Izvor: Story, 13.Dec.2014, 20:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nela Mihailović: Novac ne može da izleči dušu

Tek ovenčana Zlatnom značkom za dve decenije provedene u Narodnom pozorištu, glumica se seća vremena u kojem je bila početnik, i navodi čime ju je suprug iznenadio posle sedamnaest godina braka

Nela Mihailović, Foto: Vladimir Šporčić

U životu glumice Nele Mihailović (45), vreme kao da ide unazad. Njen izgled i vragolasto ponašanje malo ko bi bez predznanja stavio u istu ravan sa godinama koje ima. Dok govori kako je srećna i ispunjena nakon što je dobila >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << kompliment na račun svog izgleda, stiče se utisak da još nešto lepo krije. Kada smo se prvi put srele, nekoliko godina pošto je diplomirala, Nela je i tada odavala utisak osobe znatno mlađe nego što jeste. Bila je odevena u farmerke i crvenu duksericu sa kapuljačom i nalik nekoj tinejdžerki vrlo je ozbiljno pričala o početku svoje karijere u Narodnom pozorištu. Ovog puta susret smo zakazale slučajno, samo dan uoči svečanosti koja je u njenoj matičnoj kući upriličena povodom dve decenije rada koliko je tu provela.

- Pamtim kako sam prolazeći pored oglasne table usput čitala imena onih koji primaju Zlatnu značku za dvadeset godina rada. Činilo mi se da su to neki matori ljudi od kojih me deli čitava večnost. Danas je to i moj staž – uozbiljila se na trenutak Nela, a potom odmahnuvši rukom kao da je baš briga za takvo računanje vremena, nastavila da zbija šale.

Pozirajući našem fotografu, ponekad se činilo da oponaša svoje ćerke Martu (8) i Petru (6) koje često u priči spominje, dok opisuje kako su se početkom jeseni njene dve premijere poklopile s njihovim suprotnim smenama u školi, ali i sa rođendanom koji je obeležila 16. oktobra.

Story: Verujete li u to daje period godine u kojem ste rođeni,  najproduktivniji za vas? 

- Nikada nisam razmišljala na taj način. Slučajnost je što oktobar uvek označava početak nove pozorišne sezone, a to znači da glumci posle duge letnje pauze kreću u nove pobede odmorni, sa baterijama napunjenim svežom, kreativnom energijom. Na dan svog rođendana imala sam dve probe sa pauzom od dva sata. Proslavila sam ga kreativno, na sceni, sa mojim dragim kolegama. Tek sutradan duvala sam svećice sa svojim ćerkama, što je sada već postala tradicija. Reč je o torti koje njih dve ukrašavaju. S druge strane, istina je da sam sezonu počela sa dve premijere, ali godinu i po dana pre toga nisam radila. Sedela sam kod kuće sa svojom porodicom i nisam bila nezadovoljna jer sam znala da će sve doći na svoje, neki pravi posao koji će me pokrenuti.

Story: To govori u prilog činjenici da je strpljenje vaša vrlina.

- Jeste, zato što verujem da prave stvari uvek stižu u pravo vreme. One najvažnije su mi se desile i to me čini spokojnom. Imam porodicu, ostvarila sam se kao majka i radim posao koji mnogo volim. Privilegovana sam da od njega živim, a stekla sam i divne prijatelje. Ništa mi nije palo s neba. Sve se neguje strpljenjem, kako brak, tako i prijateljstvo. Praviš kompromise i moraš umeti da oslušneš čoveka preko puta sebe. Neophodno je da budeš tolerantan i pustiš druge da pogreše jer znaš da će i oni tebi jednom oprostiti.

Story: S obzirom na kratak vremenski period, jeste li mogli podjednako energije da uložite u obe nove predstave, Knjiga druga i Plastika?

- Bio je to veoma naporan period za mene i na trenutke sam pomislila da neću izdržati. Unela sam svoj maksimum energije u obe predstave i mislim da se isplatilo.

Story: Jedan lik je savremen, a drugi budi duh prošlih vremena: šta vam je bliže i zahtevnije?

- U Plastici igram urbanu Beograđanku, novinarku bez karijere sa mnogo ožiljaka na duši koji su trag njenih prethodnih 25 godina života. U komadu Knjiga druga reč je o velikoj glumačkoj divi s početka prošlog veka, na vrhuncu njene karijere, posle čega samo može nizbrdo. Svesna da je prolaznost jedina glumačka izvesnost, ona panično pokušava da za sobom ostavi što dublji trag, što je na kraju košta i samog života. Oba lika su zahtevna i nadasve glumački inspirativna. One su toliko različite i bile su mi poseban izazov. Najveću odgovornost imala sam prema sebi, a samim tim i prema publici.

Story: Nakon predstave Knjiga druga rađenoj po drami Branislava Nušića, rekli ste kako tokom rada na ovom komadu niste mogli da se otrgnete utisku da on gaji veliko nepoštovanje prema glumicama. Da li vas je taj osećaj navodio da na sceni budete još bolji ili je možda izazvao neki kontraefekat?

- Nušić je veoma pametan i uzbudljiv pisac. Nije nemoguće da je namerno tako pisao kako bi glumicu koja igra Rajnu isprovocirao da je što više brani. I bez te provokacije iznela bih ulogu na pravi način, ali verovatno mi je takav njegov stav još više dao vetar u leđa.

Story: Kako ste prihvatili rediteljski autoritet svoje zaove Suzane Petričević s kojom igrate u predstavi Plastika?

- Kao glumica imam potrebu da mi reditelj bude autoritet jer mi to stvara prostor u kome bolje stvaram. To podrazumeva da imam ogromno poverenje prema takvoj osobi, a tako je bilo i sa Suzanom. I mada joj je to rediteljski prvenac, dobro se snašla u tome. A to što se privatno veoma dobro poznajemo, samo je doprinelo kvalitetu zajedničke saradnje.

Story: Pamtite li trenutak kada vas je suprug Vladimir prvi put predstavio svojoj sestri? Ima primera da se snaja i zaova ne vole, kao i da među njima postoji neka ljubomora.

- Ima primera i da se braća ili sestre ne vole. Zar to zavređuje bilo kakav komentar?

Story: Mnogi kažu da se tetke najviše vole. Marta i Petra imaju dve, vašu sestru Minu i Suzanu. Jesu li se podelile da svaka ima svoju omiljenu ili ih obe podjednako vole?

- Da, tetke se zaista vole. Marta i Petra imaju sreću da imaju dve tetke, od obe su obožavane, a one svoju ljubav daju nesebično i jednoj i drugoj.

Story: Da li su vaše ćerke još male za pozorište ili su možda već bile nekoj vašoj premijeri?

- One su još verna publika dečjih pozorišta, ali ja nažalost ne igram tamo.

Story: Kako izgleda trenutak kada vi morate da učite tekst, a one traže vašu pažnju? Postoji li nešto što ne mogu da dobiju od vas?

- Trudim se da posao ne donosim kući i u tome uglavnom uspevam. Tekst učim u pozorištu, na probama, ali ako se desi da nemam dovoljno vremena, kao što je bilo s ove dve premijere, pripremam se u kasnim noćnim satima kad Marta i Petra uveliko spavaju. A što se tiče njihovih zahteva, ne je često prisutno i to na pedagoškom nivou daje smisao vaspitanju.

Story: Pomisle li one nekada da se mama igra na poslu?

- Obe znaju da ja svoj posao izuzetno volim i s radošću idem u pozorište. Ne znam, možda misle i da se igram, trebalo bi to njih pitati.

Story: Može li novac da nadomesti sve one trenutke za koje često nemamo vremena, što negde i jeste poruka predstave Plastika?

- Naravno da ne može. Novac može da vam kupi spoljašnji izgled, ali kao što kaže replika iz predstave: Dobro izgleda, ne znači ništa. Pare ne mogu da vam izleče dušu i nadomeste ljubav.

Story: Idete li i vi privatno u neki fitnes centar kao junakinja iz predstave koju igrate?

- Marta i Petra i dalje su moja jedina teretana. Mogu vam reći da su veoma zahtevne i daju sjajne rezultate.

Story: Jeste li opterećeni fizičkim izgledom i kako se odnosite prema nekoj novoj bori?

- Volim svoje godine i uživam u njima. I dalje mislim da su moje godine uvek one najbolje. Naravno, kao i svi želim lepo da izgledam, ali to sasvim sigurno kod mene ne podrazumeva plastiku. Bore mogu da budu i šarmantne, zavisi od toga kako ih nosite.

Story: Šta vaše lice otkriva o vama?

- Da sam srećna i zadovoljna žena.

Story: Pamtite li neki slučajni susret ili poznanstvo koje vam je predstavljalo prekretnicu u životu?

- Susret sa mojim Vladimirom svakako je uneo promene u moj život, kao što je i poznanstvo sa mojim profesorom glume jedna od tih prekretnica. To se odnosi i na neke prijatelje koji su i danas intezivno prisutni u mom životu.

Story: Kako je vaš suprug ocenio rad sestre i supruge? Jeste li vas dve nestrpljivo očekivale njegovu ocenu?

- I sam je bio deo predstave kao kompozitor muzike. Uživali smo sve troje u prvoj zajedničkoj saradnji.

Story: Trudite li se da negujete zdrave odnose u familiji?

- Porodica je osnov, baza svega bitnog i vrednog u životu. Ako je to patrijarhalno, onda sam ja u potpunosti takva.

Story: Ima li nešto čime vas je suprug iznenadio posle 17 godina baka?

- Sarmom koju je počeo da kuva prošle godine. Iako nikada nije kuvao, kada je video da mu pripremanje sarme ide od ruke, Vladimir je često počeo da ih spremao sve dok Petra jednog dana nije rekla: Tata, stomak mi je pun tvojih sarmi, ne mogu više.

Story: Kažu da je život ono što se dešava dok planiramo nešto drugo. Planirate li i vi?

- Nemam planove, ali imam želje jer one mogu da se ostvare ili ne.

Život ume da vas demantuje i ne može sve da se postigne kad vi to hoćete. Ipak, važno je imati ciljeve da bi imali ka čemu da stremimo. Verujem da je sve negde zapisano u zvezdama, ali čovek ipak ne treba da bude opušten i prepušten sudbini. Ne bi bilo zanimljivo da se sve planira, a prave stvari svakako se dešavaju onda kada treba da se dese.

Story: Kao i nagrada Zlatna značka za doprinos razvijanju kulturnih delatnosti. Da li je takvo priznanje podsticaj za dalji rad?

- Svako prepoznavanje vašeg truda, a to često jesu priznanja, lep su podsticaj za dalji rad.

Story: Kako biste opisali period od početaka u Narodnom pozorištu do danas?

- Išla sam lagano uzbrdo i sve što sam tada želela, desilo mi se. Mnogo sporije nego što sam tada zamišljala, ali jeste. To me čini zadovoljnom i dobro je što nije bilo naglo. Možda me je takav put sačuvao od mene same.

Story: Imate li još vremena da kao nekada, sa prijateljicom i koleginicom Natašom Ninković zaigrate jamb?

- To zahteva više vremena, ali nađemo vremena za druženje. Veće su nam obaveze, pre svega zbog dece. Ona je nedavno vodila moje ćerke u pozorište, potom smo išle na kafu, pa kod nje na ručak. Negujemo taj odnos koji nas često sećanjima vrati u neka prošla vremena.

Razgovarala: Jasmina Antonijević Milošević

Izvor: Story

Nastavak na Story...