Izvor: Politika, 12.Jun.2011, 01:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sa ćilima do zvezda

Na svom imanju u Jajincima, nadomak Beograda, naša poznata glumica gaji ruže, uređuje povrtnjak i peče rakiju koju je voleo Hemingvej

U svom novobeogradskom stanu, koji se nalazi preko puta Poslovnog centra „Ušće”, sprema uloge, a na imanju u Jajincima sa sestrom Zojom i prijateljima, naša poznata glumica ovenčana brojnim nagradama, Đurđija Cvetić, neguje ruže, gaji voće i povrće, a u jesen – ispeče i rakiju.

U početku je sve bilo igra, jabuke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su opadale sa grana i trulile, pa je trebalo nešto učiniti sa njima. Setile su se, Hemingvej je pio kalvados, rakiju od jabuka, pa zašto ne napraviti i kalvados u Jajincima, barem je jabuka bilo na pretek. Ali, trebalo je naći i kazan. Meštani nerado daju svoje, a i kada daju uzimaju ujam, pa su se uz pomoć prijatelja dale u potragu i kupile kod Novog Sada jedan od 120 litara.

– Ove godine peći ćemo prvo rakiju od kajsije, pa posle i od šljive, ne bude toga mnogo, oko dvadesetak, trideset litara. To nam je zanimacija i poklon za prijatelje, da se pravimo važni, da kažemo „ovo je naša rakija” – priča nam Đurđija, koja često zna da upali kola pa preko „Gazele” i „Autokomande” zaputi se na imanje, kad obaveze dozvole.

Njen otac Milija je sve do svoje smrti 1999. godine brinuo o zemlji, koje ima podosta, ceo hektar, pa traži puno rada, imanje je zahtevno za održavanje. Isprva je htela da ga proda, ali su je prijatelji ubedili da ga zadrži, zgodno je za izlete i boravak u prirodi, blizu je centra grada – i obećali su joj da će pomagati.

Pradedovina je lekovita

Sada ima ceo povrtnjak ruža, gaji razne sorte jabuka, kajsija, maline, pa povrće, blitvu, peršun, paradajz je odavno rasađen.

– To je moja pradedovina. Pradeda Blagoje je deo svog imanja ostavio mojoj baki Biseniji, a od bake je ostalo nama. Moj taja je odlazio tamo svaki dan, brinuo se o voćkama i to mu je produžilo život. Ja sam išla na gotovo i nisam ništa radila, ali sada sve više shvatam koliko je lekovito biti i na zemlji, sa biljkama. Uz pomoć prijateljice Mare i njenog muža, moja sestra i ja smo prvo krenule da oplemenjujemo dvorište, ali sam ovih dana tužna što su pale ovolike kiše pa su mi ruže popadale, a bile su tako lepe, u raznim bojama, bele, limun žute, roze, ljubičaste, oranž... Moraću da ih orežem i prskam jer ih napadaju vaši i neka čađavost, kaže glumica.

Đurđija Cvetić je detinjstvo provodila u Beogradu, a letovanja u obližnjoj Pinosavi, rodnom mestu njenog dede po ocu. Nije imala lutki, pa je morala da ih zamišlja. U Pinosavi je spavala ispod vedrog neba, na ćilimu i slami i uživala da gleda u zvezde i da mašta.

– Jedna od mojih nana imala je kuću pored groblja. O svakom spomeniku imala je neku zanimljivu priču o nekom nesretnom studentu, ili seoskom momku koji je voleo neku devojku, pa je dobio tuberkulozu… nisam se plašila groblja iako sam bila dete, upijala sam te priče o ljudima kao da sam ih sama poznavala. Danju se igrala sa decom iz familije, a uveče opet priče, obično o vampirima, ili o vilama koje igraju na nekoj seoskoj raskrsnici, pa ako dođeš tamo uhvate te u kolo… Sve se to upija, ni sama ne znam koliko mnogo... Ponekad pomislim kako je fantastično što ova deca danas imaju kompjutere, ali bojim se da ih to negde ne osiromašuje, jer im je sve dato, obrazovanija su nego što smo mi bili, ali da li su i maštovita, to ne znam, ne mogu ni da sudim jer nemam dece, ali kad me pitaju otkuda mi dolazi sva ta mašta, ja samo pomislim na moje selo gde sam provodila detinjstvo – odatle je moja mašta – kaže Đurđija Cvetić.

Posleratnih godina za more se nije imalo, bila su siromašna i teška vremena, u vreme Informbiroa njen otac je ostao bez posla. Ali nosila je dar koji se još u detinjstvu probijao, tražio način da ispliva. Sa decom iz zgrade u Cvijićevoj pravila je priredbe, umela je lepo i da peva, postala je i član kulturno-umetničkog društva i dramske sekcije u gimnaziji. Upisala je Akademiju, pozorišna scena joj je postala najveće umetničko ispunjenje.

Glumi u šest predstava

Vreme njene mladosti obeležila je ljubav za ceo život. Na studijama je upoznala Avdu Mujčinovića, kasnije pozorišnog kritičara, i urednika Kulturne rubrike u „Politici Ekspres”. Avdo je preminuo 1997. godine, ali još sreće njegove prijatelje koji joj kažu da im mnogo nedostaje. Tada pomisli, koliko tek njoj nedostaje. Imao je, kaže, neviđenu nežnost i razumevanje za ljude, radio je sa mladim ljudima i uvek je voleo da ih posavetuje, uputi, da im pomogne.

Avdo nikada nije pisao kritike predstava u kojima je igrala njegova Đurđa, ali je zato umeo da sprema po kući, da kuva, kad god bi se približila premijera, kako bi pomogao supruzi.

– Jedanput je došao na generalnu probu, spremali smo Bogojavljensku noć, režirao je Jagoš Marković. Samo nas je pogledao i rekao „jesam li ja zbog ovoga mesec dana kuvao”. Ništa mu se nije svidelo, iskritikovao nas je, ali nam je dao i neke savete, i meni i reditelju. Ja sam to usvojila, a i reditelj i predstava je bila fantastična, čak je Jagoš dobio nagradu za režiju „Bojan Stupica” – kaže Đurđija Cvetić.

Proveli su zajedno 32 godine, zajedno su stasavali, formirali zajednički ukus, voleli iste stvari, zbog nekih se i prepirali, ali i dolazili do istih ili sličnih zaključaka. Nekada se nisu mogli složiti, Avdo bi zadržavao svoje mišljenje, a Đurđija svoje.

– Bio je odličan kritičar i dobro je poznavao pozorište. Posle premijere uvek sam prvo tražila njegove oči, ako sijaju onda je uredu, ako vidim da gleda tamo-vamo, znam da sam upropastila stvar – seća se.

Sada i nju, glumicu sa velikim iskustvom i brojnim nagradama zovu da ocenjuje mlade glumce, da bude član žirija.

Igra u šest predstava, dve u Beogradskom dramskom, dve na Slaviji i dve u matičnom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji je doživotni član. Posebno voli „Don Krsta”, jer igra sa dosta mladih glumaca, koji su, kako naglašava, briljantni.

– Uvek smo imali jake glumce, i sada u svakom pozorištu, gde god pogledam, pristižu novi, ne samo u Beogradu, već i u manjim mestima u unutrašnjosti, ima jako puno talentovanih – ističe Đurđija.

Iako je u penziji, naša sagovornica kaže da ne može da se žali. Dosta radi.

Ostala je verna mašti i igri, i na sceni pred publikom, i u povrtnjaku, sa svojim ružama...

-----------------------------------------------------

Banjaluka, Podgorica, Sombor…

Volela je da igra ne samo u Beogradu, nastupala je i u Somboru, Banjaluci, Podgorici... U Crnogorskom narodnom pozorištu igrala je kraljicu Milenu u predstavi „Princeza Ksenija od Crne Gore”, a partner joj je bio Miša Janketić kao kralj Nikola. Predstava je izvođena pet godina, i bila bi još dugovečnija, da se Mira Stupica, koja je takođe igrala u njoj, nije razbolela. Ostala joj je draga i Banjaluka jer je tada, na početku karijere, nastupala kao Koštana u istoimenoj predstavi.

------------------------------------------------------------------ 

Nagrada i za ulogu muškarca

Umesto romantičnih uvek je više volela likove sa teškim problemima ili nekom nesrećom u životu, dramatičnih sudbina poput  Aldonze iz „Čoveka od La Manče”, strasne Dezdemone, Pem u predstavi „Spaseni”, ili Diksi, devojku sa ulice. Glavna uloga u Držićevom „Skupu” u režiji Jagoša Markovića, predstavi u kojoj je igrala muškarca, donela joj je godišnju nagradu „Miloš Žutić”Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Dobitnica je priznanja „Žanka Stokić” i mnogih drugih. U pozorištu i na filmu ostvarila je niz značajnih uloga. Igrala je u filmovima: „Oktoberfest”, „Stand by”, „Bolje od bekstva”, „Senke uspomena”, itd.

U zlatno doba televizije igrala je često u dramama koje su se emitovale ponedeljkom, serije su je zaobilazile, mada je glumila u kultnoj „Grlom u jagode” Srđana Karanovića, koju, kako kaže, voli i generacija njenih sestrića.

Kao odlična pevačica ostvarila je i dva značajna muzička projekta: „Sentimentalno putovanje” i „Beograde, beli moj labude”. 

D. Stevanović

objavljeno: 12.06.2011.

Nastavak na Politika...