Izvor: Politika, 28.Sep.2013, 21:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisam kao Karmen, nije me sramota mekog srca
Operska pevačica i v. d. direktora Opere Narodnog pozorišta priča o vraćanju na scenu „Travijate”, svom „služenju” ansamblu Opere, pevanju u kafani, ljubavi, vernosti, strasti, zanosu...
Jelena Vlahović (56), mecosopran, prva je dama Beogradske opere u Narodnom pozorištu. Nedavno je, po odluci Dejana Savića, upravnika nacionalnog teatra, postavljena za vršioca dužnosti direktora Opere. Ovo privremeno rešenje bi, do kraja godine, trebalo da bude pretočeno u stalno.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Ali, nastaviće da peva. Jer, ona je, uz ovacije publike i sjajne kritike, prošlog proleća obeležila 25 godina rada ulogom Amneris u Verdijevoj operi „Aida”.
Studirala je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a pevanje je učila privatno. Profesor joj je bila Đurđevka Čakarević, primadona beogradske i mnogih evropskih opera.
Živi sama u Beogradu.
Šta ćete, kao direktor, prvo damenjate u radu...
Pre svega odnos prema predstavama koje smo uradili i koje su imale publiku, a mi smo ih, posle dva-tri izvođenja, iz nepoznatih razloga, stavili u „fundus”. Tako su ljudi ostali bez uloga, a publika bez omiljenih predstava kao što su: „Travijata”, „Nabuko”, „Bal pod maskama” „Figarova ženidba”... Mnogo je toga bilo. Zato planiram da neke predstave vratim na scenu, pa i publiku u Operu.
...a šta u svom ponašanju?
Ostajem pevač.Ova nova uloga daje mi pravo da sprovedem svoje ideje u radu Opere. Ne želim da budem gazda već „sluga”. Hoću maksimalno da služim ansamblu Opere. Zato ne smem više, kao dosad, iz ugla pevača, da gledam jednostrano na ovaj rad. Naravno, nastaviću da pevam, ali u tom rasporedu rada staviću sebe na poslednje mesto, u rezervu.Uprkos činjenici da ću, ako ne pevam, imati manju platu kao direktor nego kao pevač. Odlaziću samo na sve probe da bih uvek bila spremna za izlazak na scenu.
Od kad ste u Operi?
Posle desetak godina rada s gospođom Čakarević polagala sam 1986. audiciju u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu, ulogom Madlene u operi „Rigoleto” Đuzepa Verdija. Tako sam stekla status saradnika, a tek dve godine kasnije potpisala sam ugovor o stalnom radnom odnosu.
Kako se dalje razvijala karijera?
I bolje nego što sam očekivala. Odmah posle audicije otpevala sam nekoliko vrlo značajnih uloga, koje retko koji početnik dobija. U operi „Konzul” Đan-Karla Menotija pevala sam ulogu majke u alternaciji s Bredom Kalef, pa ulogu Končakovne u operi „Knez Igor” Aleksandra Borodina u Centru „Sava”... I vrlo brzo sam ušla u prvi „tim” Opere.
Šta obeležava vaše pevanje...
Kazaću ono što mi je preneto, kako me publika doživljava: vole me kao „pevačicu s lepom bojom glasa, koja snažne emocije prenosi na publiku”. To je, pre svega, moja velika iskrenost i maksimalno davanje sebe na sceni. Znam da imam glas posebne boje, a imam i dobru tehniku. Jer, počela sam kao alt, a došla samo do sopranskih uloga.
...a šta vaš život?
Moj životni stav mnogo se ne razlikuje od pevačkog, ako izuzmemo tehnike i sve ostalo. Imam iskrenu emociju sa zadrškom koja je više odlika mog vaspitanja. Imam iskrenost i u svim odnosima kao i iskrenu potrebu za ljubavlju i prema ljudima i prema okolini.
Koliko ste moćni na sceni...
Veoma. Uprkos tremi, zbog želje da budem uvek bolja od sebe sa prošle predstave. To se najbolje oseti kad „čujem” tajac u sali, kad vladam publikom. Divno je kad se to desi.
...a koliko u privatnim odnosima?
Pa, ne znam. Uvek se nešto preispitujem. Ali, delujem sigurno. Želim da ostavim takav utisak. I uspevam u tome. To znam.
Da li nekad zapevate u kafani?
U kafani uvek pevam, ali samo kad nisam u prvom planu. Ako se svi povuku i ja odustajem od pesme. Ali, kad svi pevamo potpuno se opustim, pa mi i duša zapeva.
Čime se sve bavite van scene?
Gajim cveće na terasi, volim da čitam, uvek sam spremna za šetnje i na duge staze. Kad imam vremena odlazim kod sestre i zeta na splav, na Adu Ciganliju, preko puta Ade Međice. Putujem tramvajem, „sedmicom”, do kraja Bloka 45, pa čamcem stignemo do splava.
Koja vaša emocija je najjača?
Znam da ljubav sve pokreće. Ali, posedujem i veliku dozu empatije, sposobnosti da osećam iste emocije kao neko drugi. Tada se iskreno dajem, što nije uvek uzajamno. Ali kad jeste onda je to – veliki kapital u druženju, a posebno u ljubavi.
Da li imate takvu ljubav?
Imala sam ih. Ali, sad su mi to neke druge ljubavi koje me takođe pokreću: druženje, sestrinska, sa decom iz porodice...
Kako doživljavate erotiku, strast?
To je mnogo važan začin u životu. Ne mora to da bude samo seks, jer to je i zanos. Zanosno može da se vodi ljubav, ali i da se razgovara, sluša Mocart, gleda more, konzumira hrana... I kad pevam moram da imam tu vrstu strasti da bi pevanje bilo pun pogodak.
Koji je vaš tip muškarca?
U smislu, plav, crn, visok... To ne. Ali tip muškarca koji može da oseti poseban erotski trenutak i spozna njegovu dubinu – da. S velikim D!
Kako tumačite vernost?
Važna je i duhovna i telesna, ali mogla bih telesnu i da oprostim. Ali, duhovnu: laž, oholost, cinizam, bludnost – podvodim pod manjak razuma.
Koja je vaša životna filozofija?
Da mi posao bude hobi. A moj život je upravo to. Kao i da mi um, srce i telo čine apsolutnu emotivnu harmoniju. Nisam kao Karmen, nije me sramota mekog srca.
Šta vas čini zadovoljnom?
Ušla sam u životno doba kad mogu da biram šta, kad i koliko da pevam. Ma koliko da volim profesiju u kojoj uživam ona, ipak, mnogo traži od mene, a osoba sam koja sve radi celim bićem.
Da li ste vernik?
Jesam. Ali, ne ortodoksni i ne u smislu manifestacije: ne nosim krst na lančiću oko vrata. Verujem u nešto što je sveopšte, što prožima ceo svet. Na primer: u veru, ljubav i nadu. Mislim da mi je to često bilo od pomoći.
Šta vam je važnije – biti ili imati?
To je naziv knjige Eriha Froma po kojoj je biti istočna, a imati zapadna filozofija. Meni je suština života uvek bila u – biti.
Slavko Trošelj
objavljeno: 29.09.2013
