Izvor: Politika, 14.Nov.2015, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iskušenje
Povremeno se u životu dešavaju situacije u kojima čovek „pada u iskušenje” da učini nešto za šta sam smatra da nije u redu. To je situacija mučnog obuzdavanja jake želje za činjenjem nečeg rizičnog, opasnog, zabranjenog, nemoralnog ili protivzakonitog. Kada osoba uspešno obuzda važnu želju, posle toga može da oseti da je nešto propustila u životu. Kada podlegne želji, bez obzira na to da li je u tome „uhvaćena” ili nije, ona nastavlja da neko vreme to sama sebi zamera, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << osećajući krivicu. To pokazuje da moralni deo ličnosti nastavlja da protestuje.
Opisani unutrašnji konflikt nečije jake želje sa usvojenom moralnom normom jeste arhetipske prirode i od davnina je označen kao borba dobra i zla u čoveku. U hrišćanstvu je shvaćen kao pokušaj zlog đavola da namami i zavede dobrog čoveka kako bi se ovaj odrekao dobrote i boga. U Frojdovoj psihoanalizi shvaćen je kao borba u ličnosti između nad-ja i ono, to jest između superega i ida, a u transakcionoj analizi kao borba našeg unutrašnjeg roditelja i našeg dečjeg Ja.
Važno je reći da želja nije uvek nešto negativno, a zabrana nešto pozitivno. Brojne su situacije u kojima je zabrana nerazumna, a želja izraz spontanog i prirodnog impulsa ili potrebe. Tada je želja „dobro”, a zabrana je „zlo”.
Da li i mala deca ulaze u situacije iskušenja? Mala deca se rađaju bez moralnih normi, tako da njima upravljaju biološki programi, potrebe, želje i velika radoznalost. Kako nisu sposobna da se samokontrolišu, roditelji moraju da ih kontrolišu. Konflikt između „željenog” i „moralnog” prvenstveno je konflikt između deteta i roditelja. Tokom vremena deca pamte i usvajaju roditeljske poruke i vrednosti, tako da stvarni roditelji polako postaju unutrašnje figure u detetovoj psihi – unutrašnji roditelj. To omogućuje da se konflikt deteta i roditelja „preseli” u psihu, kao konflikt detetovog dečjeg Ja i njegovog unutrašnjeg roditelja.
Proces usklađivanja željenog i nagonskog sa ličnim moralom unutar pojedinca jeste spor, tako da kod većine traje do ranih dvadesetih godina. Zato mlade osobe često „podležu” svojim trenutnim željama, bez mnogo razmišljanja o posledicama takvog ponašanja, što često dovodi do naknadnog kajanja.
Situacije iskušenja na unutrašnjem planu prisiljavaju osobu da uporedi svoju želju sa svojim sistemom vrednosti, da ih uskladi i donese ispravnu odluku. Nekada je ispravno da odustane od želje, a nekada da je ostvari.
Kada neko shvati da je pogrešio, javlja se osećanje krivice. Rezultirajuće kajanje takođe doprinosi razvoju ličnosti jer je prisiljava da nešto nauči iz situacije u kojoj je donela pogrešnu odluku. Smisao kajanja nije promena prošlosti, već novo ponašanje u novim, sličnim iskušenjima u budućnosti.
