Izvor: Politika, 03.Okt.2010, 00:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mesto čudesnih isceljenja
U porti Njegova svetost patrijarh srpski Irinej osveštao je dve česme do kojih je davno, pre više stotina godina, stigla lekovita voda sa okolnih brda
Udaljen od magistralnih drumskih saobraćajnica, a blizu železničke pruge Beograd–Niš i uz samu desnu obalu Južne Morave, manastir Sveti Roman pleni svojom tišinom i mirom. Na kraju ovog leta o ovom svetom mestu govorilo se mnogo više nego obično. I sa velikim razlogom, svakako. U ovoj svetinji obnovljena su nekadašnja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << značajna i vredna obeležja, ponovo blista punim sjajem, opet je prepuna posetilaca.
U porti manastira Sveti Roman Njegova svetost patrijarh srpski Irinej osveštao je dve česme do kojih je davno, pre više stotina godina, stigla lekovita voda sa okolnih brda. Donatori obnove česama bile su dve niške porodice – Živić i Nestorović. Ponovo je, posle decenija „suše”, na česmama potekla voda sa dva brda, jednog na jugozapadu, drugog na severoistoku. Postoji, što se može videti prilikom boravka u manastiru, i treća bogata „žica” vode, koja se može usmeriti na novu česmu za koju se očekuje donator. Dve obnovljene česme sa lekovitom vodom projektovao je Nišlija Aleksandar Radović.
Prvi put posle više od pola veka sestrinstvo manastira, ispričala nam je starešina igumanija Mitodora, nije tražilo od vodoprivrednih preduzeća u okolnim gradovima i mestima da cisternama obezbeđuju vodu za piće i druge potrebe za goste manastira u vreme manastirske slave Svetog Romana. Jer, vode je sada opet na pretek. I, što je posebno zanimljivo – krajem avgusta i u septembru manastir Sveti Roman postao je mesto pravog hodočašća vernika i stanovnika cele Srbije – za mesec dana manastir je posetilo i na česmama umilo se i pilo vode preko 35.000 posetilaca. Jer, i dalje se tvrdi, lekovita voda sa dveju česama leči sve.
Nastanak ovog manastira vezuje se za vreme od pre skoro 11 vekova. Tu se upokojio Roman, učenik Ćirila i Metodija još u desetom veku. Pored groba svetog Romana, pošto se pročulo da je mesto čudesnih isceljenja, podignuta je najpre crkva posvećena Blagovestima, a ubrzo potom i manastir, jedna od najvećih i najstarijih srpskih svetinja. Pisani tragovi o manastiru vode čak u 1020. godinu, kada se pominje u hrisovulji koju je izdao vizantijski car Vasilije Drugi.
U burnim vremenima i ratnim pohodima manastir kod sela Đunis, na sredokraći puta od Aleksinca prema Kruševcu, više puta je rušen, opustošen i zapuštan. Prema predanju, posle prvog rušenja obnovio ga je upravnik konjušnice kneza Lazara, nekoliko godina pre Kosovskog boja. Slučajno je Lazarev sluga, sa bolesnim nogama, naišao na grob svetog Romana i zidine oštećenog manastira. Poklonio se, okupao u vodi i, kažu, ozdravio. Zato je rešio da obnovi manastir. Ali, 1448. godine crkvu opet ruše, ovoga puta Turci. Manastir ostaje i u njemu je u tursko doba u 19. veku organizovano zbrinjavanje siromašne i dece bez roditelja, nešto poput škole i internata, sve do kraja Prvog svetskog rata, 1918. godine.
U međuvremenu beg Đorđe Pile dobio je dozvolu od sultana 1791. godine da obnovi crkvu, a kasnije je i knez Miloš zdušno pomagao obnovu manastira i izgradnju impozantnog zvonika, za koji je poklonio 1852. godine jedno veliko zvono.
U zvoniku je decenijama postojala bolnica za pacijente obolele duše... Sve vreme u 19. i na početku 20. veka manastir Sveti Roman bio je bolnica, pribežište stanovnika pred progonom od okupatora, a jedno vreme i ratni štab srpskih oslobodilačkih vojski...
Jedan od prvih živopisa, iz 1795. godine, pronađen je u pevnicama i potkupolama manastira. Noviji je rađen 1831. godine. Kapela – grobnica svetog Romana živopisana je zahvaljujući upornom jeromonahu Nikodimu, a smatra se da ispod više slojeva maltera i kreča ima fresaka iz srednjeg, možda i ranijeg doba. Prema zapisima iz 1860. godine ikonostas u ovom manastiru imao je tri velike prestone, i 12 manjih ikona u frizu.
Sadašnji ikonostas urađen je 1925. godine i delo je ruskog umetnika Andrije Bečenka.
Pored crkve u manastiru nalaze se kapela svetog Romana i u njoj njegove mošti. U manastirskoj porti su grobovi monaha Simeona Svetogorca, preminulog u Svetom Romanu 1889. godine, kao i srpskog vojskovođe Vuča Žikića, poginulog u Prvom srpskom ustanku, u Boju na Deligradu, 1808. godine... Govori se da je u porti manastira Sveti Roman kod Đunisa pokopano i plemićko srce ruskog dobrovoljca u srpsko-turskim ratovima, pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog, poginulog 1876. godine kod Adrovca, blizu Aleksinca. Rajevski je Lavu Tolstoju bio inspiracija i kao Vronski jedan je od glavnih likova u romanu Ana Karenjina.
Toma Todorović
objavljeno: 03/10/2010
