je i lepo mesto. Među korisnicima je jedan pesnik, jedan stari novinar i Pera, pisac. Korisnici se lepo slažu i ne žale mnogo. Mole samo za dve stvari obraćajući se JKP „Gradskom zelenilo“ i firmama koje uvode kablovsku televiziju, verujući da bi oni mogli da im reše problem. Televizor imaju, nabavila im je direktorka ustanove, ali na njemu mogu da prate samo dve stanice. Drugi zahtev upućen je „Zelenilu“. Imaju i vrt i ružičnjak, ali voleli bi da imaju i poneku klupu i kosilicu.
- Samo, ako su u mogućnosti, neka nam dopreme jednu kosilicu, poneku klupu i neki rasad, a o kosidbi i održavanju sami ćemo da brinemo - apeluju korisnici Doma u Lamartinovoj.
U međuvremenu, često je bežao iz Doma. Čokolada mu nije falila, ali porodično okruženje jeste. Godine 1959. Pera, momak od nekih dvadesetak godina, sa grupom beogradskih mladića, osuđenika zbog sitnih krađa i tuča, odveden je na Goli otok. Bilo je to vreme kada je zatvor-ostrvo ponelo ime kazneno-popravni dom Rab i kada informibirovci nisu bili jedini „stanari“. Nekoliko godina kasnije ući će u anale, kao čovek koji je napravio prvu oružanu pljačku u SFRJ, čekati čitavih četrnaest meseci na izvršenje smrtne kazne, koja će biti preinačena u dvadeset godina robije. Priča ništa manje nego filmska. Petar, već ozvaničeni beogradski mangup, u skupom odelu pred „Lotos“ barom, potegao je vatreno oružje na policajca. Jednom je ispričao kako mu je policajac tražio ličnu kartu, njega je mrzelo da je traži, ali kada je zavukao ruku u džep, namestio se pištolj, a iz usta su mu izašle reči: „Baci oružje“. Zbunjeni čuvar reda mislio je da je šala. Međutim, „šali“ sledi krađa taksi vozila, rentiranje automobila, beg preko Hrvatske i ubistvo iz nehata radnika benzinske pumpe, koju su Pera i ortak pokušali da opljačkaju. Iza rešetaka Pera je proveo ukupno 39. godina. NJegovo držanje i elokvencija zasenjuju danas sagovornika, verovatno isto onako kako su zbunjivale tužioca koji ga je nekada davno osudio na smrt, da bi kasnije sa njim razgovarao o Jungu, Frojdu, AdleruÖ Već tamo, gde formir i vodi zatvorsku biblioteku, počinje da piše. Piše svakog dana do dana današnjeg, kada svoje uspomene i opservacije beleži u potkrovlju Doma penzionera. Tema Golog otoka dominira u njegovim spisima, kao i ideja da je Tito model samopravljanja, prvo uspostavljao na monstruoznom ostrvu.
Na Golom otoku je Petar boravio u isto vreme kad i nedavno preminuli muzičar Šaban Bajramović. Šabanova priča o stizanju na Goli je u najmanju ruku romantičarska. Pobegao čovek, umetnik iz vojske, da vidi devojku.
- Šaban je bio sjajan drug, veseo uvek. Svirali smo zajedno u zatvorskom orkestru. Nije bio baš odgovoran, kada su probe orkestra bile u pitanju, ali smo sjajno svirali. Kada smo imali posete koje su organizovane od broda do broda koji stizao u 11, a odlazio u 13 sati, Šabanu je tada dolazila devojka. Ne sećam se više, kako se zove, znam samo da je imala makedonsko ime. Šaban je bio drugar s kojim se delilo „trećinče“ - priča Pera, i objašnjava da je trećina cigarete bila ozbiljna stvar na Golom, zbog koje si mogao da izgubiš i život.
Perine priče sa Golog otoka posvećene su nezaboravu. Pojavljuju se u njima legende beogradskog asfalta Ika sa Karburme, Dronja, Mali Baja, ekipa klinaca koji su na Goli došli maštajući o moru, koje nikada do tada nisu videli.
„Zatvor je zatvor. I u samom Raju da ga izmisle, imaće rešetke, policiju i logoraše“ - beleži Pera, u potkrovlju Doma u Lamartinovoj, reči svog druga promućurnog Sarme, koji kao da je naslutio špalir i leševe koji su postavljeni na ulasku na ostrvo, kao upozorenje novim robijašima.
Bio je tu, a pominje se u Petrovim spisima, Milivoje Stefanović, bivši direktor Tanjuga, Peko i Vlada Dapčević, za koje Pera kaže „u suštini čestiti ljudi: prvoborci, komunisti, nosioci revolucije i pobede nad fašizmom“. On piše o genocidima koji su „sprovođeni od informbirovaca protiv informbirovaca“, obraćajući se turistima koji bi da vide to mesto, tražeći grobove bivših zatočenika, da grobova nikada nije bilo. „Jadransko more je dovoljno duboko i široko, a goolotočki kamen previše tvrd da bi se starao o senima onih koje je uništio.“
Ako neko ima jos nekih podataka o Petru Ivkovicu - Peri Maci molio bih da mi posalje na ovaj maill.
Hvala.
