Izvor: Glas javnosti, 08.Okt.2008, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pešači da ubije samoću posle smrti supruge
Piše: S. Pajić
Mlađan Simić (75), penzioner iz Loznice, za četiri godine prepešačio više od 2.500 kilometara, a tempom od pet kilometara na sat pešice je obišao celu lozničku opštinu. Na „put“ je krenuo kad je ostao bez supruge. Samoću je morao nekako da ublaži, ne sluteći da će posle prvih pređenih kilometara na nogama dobiti nagon da svakodnevno pešači. Iz dana u dan je prelazio sve veću kilometražu, a lični rekord oborio je kada je u jednom danu prepešačio >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << čak 83 kilometra.
- Supruga je preminula 26. avgusta 2004. godine. Nisam znao šta ću sa sobom, a i srce mi je slabo. Svojevremeno sam bio zaposlen u „Viskozi“, kao hemičar, i u valjevskom „Žegrapu“, a skoro 18 godina sam u penziji. Živim u stanu i jedini način da ispunim dan je hodanje - priča Mlađan - Mlađo Simić, napominjući da je lenčarenje najgora bolest.
Prvih 300 kilometara koje je prepešačio nije evidentirao u svoj dnevnik koji redovno vodi, ali o ostalih 2.414,5 ima detaljnu „dokumentaciju“. U njoj je zabeleženo da je u 2005. godini za 14 dana prepešačio 241,5 kilometara, a sledeće, 2006. godine za sedam dana prešao je 83 kilometra. Za 31 dan u 2007. godini prepešačio je 610 kilometara, a ove godine čak 1.480 kilometara za 86 dana.
- U avgustu sam oborio sopstveni rekord kada sam za dan prepešačio 83 kilometra. Bila je nedelja. Krenuo sam iz Loznice za Tršić, zatim Korenitu, Stolice, Šarenu bukvu, Mačkov kamen, Krupanj, pa nazad u Korenitu, gde sam noćio kod starijeg sina. Prag svoje izdržljivosti testirao sam 18. septembra kada sam prepešačio 70 kilometara bez pauze, a put je ukupno bio dug 80 kilometara. To je bila tura od Loznice ka Banji Koviljači, preko Brasine, Malog Zvornika, Sakara, Budišića, Amajića do Trešnjice, pa uz Donju Trešnjicu i Planinu izašao sam na put Šarena bukva - Mačkov kamen prema Krupnju, gde sam i zanoćio. Pauzu sam pravio tek u Postenju, što je bilo tačno na 70. kilometru pešačenja - prepričava Mlađo svoje putešestvije.
Pre svakog putovanja sasluša vremensku prognozu i dobro isplanira relaciju koju će prepešačiti. Bira, kaže, dane sa umerenom temperaturom, najviše do 28 stepeni.
- Nekoliko puta sam se prešao pa sam kretao na 35 stepeni, ali ne bih to ponovio nikada više. Najteže mi je bilo u jednom takvom danu kada sam odabrao turu od 20 kilometara od Loznice, preko Jadranske Lešnice i Trbosilja do Cernice. Nigde hlada, vode, a ni prodavnice da bar pivo kupim. Bilo je gadno - kaže Mlađo, napominjući da je na svim svojim putovanjima primetio da najviše nedostaju javne česme za putnike namernike.
Pre nego što krene na put, Mlađo samo doručkuje i u toku dana više ništa ne jede, a kada se vrati, kaže, obično popije čašicu-dve rakije i legne da spava.
- Ujutru se probudim kao preporođen. Kao da nigde nisam pešačio, ništa me ne boli. Ponekad leđa ili prsti na nogama, ali to brzo zaceli. Bez kačketa na put ne krećem jer me štiti i od sunca ali i od hladnoće. Navikao sam se na njega još kao mladić kada sam često vozio bicikl - objašnjava Mlađo, koji je pre našeg razgovora upravo stigao sa puta iz Čokešine, gde je posetio manastir.
Do sada nije koristio specijalnu obuću, hodao je u sandalama, ali, kako kaže, moraće da povede računa i o tome.
- Pijem lekove za srce, bronhitis i pritisak. Na put nikada ne nosim lekove, samo ujutru popijem terapiju. Uvek pešačim sam jer je teško naći orne saputnike. Krenu mlađi, pa odustanu ili usporavaju. Moj tempo je pet kilometara na sat, a nekome treba pet sati za pet kilometara i još kuka usput. Imam svoje misli kao saputnike i najbolje mi je kad hodam sam - kaže Mlađo Simić.
