Izvor: Politika, 04.Avg.2011, 23:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad sprej na zidu nije žvrljanje
Crtače grafita u Srbiji često svrstavaju u isti koš sa onima koji ispisuju uvredljive poruke
Kada na fasadi neke zgrade osvane nacionalistička ili bilo kakva uvredljiva sprejem ispisana poruka, ili kada komunalne vlasti odluče da iste te napise uklone, najčešće se tek tada povede priča o grafitima. I baš tada, ni krivi ni dužni, u istom košu sa vandalima koji ostavljaju takve poruke, završe i oni čiji su crteži deo urbane umetnosti i izraz njihove kreativnosti. Od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovog pravila nisu izuzeti ni crtači grafita u Srbiji. Ne samo da tragaju za prostorom na kojem bi ostavili trag, već trpe i zbog izjednačavanja sa onima koji sprej koriste jedino da bi prkosili zabranama.
– Crtanje grafita u Srbiji u očima javnosti ne predstavlja nešto što je priznato i dozvoljeno – objašnjava Ekos (28), crtač iz Niša, zbog čega se krije iza pseudonima.
„Grafitaši” uglavnom crtaju u grupama, pa je Ekos član nekoliko domaćih i međunarodnih ekipa. Mesto za radove pronalazi sam, tako što traži dozvolu od vlasnika, ali i tada često nailazi na nerazumevanje.
– I dalje se grafiti u Srbiji ne shvataju ozbiljno, što je posledica nasleđa devedesetih godina, kada su ispisivane nacionalističke poruke pune mržnje – kaže Ekos koji je po obrazovanju grafički dizajner.
Tretmanom grafita nije zadovoljan ni njegov kolega Lortek (30) iz Beograda, ali dodaje da ni u Evropi ne cvetaju ruže svim crtačima.
– Ima slučajeva da države ulažu milione u kampanju protiv grafita, a postoje i suprotni primeri gde se crtačima obezbeđuju prostor i materijal.
Lortek, za kojeg je pseudonim crtačevo „drugo ja”, počeo je da crta pre 13 godina, inspirisan knjigom o počecima savremenih grafita u kojoj je uočio, kako kaže, sličnost socijalnih, ekonomskih, a delimično i političkih okolnosti koje su početkom sedamdesetih vladale u Njujorku i stanja u Beogradu krajem devedesetih.
Na pitanje u čemu je draž crtanja grafita i zašto, na primer, umesto na velikim zidovima, ne crta na papiru, odgovara da je odmalena zadivljen sprejem, i da je umetnost u procesu nastajanja, mnogo više nego u samom crtežu.
– Kod rada na papiru reč je samo o pokretu zgloba šake, a kada se radi površina od pet ili više kvadratnih metara, celo telo mora da bude u koordinaciji – objašnjava ovaj crtač.
Gotovo da nema kraja u glavnom gradu u kojem nije ostavio neki trag, a njegov pečat i dalje stoji kod železničke stanice Prokop, u parku Manjež, na nekoliko školskih zgrada i ograda.
– Kad počnemo, čudno nas gledaju, kad završimo, ne mogu da veruju da je to rađeno slobodnom rukom. Ljudi ne shvataju da i sama boja koja se nanese na beton predstavlja neku zaštitu za tu površinu – zaključuje Lortek.
----------------------------------------------
Grafiti: 40 godina umetnosti
Povodom godišnjice objavljivanja prvog članka o grafitima, u Monaku je otvorena izložba „Umetnost grafita: 40 godina presionizma” u okviru koje je izloženo više od 500 dela. Prvi članak posvećen ovoj vrsti urbane umetnosti objavljen je 21. jula 1971. u „Njujork tajmsu”. Popularni list je skrenuo pažnju na ovu vrstu urbane umetnosti posvetivši članak mladiću koji je iscrtao grafite po fasadama Njujorka potpisujući ih svojim pseudonimom „Taki 183”.
----------------------------------------------
Početak u Filadelfiji, procvat u Parizu
Ova vrsta umetnosti nastala je šezdesetih godina prošlog veka u Filadelfiji, da bi ubrzo bila preneta u Njujork. Umetnost ispisivanja fasada i drugih uličnih građevina doživljava procvat sedamdesetih godina kada u upotrebu ulaze sprejevi raznih boja. Eksplozija ispisivanja grafita počela je u Evropi osamdesetih godina, počev od Pariza, pa šireći se po ostalim prestonicama i njihovim predgrađima. „Presionizam, koji je ovaj naziv dobio zbog mnogobrojnih pritisaka kako od policije, tako i od javnog mnjenja i građana, uspeo je da preživi zahvaljujući svojoj neospornoj umetničkoj vrednosti”, zajednički je zaključak crtača grafita povodom četiri decenije od početka ove popularne vrste umetnosti.
A. Marinković
objavljeno: 05.08.2011.
