Izvor: Politika, 28.Apr.2014, 09:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prema bolesniku i lek
Farmakoterapija na osnovu biološke dobi je novina u svetu medicine. To je oblast u koju se tek ulazi, a veća primena i masovnost se očekuju tek u narednim godinama
Danas je sve više starih ljudi zbog većeg standarda i napretka medicine. Jedno od novih dostignuća koja nas, po svoj prilici, očekuju jeste primena takozvanih biomarkera starenja u lečenju najrazličitijih bolesti. To znači da će se prvo određivati koliko je neko zaista biološki star, u kakvom stanju su njegovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vitalni organi, bubrezi, pluća, srce, a na osnovu toga prepisivati i određena terapija. Hronološka i biološka starost često se ne poklapaju – dve osobe od pedeset godina mogu izgledati sasvim različito, jedna deset godina mlađa, a druga deset godina starija. Genomska personalizovana preventivna medicina izučava bolesti koje nastaju kao rezultat složenih interakcije većeg broja gena, faktora životne sredine, načina ishrane i naših životnih navika.
Na osnovu biomarkera starenja svaka osoba se može lečiti različito, shodno njenom individualnm stanju, pa je na taj način i terapija mnogo pouzdanija i preciznija, jer fiziološke promene koje dolaze sa starošću utiču na brzinu razgradnje lekova u organizmu. Ako se lekovi ne podese prema biološkim godinama pacijenta može doći do neželjenih posledica. Biološka dob je bitna, jer se neki lekovi različito razgrađuju kod starijih a drugačije kod mlađih osoba, a to je jako važno znati u terapiji. Nije isto, na primer, lečiti depresiju kod osobe od 30 i osobe od 70 godina bez obzira na to što se radi o istoj bolesti.
– Biološka starost je određena genima, ali protokom vremena počinju da preovlađuju okolina i način života, način ishrane, fizička aktivnost i drugo. Na starost se u različitim društvima različito gleda, kod nekih nacija prosečan životni vek je 45 do pedeset godina, a negde, kao u Japanu – osamdeset. Isto je i kod zanimanja. Sportista od četrdeset godina je često prestar dok su za umetnike to najbolje godine – objašnjava dr Aleksandar Trbović, docent Medicinskog fakulteta.
Kako da na osnovu fizičkih znakova znamo kada nam preti srčani udar i kardiovalskularne bolesti?
– Ako osoba istovremeno ima visoke zaliske, ako je ćelava na vrhu glave, ima nabore ušne školjke i žute masne naslage očnih kapaka u tom slučaju verovatnoća je 59 odsto da će doživeti infarkt, a 39 odsto da će dobiti neko srčano oboljenje. Postojanje samo jednog ili kombinacija dva faktora ne znače ništa. Pojedinačni biomarkeri nisu pouzdani pokazatelji starenja zbog individualnih razlika među pojedincima, već je potrebno praćenje više njih istovremeno poput na primer sistolnog krvnog pritiska, neuroendokrinog, i imunološkog statusa da bi se utvrdila razlika između biološke i hronološke dobi. Između ostalog, svrha bioloških markera starenja je razlikovanje starosti od bolesti koje dolaze sa starenjem – ističe dr Trbović.
Mnogi naučnici su pokušavali da objasne zašto uopšte starimo, kako propadaju ćelije i tkiva, šta izaziva te promene. Naravno, postoji i više teorija, a jedna od dve je ona po kojoj svaka hrana ima i svoje nusproizvode. Kao posledica toga oslobađaju se slobodni radikali – štetne čestice koje oksidiraju i oštećuju ćelijske membrane kao što rđa nagriza gvožđe. Po drugoj teoriji, kod ćelija koje se redovno dele možemo da predvidimo koliko su stare na osnovu dužine krajeva hromozoma (telomera). Pošto se telomere skraćuju posle svake ćelijske deobe na osnovu njihove dužine možemo da odredimo koliko je neka osoba stara. Za nerve i mišiće ova metoda nije primenjiva, jer se te ćelije ne dele, pa dužina telomera ne može biti pouzdani pokazatelj ćelijske starosti.
Farmakoterapija na osnovu biološke dobi je novina u svetu medicine. To je oblast u koju se tek ulazi, a veća primena i masovnost očekuju se tek u narednim godinama. Kod nas se još ne radi puno na tome, ali u zemljama Evropske unije se ulažu velike svote novca u ovakve projekte.
Zahvaljujući naučnim otkrićima postalo je poznato da se ljudskom genomu nalaze informacije o izgledu našeg tela, genetskoj predispoziciji za obolevanje od određenih bolesti, mogućnostima našeg organizma da se bori protiv njih, kao i informacije o efikasnosti ili štetnosti pojedinih lekova koji se koriste za lečenje.
Lekari ističu da je cilj personalizovane medicine da na osnovu prepoznatih genetskih razlika između pacijenata pruži individualni plan terapije i predvidi terapijski odgovor, zasnovan na boljem razumevanju molekularnih mehanizama bolesti. Da li je realno očekivati da će lekovi postati savršeno personalizovani kao što je to specijalno za nas skrojena odeća? Kao i uvek pri pomenu genetičkih testiranja očekivanja javnosti su često preterana. I pored velikog napretka na polju genomičkih istraživanja, ogroman deo humanog genoma za nas je i dalje nepoznanica.
Može li se život produžiti i to jedno od pitanja koja sve više zaokuplja struku, ali i maštu običnih ljudi. Neki naučnici veruju da ljudski vek u ne tako dalekoj budućnosti može potrajati i nekoliko stotina godina, dok je velika većina skeptična. Dr Trbović ukazuje na malo poznatu činjenicu u javnosti, da je u Rusiji pronađena u stalno zamrznutom tlu Sibira bakterija bacilus F čiji proteinski ekstrakt pojačava prirodne odbrambene mehanizme i produžava prirodni vek za trećinu. Ogledi su pokazali da se život miševa produžio sa oko 600 na više od 900 dana, a da bi sledstveno tome ljudski vek mogao potraje 140 godina. Taj ekstrakt nije u komercijalnoj upotrebi već se još koristi samo za naučna istraživanja.
Kad je reč o starenju u neposrednoj budućnosti naš sagovornik ukazuje na još jednu dimenziju. Mi smo danas četvrta nacija sa 17,5 odsto starijih od 65 godina, a već 2017 godine biće nas 25,9 odsto. U svetu će tek 2025. godine procenat starijih od 65 godina narasti na 11 posto ukupnog stanovništva. To će imati reprekusija i na partije, izbore, socijalnu politiku, kao i na medicinu, na smeštaj, izgradnju zdravstvenih ustanova, na kućnu negu. A da bi se budućnost koja nas čeka mogla bolje predvideti markeri su pouzdan pokazatelj i saveznik, zaključuje naš sagovornik.
----------------------------------------------------------------
Rizik za bolesti bubrega
Merenje tri biomarkera u uzorku krvi može da poboljša sposobnost lekara da identifikuju pacijente s visokim rizikom za obolevanje od hronične bubrežne insuficijencije (HBI). Studija je obuhvatila više od 2.300 pacijenata i pratila je faktore rizika i rezultate srčanih bolesti . Svi učesnici su imali normalne funkcije bubrega, kada su dali uzorke krvi od 1995. do 1998. godine. Nakon devet i po godina, devet odsto pacijenata je razvilo HBI, dok je osam odsto imalo visok nivo proteina u urinu – ključni znak pogoršanja bubrežne funkcije.
Uzorci krvi od 1995 do 1998. testirani su da bi se videlo da li neki od šest različitih biomarkera može da predvidi koji pacijenti imaju rizik da razviju HBI. Kombinacija tri biomarkera znatno poboljšava sposobnost da prepozna pacijente sa visokim rizikom od HBI, uključujući homocistein, marker koji pokazuje rizik za ateroklerozu i aldosteron, hormon koji utiče na promet soli kroz bubrege.
Dragoljub Stevanović
objavljeno: 28.04.2014.
