Izvor: Glas javnosti, 30.Maj.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oči u oči sa Rembrantom
Ako umetnost, u najširem smislu, predstavlja individualno poimanje lepog i zanimljivog, onda je veliki broj Beograđana ove godine mogao da uživa u srednjovekovnom izgledu i uglađenim manirima jednog holandskog slikara i velikana 17. veka. Reč je, naime, o Rembrantu. Pa ipak, ispod trouglastog šešira i crnog kostima širokih ramena krije se lik jednog običnog Srbina. Ili možda ne tako običnog?
Nenad Nikolić rođen je 1969. godine u Plandištu kod Vršca. Po struci je kuvar, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kako sam kaže, alergičan je na paru i ne pronalazi se u toj priči. A na pitanje „Kako je onda postao Rembrant?“ - odgovor nije baš tako jednostavan.
- Krenuo sam 1995. u inostranstvo „trbuhom za kruhom“. Bila su teška vremena i jedino napolju je moglo da mi bude bolje - počinje svoju priču Nenad. Šou biznis mu nikada nije bio cilj, ali kada je iz Liona otišao u Pariz život mu se promenio iz korena.
- Šetao sam jednom pored Luvra i tu video čoveka mumiju. Video sam da mu prolaznici daju pare, a kada se poklonio, prošao sam mu iza leđa i video da je iza maske čovek. Obratio sam mu se u nadi da će mi odgovoriti. Kratko „da“ bilo je dovoljno da me ohrabri da mu kažem koliko je fantastičan i da nikad nisam video nešto slično. On mi se zahvalio i rekao da, ako želim da ga upoznam, treba da sačekam pola sata. Sačekao sam, naravno. Zvao se Mišel, Francuz, i za mene je mnogo učinio.
Naš Rembrant kaže da mnogo ljudi daje novac pantomimičarima iz sažaljenja. Oni su ipak glumci, umetnici i nisu za žaljenje. To je jednostavno njihov posao, ulica je njihova pozornica, ali Mišel jeste bio usamljen.
- Nemam nikog, sam sam, i želim da ovo prenesem nekome. Dobar je to posao. Nemaš gazdu, radiš koliko hoćeš, nećeš se obogatiti, ali nikad nećeš ostati gladan - rekao mu je prepoznavši u Nenadu nekoga ko bi mogao da zavoli ovu profesiju i da pokaže šta je umetnost. I nije se prevario. Jer, zaista, treba imati hrabrosti i stajati u tolikoj masi da te ljudi gledaju u oči, a ti da gledaš kroz njih.
Ovakav način života ipak ima svoju cenu. Porodica?
- Ne mogu još o tome da razmišljam. Nisam našao ženu koja će da me veže za
mesto. Cilj mi je da zaradim dovoljno novca da kupim stan i započnem neki posao, da se obezbedim, i sebe i porodicu, i za nekih 10 godina da se smirim. Kada krenem da putujem sa ženom po svetu i u Parizu, recimo, vidim nekog pantomimičara na Jelisejskim poljima, da mu dam 50 evra, onako od srca, jer ću prepoznati umetnika u njemu.
Kod nas je, ipak, malo drugačije. Nema toliko turista, ali ovde su deca najvernija publika. Dete u njemu ne vidi glumca, vidi lik koji glumi i to ih oduševi zato što je drugačije od svega što su videli.
- Sve je u stvari predstava, šou. Visok sam dva metra, postolje još 60. Ja i izgledam kao živi spomenik kada me gledaju na pijedestalu. Kada odem u Vrnjačku Banju imam čitavu tačku od pola sata. Toliko se ljudima svidi i drži im pažnju da su posle toga oduševljeni i jedva čekaju da se upoznaju sa moja dva menadžera - dva šešira koja držim pored postolja, i tada se ne štede. A i zašto bi? Stranac tu dođe da se zabavi - banja je banja, bez obzira na to kako je sređena, ali ako neko uspe da te obraduje i zadivi, to ipak nema cenu.
I stvarno jeste fascinantno kako čovek može da gleda u jednu tačku i ne trepne po sat vremena.
- LJudi me to često pitaju. Sve je stvar vežbe. I tome me naučio Mišel. Meditiram svaki dan po sat vremena. Zatvorim se u sobu, prekrstim noge i ne razmišljam ni o čemu. Muzika mi pomaže, ptice cvrkuću i voda žubori, i tada sam sam u kosmosu. U početku sam gledao vrh svog nosa u ogledalu i nisam mogao duže od 15 minuta, ali vežba dovodi do perfekcije.
Pa ipak njegov kostim nije samo deci zanimljiv. Često mu se desi da na novčanici od sto dinara pored laskave poruke piše broj telefona i žensko ime.
- Rembrant ih mami - kako kaže, i to mu uopšte ne smeta.
- Bio sam i rimski vojnik, bela statua, anđeo i robot, ali mi je Rembrant najdraži. Volim ovaj posao i što je najvažnije, imam cilj u životu. Voleo bih da otvorim svoj restoran, da u jednom ćošku stoje svi likovi koje sam glumio i, kada gosti pitaju o čemu se radi, da mogu da im se pohvalim da su to ljudi koji su zaradili sve što imam. Jer na mom postolju ne piše hvala. Slikar se pokloni i tako zahvali, a onaj ko zna šta je umetnost na svoj način pokaže da je ceni. Doduše, neki i preteruju. Jedna žena nije mogla da veruje da sam živ čovek. Imao sam masku preko lica i bio umotan kao mumija tako da nisam mogao da pomerim noge. Ona je prošla iza mene i gurnula me, misleći da sam statua, tako da sam se baš razbio, ali, opet, i to je neko priznanje.
