Izvor: Glas javnosti, 13.Jan.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rabadžiluk nam je u krvi
Slobodan Lečić iz sela Amzići iznad Nove Varoši još je golobrad, dečak takoreći, jedva da je napunio osamnaest godina, a na njegova nejaka pleća oslanja se pola sela. Priča o malom Slobodanu, za one koji ga u ovom planinskom kraju bolje poznaju, u stvari je priča o korenima koji ga čvrsto drže za amzićka brda i doline kao što su nekada držali i njegovog pokojnog dedu Mila i njegovog pokojnog oca Dragomira koji je u četrdeset i nekom letu života umro pre par godina.
U selu >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << koje je doživelo sudbinu sličnih od Zlatibora i Zlatara do Javora, Golije i Čemernice, Jadovnika, Slobodan je jedan od retkih golobradih rabadžija, ponosan danas, kao nekad njegovi deda i otac na dobre volove, na dobar posao koji obavi u šumetinama oko sela, na ogromna stabla koja na vlaci izvlači iz šume. Ima i u Amzićima i u okolnim selima još momaka, starijih od Slobodana, uglavnom neoženjenih, Slobodan je jedan od retkih koji u štali još drži volove, kao stari rabadžije više ih pazi no sebe samog, zna rabadžijski posao bolje nego mnogi od seoskih rabadžija koji su ostarili radeći taj posao.
- Slobodan je još mlad, ali je ljudina. Strah nas je samo da se u mladosti ne upropasti, mnogo radi, mnogo tereta pređe svakog dana preko njegovih ruku, a još je nejak, tek treba da se razvija. A nema u selu toga kome nije pomogao i sa volovima, i kad treba nešto uzorati i povlačiti, i kad treba dovući drva iz šume, i zimi kad padne sneg i kad treba provući vozu, navikli smo svi na njega i sad, kad god šta kome u selu fali - pravo kod Slobodana pred vrata - kažu stariji meštani u amezićkom zaseoku Vrlan gde i Slobodan sa svojima živi.
Pre par dana, na Božić ujutru, kada je mali Slobodan, u zoru volove upregao u jaram i prošao selom, kao što je to u ovom kraju stari običaj, nema onoga ko nija izašao pred kuću da pogleda staru, lepu sliku: selo pokriveno injem i snegom, kao u bajci, a Slobodan pred šarenim, velikim volovima, seoskim drumom vuče drvenu vozu za čišćenje snega.
- Rano sam ostao bez oca koji je i sam bio rabadžija. Umro je pre dve godine, jedne noći, samo par sati pošto se sav umoran vratio iz šume i legao da se odmori. Ranije sam gledao kako rade on i moj deda Mile, od njih učio zanat rabadžije, išao sam sa njima u šumu kad sam imao sedam - osam godina, sad i za rabadžiluk i za ostalo u domaćinstvu gledam kako rade stariji u selu, ‘’kradem’’ od njih zanat, a treba mnogo znati, i kad kositi i kad plastiti, i kako volove potkovati i kako jaram napraviti i kako vlaku u šumi zavrsti vlačegom i kako je izvući, a sačuvati i sebe i volove - prepričava Slobodan deo svoje sudbine i života.
Posle smrti oca, znaju svi dobro u čitavim Amzićima, mali Slobodan, tada još dečačić, nije dozvolio da kuća i domaćinstvo počnu da propadaju, da zemlja ostane neobrađena, da se stoka rasproda, nego se prvi, a onda i njegovi mlađi brat Vide i stariji Mile, i baba Olga, i majka koja je zaposlena u gradu, prihvatio teškog posla i njegovo domaćinstvo na kraju sela danas ima budućnosti.
ŠEST EVRA PO KUBNOM METRU
Za poslednjih par godina Slobodan i družina iz šume su do puta izvukli barem nekoliko hiljada kubika građe, po pet-šest evra za kubni metar. Jeste da je većina tih para otišla za hleb za rabadžije i hranu za volove, za veterinare, za potkivanje volova, za jarmove, vlačege i ostalu opremu, za čizme i opanke, ali, rabadžije iz Bosanja se ne žale.
.jpg)
