Izvor: Politika, 27.Apr.2015, 08:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
On je odlučivao kada drugi nisu smeli
Legendarni kapetan vazduhoplovstva sa posadom „boinga 707” pre nešto više od dve decenije spasao je oko 40.000 ljudi iz ratom okovanog Sarajeva, evakuisao „plave” iz Stokholma, a danas se bori da Novi Sad dobije komercijalni aerodrom
Prošle su 23 godine od sasvim sigurno herojskog poduhvata pilota „Jata”, rezervnog oficira JNA, Stevana Popova koji je sa posadom „boinga 707”, popularnim „kikašom” za dvadesetak dana, počev od 17. aprila, iz sarajevskog pakla >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << spasao oko 40.000 ljudi. Njegova odlučnost, smirenost, drskost, hrabrost, ponos i patriotizam, ali i njegova ludost doveli su do srećnog okončanja mnogih avantura kroz koje je prolazio. Danas legenda jugoslovenskog i srpskog vazduhoplovstva živi između Novog Sada i Katara i bije bitku za aerodrom u Čeneju, sa koga je i otpočeo svoju karijeru.
– Živeo sam u Izbištu. Otac Vojislav i majka Ivanka su bili učitelji. Jedva da sam imao desetak godina kada sam prvi put video avion izbliza jer je sleteo na ledinu nadomak sela. Ta slika, taj prvi susret sa pilotom zauvek su mi ostali u pamćenju: snažan, sa kožnom kapom i naočarima kao iz filma. Ja sam sebi zacrtao da budem to isto. I leteo sam na tom avionu i bio najsrećniji. Kakav „boing”? – priseća se kapetan Popov iza koga je oko 20.000 sati provedenih u plavim visinama na gotovo svim tipovima aviona.
– Već smo živeli u Novom Sadu. Jednog jutra vidim plakat: poziv za upis u aero-klub u Čeneju. Posle teorijske obuke su nam saopštili: „Sutra se putuje u Trstenik. Letećete jedrilicom...” Moj prvi samostalni let, silno sam želeo da me prilikom sletanja svi vide i naravno devojka. Imao sam 15 godina i neoprezno sam udario točkom jače o zemlju i razbio jedrilicu. Meni nije bilo ništa ali nastavnik mi je rekao: „Nikada avijatičar biti nećeš”. Osećao sam u duši da se sve desilo zbog neiskustva i treme. Upišem kurs za padobrance da budem blizu avijacije. Strašno sam se plašio. Izađem na krilo aviona jer je tada tako moralo. Što je moguće jače, pod uglom od 45 stepeni, trebalo je odbaciti se u stranu. Visina oko hiljadu metara. Pogledam dole, u bezdan, zažmurim i bacim se. Osetio sam da se padobran otvorio. Otvorim oči, ali svuda mrak, ne vidim ništa. Pipnem se, nema obraza, nosa i pomislim: „Eto poginuo sam”. A ne boli me ništa. Posle nekog vremena pipnem se bolje kad ono kaciga mi, prilikom skoka, pala preko očiju. Podignem je. Vidim, da sam živ. Nije prošlo ni nekoliko sekundi pandrknem o zemlju, razbijem se. Sav sam bio modar. Skakao sam još izvesno vreme i shvatio da nije to za mene. Kasnije sam kao pilot vozio padobrance koji su imali skokove. Sećam se jedne devojke. Premrla od straha, prvi put skače. Kažem joj hajde, a ona pita: „Ja?” mada je samo ona ostala. Vičem: „Hajde, hajde”, ne reaguje. „Dobro, vrati se unutra, pozovem je a ona srećna”. Kako je zakoračila unutra ja naglo izvrnem avion i pošto je bila na ivici stepenica – ode ona dole. Da to nisam uradio nikada ne bi iskočila priznala je, mada je posle bila i državni reprezentativac i silno mi zahvaljivala za prevaru – kaže kroz osmeh naš sagovornik.
Nepokolebljiv u odluci da postane pilot Stevan je u Vršcu završio kurs za motorne avione. Bio je među najboljima i kao nagrada je usledio odlazak u školu rezervnih oficira u Zadru, iz koje je izašao kao potporučnik. Nemirnog duha i ovog puta je ispitivao granice. Od Tuzle do Banovića avionom je leteo u „valjcima” i vraćao se u istom stilu. Piloti znaju kako se to radi i kakva je to, zapravo, ludost. Leteo je jedno vreme u poljoprivrednoj avijaciji, a onda je počelo snimanje filma „Sutjeska”.
Filmsko ratovanje
– Cela rezervna eskadrila iz Pančeva, čiji sam bio član letela je za potrebe filma. Sreli smo se sa Ričardom Bartonom i Elizabet Tejlor. U knjigu ne bi stalo sve ono što smo doživeli za vreme dvogodišnjeg filmskog ratovanja – priseća se pilot dok objašnjava da je u filmu njegov avion letao kao treći u eskadrili.
– Kako nam je bilo u kanjonu reke, znaju samo naše duše. Sve je iziskivalo veliku preciznost, 12 aviona je letelo na pola metra rastojanja. Posmatrao nas je i Tito: „Da su Švabe ovako letele 1943. ne bismo se izvukli”, komentarisao je zadovoljan viđenim. Da li Titovom zaslugom, ne znam, konkurisao sam za pilota „Jata” i uspeo. Prvo sam leteo na „karaveli”, a onda sam bio drugi pilot na interkontinentalnim letovima na „boingu 707” i tu se rodila ljubav prema tom moćnom avionu sa četiri motora. Posle nekoliko godina postao sam kapetan, osamdesetih direktor letačke operative, više od deset godina u vrhu „Jata”, i imao privilegiju da letim čak i u vojsci, kada to zatreba. Tako sam i došao u situaciju da upravljam kargo avionom „B-707”, koji je JNA zaplenila na zagrebačkom aerodromu zbog ilegalnog dopremanja oružja hrvatskim „zengama”. Tim avionom sam 1991. počeo preseljavanje ljudi, opreme i naoružanja sa vojnog aerodroma u Puli i Zadru za Batajnicu. Sa mnom je letela i posada aviona, ali ih tih ratnih godina nisam eksponirao. Recimo u Puli neki „dopukovnik” Bošnjak je javljao telefonom da će čim poletim da me obori, a prevozio sam 150 tona eksploziva. Preneli su mi da će me oboriti tokom poletanja, a ja da ih zbunim okrenem avion prema moru umesto prema gradu. Spustim se na 20 metara iznad grada, obiđem dizalice brodogradilišta pa u Medulinu gde je bio centar za obuku Zbora narodne garde spustim se na 15 metara iznad površine zemlje u avionu sa rasponom krila od 80 metara. Ceo rat sam tako i prošao – svi su me čekali gore, a ja „zviznem” posred grada. Ogroman je to avion, pravi veliku buku pa sam kada sam došao iznad Medulina poručio da jave „dopukovniku” da sada i pištoljem može da me obori. On zna vrlo dobro šta je u avionu, ako puca u mene – ode pola Istre. Ujutro u njihovim novinama objave: „Ludi kapetan ugrozio mirno pučanstvo Pule”. Kako da objasnim da mi to nije bila namera. Nisam bio sa borbenim već kargo avionom, kojim sam prevozio ljude, stvari – primećuje naš sagovornik.
Simbol nade i spasa
Kada je u Sarajevu buknuo rat, stali su autobusi i vozovi. Samo je aerodrom radio i zato su ljudi počeli da hrle ka njemu. I tako je počela jednomesečna operacija spasavanja, vojska kojoj su to bili poslednji dani postojanja pokazala je da je narodna, svedočio je svojevremeno Milivoje Mile Jovičić, tadašnji direktor sarajevskog aerodroma. – Treba istaći Stevana Popova, bivšeg pilota „Jata”, koji je bio mobilisan u JNA i leteo na „kikašu”, kargo verzija „boinga 707” koji je bio simbol nade i spasa za hiljade ljudi koji su uspeli da dođu do aerodroma, jer je mogao da primi do 600 putnika. Bilo je dana kada je sletao po pet-šest puta dnevno. Armija je prevozila ljude besplatno – pisao je Jovičić u svojoj knjizi.
– U jednom danu smo čak 16 puta preleteli Beograd–Sarajevo–Beograd. Do tamo 15-20 minuta, isto toliko nazad. Kako da ostavite taj svet kome ste jedina nada – pita i danas Popov.
– Jednom prilikom gledao sam kako se masa tiska u avion, sa strane stoje dečak i devojčica. Ona drži kesu u rukama. Njemu oko šest, njoj oko 12 godina. Pitam kuda su pošli: „ Mi smo hteli da uđemo u avion i da idemo u Staru Pazovu kod rodbine. Mama je umrla, tata je u vojsci”. Uzmem nju za ruku, njega pod ruku. Stavim ih kod sebe u kabinu, samo je još tu bilo mesta. U Batajnici ih dam policiji da ih prevezu u Pazovu. U toj gužvi ih ni za ime nisam pitao a ni danas ništa o njima ne znam – priznaje iskreno.
– Bilo je i gorih situacija. Mrak, nema kontrole. Zelene beretke tuku aerodrom. Sva stakla na aerodromskoj zgradi razbijena a po ljudima smo pobacali ćebad. Pri samom poletanju, pošto nije bilo osvetljenja, pošaljem jednog vojnika na pistu da upali baterijsku lampu da vidim gde joj je kraj, a čim poletim orijentišem se po obrisima brda. U momentu osetim udar u avion. Pogođen, ali vidim rade sve komande i gorivo ne curi. Sve ostalo je manje važno. Sletimo u Batajnici, a ono rupe u repu. Izlaze ljudi, među njima i jedna žena plače. Vrišti: „Bojane! Gde mi je dete? Bojane! Evo gledajte kapetane tu je njegova kapa!”. Drži još jedno dete, a Bojana nema. Kažem kolegi: „Dete je ostalo u Sarajevu, idemo nazad”. Negoduje, gde po noći, imamo rupe u repu. Ne odustajem, zovem majstora da zalepi rupe metalnim selotejpom i mi se vratimo avionom nazad. Uđem u sarajevsku kotlinu. Upalim na momenat farove i ugledam pistu i pravo pred zgradu. Zaustavim avion, gasim motore a jedan ostavljam po običaju da stalno radi jer preko njega idu struja i vazduh za startovanje svih ostalih. Ni oni iz fabrike „Boinga”, sigurno, nisu znali šta taj njihov avion može da izdrži. Njemu je, po pravilu, potrebno posle svakog leta po 20-30 minuta samo za hlađenje točkova, a ja za to nisam imao vremena.
Gde je Bojan
– U Sarajevu ponovo puna zgrada ljudi. Dozivam Bojana i nađem ga, igra se sa još četiri dečaka. „Što izgubi mamu?” pitam, a on će: „Nisam ja nju već ona mene.” Pozovem ga da pođe sa mnom, a on pita mogu li i njegovi drugovi. Smestim ih sve u kabinu, a njega na krilo. Opet primim sve koje sam tu zatekao, uglavnom žene i decu. Sletim u Batajnici. Bojanova majka trči preko platforme, uplašim se da ne podleti pod točkove. Izađemo napolje obojica, a ona klekla i grli sina, steže ga pa udara po guzi. Sa pet godina nije mu jasno šta je mami i gleda u mene. Steglo mi se grlo. Okrenem se da ne vidi suze i pravo u automobil i kući u Novi Sad. Kada sam stigao setim se da ništa nisam pitao Bojanovu majku, ni gde će, ni kako se prezivaju. A nije bilo dana da ih se nisam setio narednih godina. I tako 1996. krenem za Banjaluku. Na granici me zaustavi carinik i pita: „Jeste li vi Steva Popov. Ja sam ujak malog Bojana”. Od njega saznam da je porodica na okupu, da se otac vratio, da žive u Kraljevu. Sednem u automobil i od uzbuđenja zaboravim ponovo da pitam za ime, opet narednih dana i meseci pojedoh se živ.
Otprilike 2004. Milan Kalinić, glumac i voditelj emisije „Sve za ljubav” me pitao da li hoću da primim jednog novinara. Može, jer izuzetno poštujem novinarski poziv. Dođe novinar, ali vidim slabo se snalazi. Ispričam mu priču i da ih ispratim, kad u dvorištu kamere jedna devojka i Ranka, majka. Video sam je u mraku one noći i prepoznao. Zagrlimo se, isplačemo. Kad se malo stišalo pitam gde ti je Bojan, meni je da njega vidim – dečko koga su predstavili kao novinara bio je Bojan.
Posle sam sretao razne ljude i na pijaci, ali decu iz Stare Pazove nikada. Bitno je pomenuti da pri evakuaciji apsolutno niko nije zagledao ko je koje nacionalnosti, niko nikoga nije legitimisao, spasavali smo ljude. Posle je usledila drama u Banjaluci, sa kiseonikom za bebe.
– Naši iz Ministarstva zdravlja su napunili avion lekovima i bocama kiseonika, ali dozvola za let iz UN nije dolazila. Ceo dan i noć sam proveo u avionu, pa drugi, a u međuvremenu dolaze vesti da je umrla jedna, pa druga beba... Tada se dogovorim sa kolegom Savom da mi to uradimo na svoju ruku. Pitaju me iz kontrole leta, „kuda”, a ja kažem da idem na probni let, da ne „sedi” avion. I samo okrenem prema Banjaluci. Prethodno sam se čuo sa jednim čovekom tamo, i rekao im da moraju da nas istovare za tri minuta. Tako je bukvalno i bilo. Vraćamo se nazad, a kontrola pita: „Pa dobro, koliko traje taj probni let, gde si dosad?” „Tu sam.” Verovatno čovek nije hteo ništa da govori, da ne pravi gužvu. Naravno bio je to riskantan let, nizak, radi izbegavanja radara. Kada se ta grdosija raspona krila od 80 metara spusti nisko i zvizne preko glava niko ne stigne da uperi mitraljeze prema meni. Upravo zahvaljujući toj taktici sam i preživeo – otkriva legendarni pilot.
Borba za sopstveni život
Već su počela bombardovanja 1999. kada je Popov osetio zdravstvene probleme. U Skoplju se nakanio da ode na pregled. Dijagnoza je bila tuberkuloza.
– Nemoguće, četiri meseca pre toga sam bio na lekarskom pregledu. Odem u Novi Sad. Mostovi porušeni, ja skelom do bolnice u Sremskoj Kamenici. Na magnetnoj rezonanci vide tumor od 12 centimetara nadesnom bubregu. Sutradan su mi odstranili bubreg. Posle sedam dana stiže patološki nalaz – karcinom koji je metastazirao na plućima. Računaj, jak organizam, još četiri, četiri i po meseca kaže mi doktor i savetuju da popravim kvalitet života. Šta za to vreme da popravim? Drugo, nisam planirao da umrem jer je moja supruga Snežana bila u drugom stanju, trebalo je da se rodi ćerka Jelena. Pa zar da je ne vidim? Odem u Sremsku Kamenicu. Konzilijum donese odluku da odstrane ono što ne valja – deo pluća. To nikada Snežani neću zaboraviti, ona je dosta mlađa od mene, trudna, a sve vreme je bila uz mene, u bolnici – priča Popov.
Umesto hemoterapije odvažio se da primi američki lek, koji je bio u fazi testiranja.
– Sedam nedelja pakla. Prvo povišena temperatura, skoči na 40 stepeni, onda osip po celom telu i to se do jutra smiri, a onda po novu dozu leka. Izdržao sam i evo od tada više ni kijavicu nisam imao. Posle godinu dana, nemam mira, hoću ponovo da letim i odem na VMA. Komisija zatečena, nisu imali takav slučaj, pilot bez bubrega i dela pluća. Konsultuju američku službu, tamošnji doktor pita: „Ima li obe ruke, oba oka, obe noge? Jedan bubreg manje – više” i ja opet počnem da letim. Taman sam produžio dozvolu promeni se vlast i kažu nisi nam više potreban! Tehnološki višak! U penziju! – neće zaboraviti nikada tu „presudu”.
Otkaz je Stevanu pao teže od zloćudne bolesti. Okrenimo se na kraju porodici jer ima četvoro dece iz dva braka.
– Sin je sportista rukometaš, vrhunski, kapiten Vojvodine Stevan Popov. Gledao sam ga kada se rađao i sestra je odmah rekla da je „isti Stevan” i tako ga je upisala u knjigu. Najstarija ćerka drži restoran u Novom Sadu, druga je u Nju Orleansu gde radi kao fotoreporter. Ćerka Jelena je košarkašica i bavi se modnom fotografijom. Zbog nje i Snežane, takođe košarkašice i bivše reprezentativke, a sada trenera juniorske reprezentacije Katara, odem tamo na po 20 dana kod njih pa se vratim. Ovde me veže to što sam počeo da pravim aerodrom na Čeneju! Napraviću ga. Mali, komercijalni – nema odustajanja, odlučan je Popov.
Na pitanje kako je upoznao lepu Čačanku Stevan priznaje:
– Bio sam u to vreme predsednik košarkaškog kluba „Vojvodina”. Nju sam video u Bečeju gde je sa Anđom Arbutinom igrala i nisam se smirio dok je nisam doveo u moj klub, iako je imala ugovor sa „Hemofarmom”. Obećam joj kule i gradove, samo da pređe kod nas i – ona pređe. Kako i šta se tu desilo i dan danas ne znam, ali sam uz nju shvatio šta je ljubav, koja eto traje 18 godina.
O Popovu je u svojoj knjizi pisao i Moma Kapor, njegovo delo je ovekovečeno i u enciklopediji grada Novog Sada. Do sada je o njemu pisano u šest knjiga. Na kraju razgovora saznajemo da je naš sagovornik i član viteškog reda „Za slogu među narodima”.
– To je moj životni moto – kaže vlasnik jednog od prvih 200 biometrijskih pasoša i nekoliko profesionalnih priznanja. Državnih, nije bilo. Dovoljni su mu i susreti sa onima koje je spasio iz rata ili nekada vozio.
------------------------------------------------------
Spasavanje „plavih” iz Stokholma
Legendarni pilot „Jata” priseća se i nezaboravne avanture kada je u poslednjem trenutku, pre 23 godine, izvukao fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije iz Švedske u kojoj je trebalo da počne Evropsko prvenstvo u fudbalu. Bili su zarobljeni zbog uvođenja sankcija našoj zemlji.
– Miljan Miljanić me je pozvao i zamolio da nekako dođem po njih u Stokholm. „Međunarodna zajednica” nije dozvoljavala let, ali sam sticajem okolnosti došao do Butrosa Galija i dobio odobrenje da za 24 sata odem po ekipu i vratim se – priča Popov.
Na švedskom aerodromu ga je prvi video Siniša Mihajlović i uzviknuo: „Ljudi, došao je Steva po nas!”
– Satima su nas aerodromske službe zavlačile, izbegavajući da avion napune kerozinom. Čekali su da istekne rok da mogu da kažu gotovo je, sankcije su, niste poleteli na vreme. Avion bi onda morao da ostane, a mi da se vratimo kako znamo – bio je iskusni pilot svestan svega. Zato je na svoju ruku najavio polazak.
– Imao sam u glavi auto-put na obali Baltičkog mora koji sam video u dolasku. Planirao sam da sletim tamo i ako ne budemo imali dovoljno goriva, neka svet vidi koliko su nas maltretirali. Bilo je natezanja, ali su na kraju popustili. Odlepio sam se od piste petnaest minuta pre moguće zaplene aviona – zadovoljan je danas. – Pred Beogradom sam kontaktirao naš aerodrom i dobio dozvolu da sletim odakle god želim. Pružila mi se prilika da letim preko Beograda na visini od 70-80 metara. Kružio sam iznad centra, a svi u avionu su bili presrećni.
------------------------------------------------------
Ne voli da ga voze
Stevan je vozio mnoge, ali njegov otac je odbijao da sedne u avion.
– Kada sam nadletao Izbište tata se zavuče u sobu i uključi radio, a mama izađe i maše mi čaršafom. Mama i sestra su kasnije letele sa mnom, ali otac nije hteo ni da čuje. Jednom prilikom saznam da treba da putuje avionom za Skoplje. U operativnom centru zamenim svoj let. Uđem u avion gledam, ulaze putnici, vidim i oca. Kada smo poleteli kažem stjuardesi da pozove Vojislava Popova da se javi u kabinu kod kapetana. Tajac. Doprati ga ona. Unutra polumrak. Upalim svetlo, on samo seo na pomoćno sedište i vidim suzu, a uvek je mislio da ću ja biti baraba – priča kapetan i priznaje da ni on ne voli da ga drugi voze. Na domaćim letovima sedne u pilotsku kabini, a kada je strana kompanija u pitanju ćuti, sluša kako pilot rula, jer 15 godina je bio instruktor i po tome zna kakva je situacija u avionu.
------------------------------------------------------
Ateista i božiji čovek
Gledamo brojanicu na ruci Popova:
– Ja sam ateista, iako mi je patrijarh Pavle svojevremeno rekao da sam božiji čovek. Vozio sam ga na susret svih pravoslavnih crkava u Istanbul. Umesto sa ostalom svitom u prvoj klasi aviona on pravac kod mene u pilotsku kabinu. Sedne iza mene, stavi mi ruke na rame i kaže: „Ovde ću ja, kod tebe”. Nežan, tih, nasmejao se kada sam mu rekao: „Vaša svetosti, sada ste 10.000 metara bliži Bogu”. Na kraju me pitao hoću li doći po njega iako je zbog toga trebalo tumbati mnogo toga. Ali, uspeo sam. Kada me je video nasmejao se zadovoljno: „Došao si!” – „Obećao sam”, i opet je sedeo kod mene i pozvao me „da malo pričamo”.
