Izvor: Politika, 18.Apr.2011, 15:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikad na rezultat
Beogradski maraton je jedna od onih manifestacija koja Beograd čine posebnim. Jedan dan u godini, gradske ulice nisu pune automobile, gradskog prevoza i saobraćajne gužve, već su otvorene samo za maratonce, polumaratonce i sve one koji žele da istrče „Trku zadovoljstva”.
Moj motiv učešća na maratonu isključivo je zadovoljstvo i nikad ne trčim zbog rezultata. Ove godine trčao sam svoj peti Beogradski maraton, a prosečno vreme za koje pretrčim polumaraton (21 kilometar) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jeste oko dva sata. Trčim obično sam, mada uvek sretnem poznata lica: prijatelje, kolege. Tako je bilo i ovog aprila.
To se i podrazumeva, jer radim kao sportski trener, tako da je maraton sastavni deo mog posla. Ove godine sa mnom su trčali i svi oni koje treniram, što je i za mene i za njih bio poseban doživljaj. Uživali smo. Istrajnost da izdržimo do cilja smatram svojim, a i njihovim uspehom, zato što je krajnji cilj zabava i zdrava navika.
Sunčano vreme i temperatura od oko 15 stepeni Celzijusa, koliko je bilo juče, idealni su uslovi za maraton. Bilo da ste maratonac ili trčite „Trku zadovoljstva”, početak je uvek isti. Svi učesnici maratona okupljaju se kod Doma narodne skupštine, uglavnom 45 minuta pre početka trke, kako bi se valjano pripremili i zagrejali mišiće za napor, što je neophodno pred duže trkačke discipline. Naravno, podrazumeva se da su svi koji trče ustali ranije i nešto lagano doručkovali.
Kad sat otkuca 10 sati, svi smo spremni, krećemo skoro zajedno, naravno u malim razmacima da ne bi smetali jedni drugima: prvo maratonci, pa onda polumaratonci, a na kraju oni koji trče „Trku zadovoljstva”.
Prvih nekoliko kilometara trčanja je najlakši deo, ali tada treba biti i najoprezniji kako se ne bi povredili. Pošto od Doma narodne skupštine ka Vukovom spomeniku i dalje ka gornjem delu Bulevara Kralja Aleksandra postoji uzbrdica, najbolje je trčati umerenim tempom.
Posle sledi nagib koji vodi do Trga Slavija i nastavlja se niz Nemanjinu ulicu (to je oko pet kilometara od početka trke). Kada se izađe na Brankov most sve je mnogo lakše. I na ovogodišnjem maratonu najteža deonica svim polumaratoncima bila je oko „Sava centra”, opet zbog uzbrdice i jakog vetra u tom delu grada. Ovaj deo staze dosta trkača je hodalo ili šetalo.
Ove godine, polumaraton je trčalo dosta ljudi srednjih godina, oko 40 i 50 godina starosti, i trku su vrlo dobro podneli. Bilo mi je drago da ih vidim. Kada se trči na ravnom, svaki trkač je prepušten sebi. Naravno, svako trči u zavisnosti kako se oseća tog jutra kada je maraton, koliko je fizički i psihički spreman u tom periodu.
Kao neko ko trči polumaraton, iz ličnog iskustva mogu da priznam, da je mala kriza moguća na oko 15. kilometru staze, ali i ona brzo prođe.
Organizatori su i ove godine dali svoj maksimum u pripremi maratona. Međutim, treba poraditi na tehničkoj podršci maratona: potrebno je više toaleta kako na startnom delu tako i tokom staze, treba osmisliti bolji prilaz startu trke (ulaz u trkalište) jer se uglavnom stvaraju gužve, treba povesti računa o boljem kvalitetu napitaka odnosno vode, i bolje regulisati saobraćaj u završnom delu trke, odnosno, kada se maraton završi.
Vidimo se sledeće godine...
Autor je sportski trener
Milan Maslarević
objavljeno: 18.04.2011.
