Izvor: Glas javnosti, 09.Okt.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rodile divljake, ,oće oštra zima
Na Crvsko, odozdo od Đalovića klisure, nadvile se crnogorske planine. Sa brda iznad sela vide se već obeleli vrhovi, naređani kao zupci ručne testere koju u ovim krajevima zovu - kladara. Nad zupcima, u rano oktobarsko popodne, vise tek dva - tri bela oblaka kroz koje se probijaju sunčevi zraci, pa vrhovi pod njima čas sinu snežnom belinom, a čas kasnije oni se oblaci spuste, zapnu za zupce, smrači se čitav horizont, pa se učini da će se za tili čas zavesa od kiše stići i do Crvskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << i ugasiti toplo miholjsko sunce nad seocetom na samom kraju Pešterske visoravni.
Trajala je prekjuče čitavo popodne ta igra svetla i oblaka, senki i planinskih vrhova oko Crvskog. Pod planinom Giljevom, u udolini okrenutoj jugu, utišalo se selo. Čeka sneg. Sredina oktobra je skoro, a u pustom sokaku oivičenom trulim, crnim vrljikama i parmacima, i štalama pokrivenim slamom, pripeklo kao da je Sveti Ilija.
- Ovo ti je danas ‘vako, kako će biti sjutra, viđećemo... - kaže na kosi iznad sela stari Mlađo Smolović, a jednim okom drži pod prismotrom onaj oblak na planini preko...
NJemu je sva familija sa stadom još na planini iznad sela. Još kući nije privukao ni drva ni brašna ni soli ni šećera... Hukće nad tom neumitnom činjenicom, kaže, kad se pre neki dan na Giljevu gde letuje na katunu spustila mećava i zabeleo sneg, njemu se noge odsekle od brige... Sad moli se Bogu da „ova ljepota potraje još koji dan“ i zbog stoke, a i zbog naroda...
- Kad smo mogli privući drva kad je danima padala kiša... Onomad pade i snijeg, kad da se spremim za zimu - pita Mlađo kao da se pravda.
Oko njega, na sve strane, pukla pusta lepota. Gore plavo nebo i Sunce, dole, zašarenila se jesen. Kao da je neki nebeski slikar po čitavom tom predelu prosuo kante pune toplih, jesenjih boja, pa je jedan breg bio sav crven, drugi žut, treći oker boje, četvrti zelen, peti plavičast... Levo, plamtele su, crvenim lišćem, krošnje krušaka i trešanja, iza žutela se bukova šuma, treperio jasikov list koji je posle prvih jesenjih slana poprimio boju sunca... Ispod krušaka preko zelene livade popadale jake, crne jesenje senke stabala, isekle livadu, pod skladom sazreo šipurak... Sunce je, svoj toj divljoj, nevinoj, rajskoj igri boja, davalo poseban pečat. Čas je palilo krošnje trešanja, pa su one sijale nekim nezemaljskim sjajem, čas je niskim senkama od kleka i glogova četvrtalo livade, zracima preko potoka pravilo mostove... I sav je taj predeo, pred Mlađovim očima, iza njegovih leđa, izgledao čitavo popodne i prosto i neshvatljivo, pobožno istovremeno, da se činilo da je greh i gledati ga u svoj toj rajskoj lepoti...
Mlađo sve to gleda i kaže:
- Rodio šipurak, rodile divljake, rodila trnjina i divlje kruške, tako mi Boga, ‘oće oštra zima...
Zna da je trenutak lepote i jesenje „ljepote“ u Crvskom prolazan.
- Sjutra već, za dva sata, ovde može pasti snijeg do koljena... Ja se više i prije tome nadam no nekoj velikoj ljepoti... Ovo što sad vidiš, ovo ti je prolazno, snijeg i led, i zima nas čekaju... Otvorim vrata od kuće, tek ih odškrinem, ono namete pun hodnik snijega...
Pod Mlađom pusto selo. Odozgo, sa kose, vide se krovovi kuća pod salonitom i štala pokrivenih slamom. Od dugih kiša slama na štalama pocrnela, na nekim mestima se isprolamala, vire rogovi ko kosti na plećima, pa su u sveopštoj igri boja i sunca oko sela samo kuće meštana štrčale u nebo svojom više crnom no sivom bojom...
- Gledaj, moj junače, ovde je nekad u ovo doba godine sve vrvilo od naroda. Kad počne narod sa stokom da silazi sa planine, ovde bi ti nastala takva gungula da bi čitav dan imali posla da raskrstimo čije su koje krave, čije ovce... Gledaj sad, niđe žive duše... više kuća u selu imamo no živa naroda... Samo kurjaci i lisice...
Zađem prekjuče pustim sokakom kroz Crvsko da tražim Vukomira Cikotića. Pritisla selo pusta tišina... Ama, da se ker čuje da zalaje... Ni to... Po opisu koji mi je ranije dao Blagoje Kuč u Karajukića Bunarima, nađem Vukomirovu kuću. Na podrumu katanac. Ja gore pred brvnaru, na vratima - katanac. Na zidu, pod strehom vise dva teljiga, malo dalje slomljen jaram... Iznad jarma drvena kola, ko zna od kad nisu pomerena sa mesta...
Iznad kuće naletim na Mlađa Smolovića. Stavio samar na konja, pa nešto petlja oko kolana. Kad me ugleda, štrecnu, prepade se... Posle smo nas dvojica lutali praznim selom...
- Ni mene ovde ne bi naš‘o, no ja sišo do Vukomira da mu učinim ater. Umro mu brat prije pet dana, pa ja sišo da mu kažem, ko što ovde sleduje - Vukomire, izjavljujem ti saučešće, tvoj se brat Novak odmorio, i da mu dam kilo rakije... No, Vukomira nema kući, pa ja krenuo nazad... Sigurno je otišo na pijac u Karajukića Bunare...
Na pustom seoskom sokaku, Mlađa skoli tuga. Samo što ne zaplače.
- Nekad, e, nekad... ‘Vako pred jesen, pjesma na sve strane... Sad, prođe nekad zimi i po mjesec i jače da ne vidim iksana sa strane... Nemaš sa kim riječ progovoriti, slušam po svu noć kako vuci zavijaju oko pragova... Nekad je nas šestoro braće ovde življelo, sad ja osto sam...
Na kosi iznad Vukomirove kuće, posle dugog lutanja praznim selom, nađemo Milevu Smolović. Bere šipurke.
- Berem ih, a ne znam šta će mi... Za čaja... A ni čaj ne znam šta će mi - veli.
Po podne, dok je Sunce padalo ka onim zupcima i pravilo sliku kao da iza horizonta nema više ničega, kao da je tu kraj sveta, sedeli smo za gostinskim stolom u Mlađovoj brvnari. Mlađo zaseo pod ikonu svetog Đorđa, kraj njega Mileva, kraj nje Milevin nevenčani muž Vukić.
- Imam dvojicu sinova u Čačku, Bogoljub je osto ovde na selu, skoro se oženio, ja mu velim, dijete, idi i ti u svijet, traži sreću, on neće da ostavi nas dvoje starih... Sijena za zimu imamo dovoljno, brašna ćemo kupiti i doćerati, neće valjda sjutra udariti snijeg... I, živi se... Jedino, žao mi što se više i češće ne viđam sa đecom, sa unucima, sa praunukom... Kad mi dođu, to je za mene praznik...
Posle, kad je Sunce već palo ka zapadu, Mlađo je stavio katanac na kuću, uzjahao konja i zamako uz planinu. Ja na drugu stranu, ka Barama i Sjenici...
- Za koji dan ovde će ti snijega biti dovde... Tada ti dođi da vidiš šta je Pešter - rekao mi je na rastanku Mlađo pokazujući šakom u visini svojih ramena.
Saponjicu, nema ti ravna!
ŠAPONJIĆU CARE NE POZNAJEM TE ALI BIH TI VOLEO STISNUTI ŠAKU I ČESTITATI I REĆI HVALA NA OVAKO LEPOJ I SLIKOVITOJ POEZIJI. U TVOJOJ POEZIJI IMA TOPLINE TO NE MOŽE DA SE NE OSETI. TI SI OSETIO DA TO MALO SIROMAŠNO SELO I NJEGOVI SELJACI IMAJU DUŠU. ONO JE KAO MAJKA KOJA ČEKA SVOJU DECU DA JOJ SE VRATE IZ DALEKOG SVETA DA IH PRIGRLI NA SVOJE GRUDI. MOJE MALO SELO ČINI MI SE NA KRAJU SVETA ZABORAVLJENO OD SVIH BEZ PUTA, VODE I LJUDI TAKO SI SLIKOVITO I VERODOSTOJNO, PROSTO TOPLIM REČIMA OPISAO KAO DA SI RASTAO TU SA NAMA, SA TOM MOJOM RODBINOM KOJU OPISUJEŠ. KAKO SI GA SLIKOVITO OPISAO TO SAMO ZNAMO MI KOJI SMO TAMO ROĐENI I RASLI I KOJI SMO U TAKVIM ČAROBNIM ZIMSKIM NOĆIMA OSLUŠKIVALI ZAVIJANJE VUKOVA OD ČEGA SE LEDILA KRV U ŽILAMA, TO NEŠTO LEPO DIVLJE OSTAJE U ČOVEKU ZA CEO ŽIVOT.
VELIKI POZDRAV OD:
SMOLOVIĆ MILOJA IZ ČAČKA
