Izvor: Politika, 03.Sep.2011, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepota i anoreksija
Dok smo prolazili kroz pubertet i adolescenciju, većina nas odraslih imali smo neke „pubertetske komplekse”. To jednostavno znači da smo upoređivali sebe, onakve kakvim smo sebe tada videli, sa nekim u to vreme vladajućim idealom lepote, i brinuli da je neki deo nas toliko ružan da nećemo biti privlačni suprotnom polu. Verovali smo da naše telo nije dovoljno lepo da bismo mogli da dobijemo ljubav, posebno onih koji su se nama sviđali. Nismo znali da za ljubav lepota nije toliko važna. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mediji su nas uveravali da jeste, a roditelji se nisu setili da nam kažu da nije.
I sadašnje generacije mladih prolaze kroz iste ove procese, s tim što se čini da je spisak estetskih i drugih uslova za ljubav sve širi. Jedan od glavnih uslova za ljubav je da se ne bude debeo. I zato ona deca i mladi koji veruju da su debeli, bilo u celini, bilo da im je neki deo tela disproporcionalno debeo, veruju da su ružni. A, zatim, veruju da onaj ko je ružan neće ostvariti sreću u ljubavi. I zato kreću u borbu protiv ovog tipa ružnoće: drže dijete; namerno izazivaju povraćanje unete hrane; iscrpljuju se fizičkim vežbama i drugim naporima; uzimaju razne lekove kako bi ispraznili creva ili „sagoreli” masti itd. I tako neki mladi ljudi, uglavnom devojke, ali sve više i mladići, gube telesnu težinu i, na užas roditelja, svoje telo pretvaraju u pothranjeno, a nekada u „kost i kožu” ugrožavajući svoje zdravlje, pa i život. Tada stiže i dijagnoza: anoreksija.
Zabrinuti roditelji, razmišljajući racionalno, u prvi plan stavljaju telesno zdravlje i telesni razvoj, pa i život mlade osobe, tako da uporno insistiraju na većem unosu hrane. Na ovaj način ignorišu činjenicu da za mladu osobu njeno anoreksično ponašanje nije problem već rešenje onog drugog, za nju važnijeg problema: ružnoće zbog debljine. Posledica je otpornost anoreksije na normalizaciju unosa hrane.
Zato je potrebno poznavati logiku problema za koji je anoreksija „rešenje”. A kada poznajemo logiku, možemo joj se argumentima suprotstaviti. Kada mlada osoba konačno prihvati sebe i shvati da je drugi mogu voleti i prihvatiti i onda kada nije mršava, tada više nema straha od povratka anoreksije. U protivnom, svaki put kada mlada osoba dobije koji kilogram ona će misliti da je deblja i ružnija, osetiće samoprezir, a u kontaktu sa vršnjacima sa kojima nije bliska će se sebe stideti.
Praktični problem je u tome što je u tim godinama daleko važnije mišljenje vršnjaka od mišljenja roditelja. I zato treba raditi polako, jer, setite se, i mi smo prevazišli naše komplekse kada smo shvatili da nas drugi iz generacije ipak prihvataju i vole.
Zoran Milivojević
objavljeno: 03.09.2011.
.jpg)
