Izvor: Glas javnosti, 12.Feb.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mali-veliki šampion
Aleksandar Stanković iz Zemuna trostruki je prvak Srbije u moto-krosu, 2007. godine bio je vicešampion Balkana u svojoj kategoriji, na Evropskom prvenstvu je te godine bio 20. od 40 vozača... Minuli vikend proveo je u Hrvatskoj, gde mu je uručena nagrada za osvojeno drugo mesto na prošlogodišnjem tamošnjem šampionatu. Kaže da skoro da nema trke koju nije završio, a odustajao je samo kad bi ga u vožnji omela neka povreda ili ga izdala mašina. Iako se ovim ekstremnim sportom bavi tek četiri >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << godine, za sobom ima više od 60 pehara koji se, pored polica u kući i kod tate na poslu, nalaze i u školskim vitrinama, kod babe, dede i ostale rodbine... A, tek mu je dvanaesta godina.
Na pitanje kako se oseća kad na nekoj trci kroz cilj prođe prvi, sleže ramenima i kaže da je već toliko puta pobeđivao, da mu je svejedno.
- Prvi pehar sam osvojio 2005. godine u Nišu, u trci u kojoj je vozio Stefan Vučić, tadašnji šampion Balkana. On je bio prvi, a ja treći, pa mi je ta trka baš zato izuzetno draga-priča Aleksandar, koji trenutno vozi KTM motor od 85 kubika.
LJubav prema motorima nasledio je od oca Dragiše, koji je svojevremeno i sam bio treći u domaćem šampionatu. Iako tata u prvo vreme nije bio za to da Saša krene njegovim stopama, jer je iz iskustva znao koliko je taj sport opasan i zahtevan, na kraju je morao da popusti.
- Nabavio sam mu neki polovan motorić i odneo mu tokom raspusta na selo kod babe i dede i tako je počelo. U sedmoj godini je prvi put seo na motor, a već od osme učestvuje u trkama državnog prvenstva- priča Dragiša Stanković, ujedno i Sašin trener.
Samo, žali se tata, gajiti šampiona u zemlji Srbiji nije laka rabota. I sve to bez ikakve pomoći Federacije i sportskih saveza, pa onda sav taj stres, napetost, pa hiljade kilometara putovanja na takmičenja i nazad...
- Sve je to jako skupa zanimacija za naše uslove... Godišnje oko 20.000 evra- tu su bar dva motora, koja koštaju po 4.500 evra, pa onda delovi, gume, ulje, putovanja, hoteli, gorivo... I sve to na uštrb mog slobodnog vremena, jer se dešavalo da po ceo dan radim za tu njegovu priču, ali i za još dve kćeri, pa da onda pravo s posla krenem kombijem na 1.000 kilometara dug put. Vozim celu noć, on u kombiju spava da bi sutra mogao da odradi trening... Nekad mi se čini da je na startu teže meni nego njemu. Najveći pritisak je kad gledaš svoje dete u onom predstartnom prostoru i imaš osećaj da ćeš da se upišaš. Kad sam vozio trke nikad nisam imao takav osećaj, a nema ga ni on... Jednostavno, kad voziš, znaš koje su ti mogućnosti, staneš na rampu i jedva čekaš da ona padne, da kreneš... Ali, kad gledaš... Ali, sve to prestane onog trena kad krenu-priča Dragiša, dok Aleksandar objašnjava kako na novoizgrađenoj stazi u Bubanj potoku trenira triput nedeljno, dok ostalim danima radi sobne treninge, vozi bicikl, radi sklekove, trbušnjake...
- Ma, stižem sve. U školi sam vrlodobar đak, društvo me podržava u ovome što radim, a uz to još treniram i džudo i vejkbord. Džudo sam počeo da treniram jer je dobar za snagu i koordinaciju, a u moto-krosu su česti padovi, pa kada već vidim da ću da padnem da znam kako da to uradim što bezbolnije. U džudu sam prošle godine bio drugi na državnom prvenstvu, a vejkbording mi pomaže da jačam noge i podlaktice - objašnjava Saša.
Otac Dragiša objašnjava da su brzine koje takmičari postižu oko 70 kilometara na sat, jer su staze, pune krivina i skokova, pa se više traži tehnika, kondicija, brzo razmišljanje i refleksi, nego brzina. Iako nikome nije lako da gleda svoje dete kako se povređuje, tata s ponosom kaže da je Saša žilav i uporan, te da i posle pada trke nastavlja bez problema.
MAJKA KO MAJKA
Tokom prve dve godine majka nijednom nije bila na trci, a onda su je jedne godine ubedili da zajedno krenu na more u Bugarsku, pa da onda povežu dve trke tamo.
- Već na treningu pred prvu trku u Samokovu jedan Saletov drug je polomio obe potkolenične kosti. Saša je to teško podneo, plakao je na startu i tokom trke... Bio je na kraju drugi, ali je dugo posle toga baš „pomerio gas“. A mama je to doživela tako katastrofalno da od tada ni na jednu trku nije otišla. Ali, niko više ne pokušava da ga odgovori, jer vide koliko je uspešan i koliko to voli- priča Dragiša.
