Izvor: Politika, 06.Avg.2010, 02:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još Keopsovu piramidu da napravi…
Kao vajara možda ga i nisu mnogi znali, kao direktor Beogradskog zoološkog vrta za proteklih 25 godina daleko se pročuo…
„To može samo lud čovek da uradi!” – razmišljam izlazeći iz Vrta dobre nade, što je drugo ime za beogradsko zoo-carstvo na Kalemegdanu, dok mi monografija koju sam dobila od Vuka Bojovića, teška tri i po kilograma vuče rame naniže. Htela sam da pitam još štošta jednog od čuvenijih direktora ovdašnjih, iako smo tri sata pretresali njegove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dogodovštine u prethodnih četvrt veka, ali čemu to, kad i ono što smo pričali teško može da se spakuje na ovom prostoru.
Kada sam lupila ono o „ludom čoveku”, nisam postavljala dijagnozu nekome ko je nekadašnji kazamat za životinje među zidinama pretvorio u jednu od najkulturnijih ustanova u Srbiji, a kaveze popunio nalik svetskim, već mislila o ludo upornom, ludo hrabrom tipu. Ili liku, što bi se danas reklo. Okupljao je poznate ljude, učene, neobične, umetnike, novinare, književnike koji su u svoje knjige ubacili njegove ljubimce. Filmadžije su tu snimale. Slikari i vajari su napravili sasvim drugi ambijent. A stranci, recimo, sad bez prestanka škljocaju fotoaparatima zid u Ulici Tadeuša Košćuška gde su studenti profesora Branka Miljuša napravili zbirku mozaika, na temu: životinje. Na sedam hektara prosuo je Bojović kamena i šljunka, dovoljno da se sagradi još jedna Keopsova piramida.
Više ne radi skulpture
Što tako debela i teška monografija o vrtu, koja odvaljuje ruke čitaocu, nisam odolela a da ne pitam. Vuk Bojović se smeje i kaže da je digao standard za buduće pisce monografija. Neke mnogo manje firme imaju svoje knjige na 60 strana, pa kako da se on bruka i napiše nešto malo o tome šta je bilo od početka njegovog mandata do danas. Mada je bilo materijala za još 300 stranica. Da li to sluti na penzionisanje?
– Penzija? Ja sam uvek spreman za nepredviđene stvari, pa to dakle može da bude i penzija. Već sam se umorio a i kojekakav ološ mi je ogadio ovaj posao koji sam krajnje profesionalno radio 25 godina. Sećam se početaka kada nam je uginula zebra a pred „Politikom” bio postavljen kontejner ofarban kao zebra naravno, u koji su deca ubacivala novac da se kupi nova u osječkom vrtu. Nazvali smo je Poli, a ovde smo već imali Tiku. Oni su dali toliko potomaka da sam snabdeo sve vrtove u Makedoniji, Bosni i okolnim zemljama, a od naših onaj u Subotici, Jagodini...
Nesumnjivo je da životinje poput zebri „uspevaju” u Beogradskom zoo-vrtu, teško ih je izbrojati jer se stalno nešto leže u nekom kavezu, ali okvirno ima ih dve i po hiljade, a vrsta – čak 276, precizan je Bojović. S obzirom na to da je direktor zapravo umetnik, vajar, i uz to magistar nauka, raspitujem se koliko je skulptura uradio u međuvremenu.
– Nijednu – odgovara kao iz topa. – Ovde sam došao baš zato što nisam imao gde da radim skulpture. Izašao sam sa fakulteta i našao se na ulici, bez ateljea, iznajmljivao sam neke podrume.
U potrazi za sigurnijim poslom obreo se u Zoo-vrtu u kome je stanje bilo katastrofalno. U to vreme sam i prvi put srela Vuka Bojovića. Bila sam među novinarima koji su pratili Živanu Olbinu, tadašnju predsednicu Izvršnog saveta, koja je došla da vidi da li je bar malo krenulo na bolje otkako je došao novi čovek. Šetamo tako stazama, on priča nešto Olbini a onda skoči preko ograde kod bazena sa nilskim konjima, pomazi Nidžu, ovaj razjapi usta a Vuk poče da mu češka krajnike. Joooj! Zavapi Živana a i mi ostali se naježismo: „Vraćaj se nazad, Vuče!”. Kao da je pomazio pudlicu, vratio se nazad. U „Politici” je sutradan objavljen stvarno neobičan tekst o neobičnom direktoru, ni nalik na one u drugim novinama i tako je Vuk zapamtio jednog neobičnog reportera.
Kao umetnika Vuka Bojovića možda mnogi nisu znali, ali kao direktor Zoo-vrta nesumnjivo je postao javna ličnost, koju i deca rado slušaju, jer ume da zainteresuje neobičnim pričama. I u onoj već pominjanoj teškoj monografiji preštampano je mnogo toga, osporavali su ga, kudili, pisali o sporovima sa zaposlenima sklonim starim navikama i drp-sistemu, a tek ona dva legendarna bekstva Samija... Bilo je i nesrećnih slučajeva, pada pijanih gostiju iz susedne kafane, prozivali su ga za navodno trgovanje životinjama („toliko sam ih poklonio lokalnim vrtovima da ne znam koje bih onda još i švercovao!”, uzvraća), optuživali za pojavu mutanta i čudovišta kojekuda, štrajkovao je glađu.
I telefon mu zavija
Postoji li nešto što ga poslenici javne reči nisu pitali?
– Već sam sam sebi dosadio dajući intervjue. Mnogo toga sam o sebi pročitao, te imam mnogo „biznisa”, mada mi je muka od te reči, što u Crnoj Gori što ovde. Da sam vlasnik pastuva na hipodromu, pa kafane u kojoj snimam razgovore sa različitim ljudima, pa onda i glasina da je Art kanal moj, a tek 15 stanova koje posedujem... Da se ovi veliki biznismeni smrznu u mojoj senci. Šta da radim? – uzvraća pitanjem Vuk, kome malo-malo pa mobilni zvoni zavijajući kao pravi vuk (gle čuda!).
Bojović je nastojao da svoju privatnost ipak sačuva koliko je to moguće dalje od javnosti. Dva puta se ženio, ima četvoro dece, dva sina i dve ćerke.
– Dođe neka reporterka iz Novog Sada pa navalila da pita o mojoj porodici. Zamolim je da ne mešamo žabe i babe, da pričamo o vrtu a ona bi da čuje o mojoj deci. Kažem joj u šali da sam svakog puta kada sam dolazio kući napravio po jedno. Pošto sam četiri puta svraćao, eto... Jao, što je to duhovito, smeje se ona i na špici emisije završi moja izjava: „Kad god sam svratio kući napravio sam dete.” Eto svašta.
Vuka često „prozivaju” zbog najstarijeg sina Luke.
– To se ne može više nazvati ni prozivanjem. To je katastrofa. Svakih nekoliko meseci piše se o deci poznatih, a onda obavezno pomenu Marka Miloševića, Lilićevog sina, Slavnićevog Zvezdana, Bojovića. Ne znam ni gde je, nismo ni u kakvom kontaktu. Moja deca zbog mene ponekad imaju probleme, a kada se nekome učini zgodno da me klepi onda meni pripiše krivicu kao ocu...
Ko bi očekivao da direktor zoološkog vrta piše tekstove za novine, a onda kao iskusni TV voditelj snimi čak 750 jednočasovnih emisija za Art televiziju, zapravo razgovora sa ljudima različitog profila?
– U februaru će biti punih 15 godina kako su me pozvali na saradnju, prvo u „Art zoologiji” a sada u „Art boemiji” jer snimamo u kafani zbog sponzora. Uspeo sam da neke koji nikada nisu davali intervju nagovorim da sednu pred kameru. Ipak smo tu načeli neke velike teme i probleme, poput onih o transplantaciji organa. Doveo sam one kojima su presadili jetru, srce i bubreg, pa anesteziologa, sveštenike. Upoznao sam tako plejadu pametnih ljudi. Znam da Art nije mnogo gledan, ali mi je drago što su taj koncept prihvatili i drugi pa je sve više takvih sagovornika i drugde.
Jutarnja vizita obavezna
Ipak, da se vratimo u vrt gde Vuk sve konce drži u svojim rukama. Napisao je tri knjige sa pričama iz zoo-vrta, snimio tolike emisije, pisao priče za novine, ali svakog jutra ide u vizitu od kaveza do kaveza. Kažu da to treba videti. Zna šta koju životinju muči, pozdravlja se sa njima, mazi ih kroz žicu, prošeta svim „avenijama, ulicama i sokacima” koje je kao predsednik samoproglašene komisije imenovao. Kao način da se zahvali onima koji su ga podržali, pomogli, pomenuli tamo gde je bilo korisno.
– Bulevar Dušana Kovačevića je nastao među prvima, Borin ćorsokak je posvećen šefu Riblje čorbe jer je opevao mnoge stanovnike vrta („Raduje se bela mečka, Bojović joj našao dečka”). Svi koji su nam pomogli poput Filipa Ceptera (kupio žirafu) dobio je tablu. Mada i Elektrodistribucija, Elektrane i Vodovod imaju svoje table, pomogli su... Kasno sam otkrio da je NASA svrstala Milutina Milankovića među deset najumnijih ljudi na planeti, gde su još Mendeljejev, Njutn, ali on ovde ima svoju aveniju – podseća Vuk Bojović.
Primećujem da je Emir Kusturica, pošto je dva meseca snimao film „Andergraund” u vrtu, dobio aveniju koja vodi do upravne zgrade, gde je parkiran i mali električni automobil za direktora, nazvan vukomobil.
Svodeći priču o vrtu i Vuku kraju raspitujem se ko je projektovao sve kaveze, jezerca, mostiće.
– Ja, tako što popnem majstore na skele, pa onda iz različitih vizura osmatram, šta štrči sklanjam. Kažem: „Tamo ruši, ovde dodaj”, pa opet osmatram. Sve odokativno. Najveći kompliment bio mi je kada sam sređivao slonaru, najveću u vrtu, koja je tako legla u ambijent da ne odskače od okoline... – hvali se Bojović okom sokolovim.
Ne propušta priliku da kaže da sa kolegama iz Evrope ima dobru saradnju. Direktor bečke zoo-bašte nije dozvolio čak da Bojović plati špeditera za transport poklonjenih 17 životinja, od kojih 7-8 vrsta beogradski vrt nikada nije imao. Lepo sarađuje i sa onima iz Minhena, Antverpena, Amsterdama...
– To je zaista bilo potpuno ludo. Sedimo gospodin Helmut Pehlaner i ja, pričamo o poslu i on me uzgred pita šta bi još rado video u našim kavezima. Misleći da se čovek onako raspituje ja počnem da nabrajam, meračim, pominjem nemoguće. Vidim čovek ukucava nešto u telefon. Ništa, odsedimo još, pozdravimo se i on ode u Beč. Posle mesec dana javljaju mi da stiže isporuka životinja. Sve plaćeno. Mi čak ni prevoz, ni takse, ništa… – rado se seća Vuk Bojović.
Pominjao mi je još da je Vrt svrstan među sto najboljih firmi u Srbiji, da je čuveni Sami odavno sahranjen u Aleji velikana u Vrtu naravno, pa Dorijan, keruša Gabi…Sve to nekom drugom prilikom.
Ali nešto moram da pomenem. Dok smo razgovarali Vuk je rukom spljeskao jednu muvu. Ne znam samo da li zbog toga da pokaže da se ne razlikuje od predsednika Amerike, koji je nedavno isto tako tokom intervjua ubio muvu.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------
Samo su ga tri gradonačelnika razumela...
Koliko je Vuk Bojović političkih garnitura u Skupštini grada „preživeo” za proteklih 25 godina?
– Petnaest! U svetu je mesto direktora zoo-vrta prestižna titula i ne vezuje se za one na vlasti. Ipak, normalno sam sarađivao samo sa tri gradonačelnika – Bakočevićem, Čovićem i sada sa Đilasom. U međuvremenu su tu bili, recimo Zlatan Peručić i Milorad Unković, strahota. I evo dođe ovde danas Peručić, pitam ga da mi kaže šta se zaista nekada događalo, zašto mi nisu davali taj Donji grad. On ne ume da mi odgovori: „Ma pusti Vuče, ne razumeš ti to”. Kako bre ne razumem? Imam utisak da je neko njemu rekao od ondašnjih funkcionera da me ne diraju, ali i da mi ne daju da se proširim. Što nije nikakvo proširenje nego vraćanje na predratne granice vrta.
... a tri žene nisu volele
– Mene su novinari baš udarali. Jedno vreme je svaka priča o vrtu počinjala sa „bespravno podignuti kiosci”, jer je to tvrdila Radmila Hrustanović. Mada me ni Aleksandra Banović, nekadašnja direktorka Zavoda za zaštitu spomenika, nije podnosila i evo još piše pisma Skupštini grada da mi nipošto ne dozvole proširenje vrta na Donji grad, koji je bio gori od džungle na Filipinima. I na kraju još da pomenem i Goricu Mojović. Te tri žene me baš nisu volele.
Korist od narodnih heroja
– Ja sam vajar figurativac, u konkurenciji sa drugim umetnicima tog kova nisam imao šanse jer sam ja radio jednu stvar tri ili šest meseci, a moj kolega završi tri dnevno. Te jedno mu je delo „Čežnja”, pa „Patnja”, te „Nada”. On u međuvremenu održi jednu u Beogradu i stotine izložbi po manjim mestima, koje nose bodove za atelje, a ja nijednu i onda odlučim da vajam narodne heroje, jer je to bar donosilo dobre prihode. Napravio sam ih jedno 25-26, Veljka Vlahovića ispred Matematičke gimnazije, Savu Kovačevića, pa bistu Dragana Kovačevića, bilo ih je u mnogim gradovima one bivše velike Jugoslavije, ne znam koliko ih je ostalo do danas ni gde su završile. Mada mi se desilo da u jednom gradu ugledam skulpturu, učini mi se poznata, pogledam ime autora, kad ono – ja.
Prepoznaju ga
Vuk Bojović je kao direktor Vrta dobre nade postao poznat. Mnogi ga na ulici zaustave da mu nešto kažu, da se slikaju, ali je on na to navikao. Najviše ga, ipak, iznerviraju portiri.
– Ulazim u zgradu, na neki sastanak. Kaže mi čuvar: „Zdravo Vuče!” Uzvratim, a on mi traži ličnu kartu. Šta će mu kad me zna, pitam ga, a on uzvraća da tako treba. Ja se obično okrenem i odem, jer se posle takvi kod kuće hvale kako su disciplinovali Vuka Bojovića, e pa da mu ne priuštim to.
Sa ginekologom mu je lako
Kako si nagovorio takvog vrhinskog stručnjaka kao što je dr Dušan Stanojević iz klinike „Narodni front” da brine za potomstvo životinja u Beo zoo-vrtu?
– Njega godinama nisu hteli da iz docenta proizvedu u profesora i prijalo mu je da ovde provodi vreme i pomaže nam. Nije on jedini, tu je ortoped dr Marko Bumbaširević, pa dr Zoran Krivokapić. Sa njima sam lako nalazio zajednički jezik, sa veterinarima nikako.
Rajna Popović
objavljeno: 08/08/2010
