Izvor: Politika, 12.Jun.2011, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momo je prvi pronašao princezu Jelisavetu
Supruga pokojnog Mome Kapora priča o njihovom upoznavanju, dokazu ljubavi, princezi Karađorđević, njegovom pisanju, slikanju, doživljaju Hilandara, bolesti, smrti...
Ljiljana Kapor, supruga slikara i pisca Mome Kapora (1937–2010), priredila je, posle smrti supruga, knjigu o njemu –„Legenda Kapor”. Tu je 55 njegovih prijatelja napisalo svoja sećanja na druženje s njim. Ona je osnivač i direktor Zadužbine „Momčilo Momo Kapor” iz čijeg fonda će, svake godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naizmenično, biti nagrađivan slikar, pa pisac. Još tri dana se u Beogradu, u Velikoj galeriji Doma Vojske, može videti izložba slika „Beogradske priče” koja predstavlja motive glavnog grada viđene očima višestrukog umetnika.
Šta Vam je novo kazala „Legenda Kapor”?
Imala sam potajnu želju da će možda neko ispričati ono što nisam čula, ali pročitala sam priče koje mi je i Momo pričao. Inače, kad bi pričao nekima nešto što sam čula bezbroj puta, on se, gledajući me, smejao i govorio: „Uh, dobro je, Liki se smeje. Znači da me još voli. Znate, kad žena prestane da se smeje vašim pričama to je kraj”.
Kako ste se upoznali?
Bila sam stjuardesa JAT-a. Pre poletanja, zbog mogućeg nestanka kiseonika, kaže se: „Iznad vaših glava ispašće maske s kiseonikom”, a Momo je glasno dodao: „I peraja”. Kako da se odmah ne zaljubite u takvog čoveka. Tada mi je rekao da ima strah od letenja, ali i padanja, pa me je zamolio da ga držim za ruku. Tako smo, držeći se za ruke, ostali zajedno više od 25 godina.
Šta Vam je sve bio dokaz ljubavi?
To što smo zajedno proveli tolike godine „dok nas smrt ne rastavi”, kako smo obećali jedno drugom na venčanju. Kao i što je ljubav bila svuda oko nas – i kad je bilo teško i kad je bilo lepo. Treba li većeg dokaza?
A pre braka?
Kad sam bila u avionu, a on na plaži u Dubrovniku, slala sam mu signale: kad je avion preletao plažu palila su se i gasila poziciona svetla i mahao je krilima! To je bio znak da dolazim u Kupare. A on se kladio s prijateljima da će taj i taj avion u toliko sati preleteti iznad njih, paliti i gasiti svetla i mahati krilima.
Kad je „izmislio” Jelisavetu?
Momo je prvi posleratni Srbin koji je pronašao princezu Jelisavetu Karađorđević, ćerku kneza Pavla. U knjizi „Ispovesti” pisao je kako su se upoznali na prijemu u Njujorku kod Nine Rozenberg 1976. „Bila je nestvarno lepa”, govorio mi je. Na vizit-karti, koju mu je dala, pisalo je: „Elizabeth Karagjorgjevich – Princess of Yugoslavia”. Kad je napisao roman „Zoe”, o princezi u Njujorku, Jelisaveta je bila samo epizoda – ostale uloge dobile su neke druge njujorške dame koje su ga vodile kroz lavirinte tog njemu omiljenog grada.
U kakvoj atmosferi je pisao, a u kakvoj slikao?
Za pisanje mu je bio potreban mir. Poslednjih desetak godina je, zbog lošijeg vida, diktirao tekstove. Voleo je sve to da prepričava prijateljima kako bi čuo reakcije. A u vreme kad je slikao atmosfera u kući je bila potpuno drugačija. Slušao je muziku i pričao s prijateljima. Čak je davao i intervjue slikajući. Voleo je i da mu se čita naglas u vreme dok slika. Tada se vraćao Čehovljevim pričama i Andriću.
Gde je nalazio ideje za pisanje?
Najskuplja stvar u umetnosti je priča koja je suština svakog umetničkog dela. Svaki pisac plaća priču životom, jer ona mora de se dogodi i doživi kako bi se u nju i verovalo. Dobra priča je zajednički imenitelj za sve Momine knjige, novinske tekstove, drame, pa i za slike. Nalazio ih je svuda, na putovanjima po svetu, letovanjima na raznim morima, ali posebno u izvornim pričama njegovih Hercegovaca.
Kako ste doživljavali Momu?
Kod Mome sam najviše volela njegov odnos prema životu. Bio je najveći pobornik lepote. Proizvodio je radost i uživao u njoj. Lepotu je stvarao slikajući je, a njegova literatura je enciklopedija našeg svakodnevnog života. Za njega je svaki dan bio neponovljiv. I zato se trudio da uvek nešto napravi: mali crtež, deo slike, uvod u neku priču... Ono čemu sam se uvek divila, i svaki put ostajala bez daha, jeste momenat kad vidim kako se na praznom, belom platnu, dok slika, pojavljuju likovi devojaka, Leonardovih Madona, Beograda, Ade... Mnogo mi znače te linije i boje koje su otkrivale lepotu i suštinu njegovog boravka na ovom svetu. Pogotovo sada od kad ga nema.
Kad se razboleo?
Rak grla je otkriven 2002. Posle zračenja u Beogradu otišli smo u Lozanu, na operaciju. Bila je uspešna, posle dve godine terapije bio je, medicinski, zdrav čovek. Ali, bolest se vratila pre dve godine. I posle teške operacije i hemoterapija, ishod je poznat.
Da li se plašio?
Što se tiče odnosa prema smrti često je citirao Leonarda da Vinčija: „Čitavog života sam mislio da se učim kako živeti, a, u stvari, učio sam se kako umreti”. Ali, voleo je i šalu pisca Vilijama Sarojana koji je mesec dana pre smrti poslao pismo „Njujork tajmsu”, uz uslov da se ono otvori mesec dana posle njegove smrti. Napisao je: „Znao sam da svaki čovek mora da umre, ali mislio sam da se to meni nikada neće dogoditi. E, pa, dogodilo se”.
-----------------------------------------------------------------------
Kad hodočasnik postane bolji čovek
Da li Vam je pričao o Hilandaru?
„Naše je samo ono što damo drugima.” Tako je govorio otac Mitrofan s kojim je Moma posetio Hilandar. Sve bitno što je video, čuo i osetio tamo, sve što se događalo u ta 24 sata, napisao je u romanu „Hronika izgubljenog grada”. To je jedna od tri knjige koje čine „Sarajevsku trilogiju”. Govorio je da u „Hilandaru čovek može da provede jedan dan, jednu noć ili čitavu večnost, ali je sigurno da će hodočasnik postati bolji čovek. Uopšte nije važno kad ćete doći tamo. Ovo putovanje nije turizam već lekcija iz ljudskosti”. Sve Momine priče o Hilandaru su prava mala remek-dela!
Slavko Trošelj
objavljeno: 12.06.2011
.jpg)
