Izvor: Luftika.rs, 29.Nov.2022, 13:48
Ispovest jugoslovenskih prostitutki iz 1987: „Treba izdržati 15-20 mušterija na dan, stavljali su mi pištolj na glavu“
Te 1987. godine zagrebačke „dame noći“ otkrile su novinarima tajne najstarijeg zanata na svetu. U saradnji sa Yugopapirom tekst prenosi Index.hr.
Januar 1987: Noću Zagreb (kao i većina naših gradova) izgleda kao velika spavaonica. Ove januarske večeri severac rasteruje s ulica i one malo upornije u traženju nekog provoda. Ali ipak… Nekima je posao da se smrznu, a nekima je došlo dotle da moraju i mraz podnositi.
Došli smo u Zagreb da uz pomoć nekoliko prijatelja (mešovitog >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << sastava, beogradsko-zagrebačka veza) saznamo nešto o damama kojima je dato pravo da se zovu „lepotice noći“ i da budu učlanjene u najstariji esnaf na svetu.
Za početak, nismo morali mnogo tumarati. Preko puta blistavo osvetljene „Esplanade“, utonuo u zgradu, nalazi se restoran „Putnik“.
Odatle, kao u ograđenom prostoru, do sedećeg ćoška šeta dvadesetak žena različite mladosti, a zajedničko im je što sve očekuju da će im noć doneti zaradu, kao i mnoge prethodne.
Ulazimo u restoran. S vrata nas zapahnu miris rakije, jeftinog parfema i isparenja zagrejane odeće.
Večito su me tukli…
Nakon izvesnog vremena dolazi nam sagovornica. Mršava, sitna žena, ili kako bi se to kod nas reklo, neuhranjena. Ruke joj grube, koža ispucala, kad govori šuška, tako da je pola ne razumemo…
– Ovde su vam sve priče slične, započinje razgovor Asida iz okoline Prijedora.
– Ja sam u Zagrebu takoreći nova. Radim oko dve godine. A more se, brate, zaraditi. Eto, (vadi novčanik u kojem su i slike dece), u 21 do 22:30 imam dve i po „milje“ (dva i po stara miliona). A gde bih ja to dobila, pa taman da sam i lekar.
Što me na to natera? Prvi muž je pio od sabaha, pa onda dođe kući s jaranima i ako neću da im kuvam kafu, prebije me. Kad sam rodila, pomislim, smiriće se… Hoćeš šejtana – isto. Tukao i mene i dete. Tako ti ja pobegnem od njega…
Ubrzo se opet udam. U početku, sve je bilo potaman. Rodim opet sina, a on se tad propije pa opet udri po meni. Spakujem ti se ja i ponovo odem. Gde? Pa sve tu okolo Prijedora.
Ni s trećim nisam bolje prošla. Samo, imao je dobru rodbinu, branili me koliko su mogli. Dever me i dalje posećuje, a i ćerku vode sa sobom na more… Opština mi dodeli nešto zemlje i kuću. Jeste, šta mi sve to vredi kad je prazno. Nemam ni stola ni stolice. Sada je polako sređujem. Gde su mi deca? Dole, kod matere. Rekla sam im da radim kao spremačica…
Utom ulaze s budućim mušterijama dve Asidine kolegice. Nabrzaka cimnuše po travaricu i odoše da odrade dobijene pare.
– U Zagreb sam došla zajedno s decom, premeštajući se iz voza u voz, nastavlja Asida. Nisam ni znala gde ću stići. Usput mi ljudi davali da što god pojedemo i popijemo. Onda mi jedan čovek predložio da dođem u Zagreb i pokušam ovo što sada radim. Ništa mi za tu uslugu nije tražio. Kad sam počela raditi, koleginice me tukle. A ja navikla na batine, tukle me pa prestale…
Gde obavljam posao? Uglavnom po haustorima i kolima. Ove ženske, njih tri-četiri, iznajme sobu, ali ja tamo ne mogu, prljavo je. Nikad ja ovde ne bih bila da sam imala pravog muža… A ovako, nije da se žalim, nije mi ni lako. Treba izdržati 15-20 mušterija na dan. Ja ne cepam mnogo – trista hiljada po komadu.
Ženska u crnoj elegantnoj haljini
Ispred restorana živost ista. Ženske skakuću, duvaju u šake. Tu i tamo prilaze mušterije, zagledaju ih, dok se one trude da budu što vulgarnije ne bi li ih privukle.
Iz tog polumraka odlazimo u jedan bolji hotel. Nažalost nemamo sreće – žena koja tu radi kao prostitutka inače je i sobarica, ali danas ima slobodan dan.
Naš pratilac je neumoran. Odlazimo u sledeći hotel s još većim brojem zvezdica. U vinsku kartu ne smemo ni pogledati. Da bismo stigli do nove sagovornice, bila nam je potrebna preporuka i molba, kao da idemo kod nekog ministra.
Konačno imamo sreće. Prilazi nam ženska u crnoj elegantnoj haljini sa „solidnim“ šlicem. Vanja, 28-godišnja Zagrepčanka, naručuje suvi martini. A onda nam se obrati:
– Vi mene možete nazvati kurvom. Suština je to, ali sve češće imam utisak da radim kao psihijatar. Bez obzira kakvog muškarca primim u svoj apartman, ne može voditi ljubav cele noći. Onda počnu da me dave o svemu i svačemu. Niste ni svesni kakve sam ja sve stvari saznavala. Međutim, mene osim love ništa ne interesuje.
Kako dolazite do klijenata?
Vanja nas gleda preko čaše i nastavlja:
– Isto tako kao što ste me i vi našli, samo danas ne radim, na vašu sreću, iz ženskih razloga. Znači, preporukom ili ako netko ima moj telefon, pa mi ostavi poruku u telefonsku sekretaricu. Ako dolazi preko nekoga, onda ga veče provedena sa mnom košta sedam milja.
– Ne, nemam makroa. Veze su mi uglavnom ljudi iz hotela. Unajmljuju me poslovni ljudi za prijeme i neku vrstu relaksacije poslovnih partnera. A da, zaboravila sam reći. Ja sam se kao mlađa zanosila filmom, čak sam i bila neka starleta. Naslovne strane su me privlačile, međutim, od toga nije bilo ništa. Svaki od tih fakina me je imao, navodno, radi mog uspeha. Onda sam otišla u Italiju. Mislila sam da tamo samo na mene čekaju.
Ako nije indiskretno, koliko zarađujete?
– Uglavnom radim oko 20 dana mesečno i to vam izađe 100 starih miliona plus pokloni kavaljera. Roditelji? Ma, nema veze! Ne stojim ja na Trgu republike.
U Vanjinoj čaši ostala je samo maslina koju pokušava ubosti čačkalicom.
– Dosta polažem na svoj izgled. Kozmetika, bodi bilding, sauna, masaža. To je vrlo bitno jer kad se skinem, zna se što svi očekuju da vide. U poslu sam oko tri godine. Sebi sam zacrtala petogodišnji plan, a onda šta znam, imaću osiguranu budućnost. Sada me izvinite, umorna sam.
Oko 12.000 muškaraca
Sutradan je bilo još hladnije – minus 15. Bojimo se da na Trgu republike po ciči zimi neće biti ni ponude ni potražnje ljubavi. Naravno, pogrešno smo mislili. Jer što su stepeni Celzijusa prema željama za parama i seksualnoj potrebi?
Šest „lepotica dana“ očekuju da im priđe „papak“ (ovca, ili mušterija). Pripremamo fotoaparat. Sve do jedne okrenuše leđa. Utom odnekud istrčava jedan Rom, ide prema nama i viče:
– Odma da si mi dao aparat, jer ću da te oderem… Ti ćeš ženu da mi slikaš! Bez pitanja?
I pokazuje na jednu zaista zgodnu Romkinju. Ubrzo odustaje od oduzimanja aparata i preti sudom jer njegova žena je majka dvoje dece i ima veliku rodbinu u Beogradu. Kad se gužva stišala, prilazimo 35-godišnjoj Dunji, kojoj se jedino oči vide iz bijele duge bunde. Na razgovor pristaje samo za ljubav našeg poznanika iz Zagreba.
Koliko uspevate da zaradite na ovoj vetrometini?
– Pet-šest milja, kako kad, a dok je toplo, mogao si uhvatiti 10-12 cigli, jer to ti ovde ide ovako: za početak ga furaš za jednu milju. Kad ga odvedeš u sobu, izvučeš mu i dušu. Teško da može proći bez dve-tri cigle. Plati sobu, plati da se namestim, plati da se pomaknem i sve tako.
Na kraju, kad vidi kolike je pare ostavio, on ne može ništa! Šta ti je muško! Možeš mu dignuti i možeš mu spustiti pritisak kad hoćeš. Imaš blenta – kako se skinem, on može ići doma. Bitno je samo nemoj papka popaliti, jer će te murija rasturiti. Odmah možeš bežati u drugi grad.
Koliko traje to zadovoljstvo s vama?
– Sve to zavisi od love. Ako vidim da je on muster i da daje 500 po 500, milju po milju, onda ne gledam na sat.
Imate li dece?
– Imam dvoje. Volim ih kao oči svoje. Sve ovo zbog njih radim. Pazi, ja imam love, al kao da nemam, sve stavljam na knjižicu. Sagradila sam i kuću u Zagrebu i polako je opremam. Imam solidan auto… Razmišljala sam ja i o drugom poslu, zašto ne. Kad ovde više ne bude furalo, ja ću se negde uvaliti i zaboli me. Od tog trenutka, prošlost me neće opterećivati.
A one oko vas?
– Ko njih šiša. Ne može mi niko ništa. Ej, isključi taj kasetofon. Nemoj da mi se čuje negde glas. Ima ovde naših p… bez igde ikoga. Teraj njih da ti pričaju. Trebalo je da dođeš pre Nove godine, da vidiš šta je ovde bilo studentkinja i pucica. A takvih je za džeparac sve više i to su veći maheri od mene.
Bilo bi super kad bi postojale javne kuće. Imale bi pravu zaštitu, lekarske preglede, plaćale porez i svi bi bili zadovoljni. Ovo je silno zajebavanje. Ja radim 10 godina i nikad nisam imala makroa. Ma koji će mi on… Neradnik jedan, žicar, pa ja bih mu oči iskopala da on sedi negdje i loče, a mene svi redom da žvalave.
Najbolje mušterije su mi mladi momci terenci. Oni, kad im prigusti, ne pitaju za lovu. Ja imam svoje stalne goste po pet-šest godina. Vodila sam ja neku evidenciju. Tako sam izračunala da sam za 10 godina spavala s oko 12.000 muškaraca.
„Stavljali su mi pištolj na glavu“
Jeste li bili u nezgodnoj situaciji?
– Hteli su me seći, stavljali mi pištolj na glavu, ali kad im se dograbim za najosetljivije delove – zaborave na te gluposti.
Da li biste se udali?
– Nikad. Mrzim muškarce. To mi je u krvi. Kao bolest. Živim samo za decu. A sve ti se to svodi na isto. Za ljubav se plaćaju večere, zimovanja, kupuju pokloni. Ovde je bar jasno, biraš kurvu prema sebi i znaš što možeš od nje očekivati.
Odlazimo iz Zagreba. Sneg je pokrio tragove prodavačica „ljubavi“, pa i nezavršeni Trg republike. Sve je belo, samo će i dalje postojati crno šetalište.
Napisao: Vojin Kaćurić (Nada, 1987.)
Izvor: Index.hr
Ispovest 3 beogradske prostitutke: Za dan zaradimo 600 €, makroa nemamo, klijenti poznate face
.jpg)
