Izvor: Story, 22.Feb.2015, 14:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Isidora Minić: Pronašla sam svoju srodnu dušu
Tek što je dočarala lik superuge Jovana Sterije Popovića, glumica govori o težoj strani svoje profesije, kaže da nije opterećena planovima za budućnost ali da joj je važno što kraj sebe ima nekog ko je prati i voli
Foto: Luka Šarac, Privatna arhiva
Iako se zadovoljstvo kojim zrači glumica Isidora Minić (41) lako može dovesti u vezu sa uspešno odigranom premijerom predstave Rodoljubac u Zvezdara teatru, njenu sreću trenutno čini nešto mnogo više. Za >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << oživljavanje lika supruge čuvenog Jovana Sterije Popovića dobila je gromoglasan aplauz, koji nije ništa tiši ni kada se pred publikom pojavljuje u komadima Egzibicionista, Avgust u okrugu osidž, Ljubavnik velikog stila..., koji se već godinama repriziraju u beogradskim teatrima, a one dečje i u Pozorištancetu puž. Ipak, značajnije i od nagrada jeste spokoj u kojem uživa kraj voljene osobe onda kada se pogase svetla pozornice. Možda se čini da život jedne glumice tek pred publikom dobija onaj finalni sjaj, ali u Isidorinom slučaju sve što prethodi izlasku na scenu zapravo je važnije. Ćerka čuvene glumice Nede Spasojević od koje je nasledila talenat i lepotu, i slikara Branislava Minića čiji vedar duh i nju krasi, za svoje parče glumačkog neba od prvog dana staža borila se na sebi svojstven način. O temama koje su škakljive, nekad neprijatne a drugi put laskaju, ova umetnica govori profesionalno, odmereno i jasno.
Story: Ekonomska kriza u našem društvu ne jenjava, ali pozorišta su ipak puna?
-Uvek je tako bilo. Kad nema hleba, ima igara. I tokom bombardovanja, bez obzira na uzbunu, pred našim blagajnama bili su redovi. Po meni su zlatne godine pozorišta bile devedesete, za umetnost plodno vreme.
Story: Ako konstatujemo da cena karte za predstavu nije jeftina, zaključak je da za glumce nema zime?
-Novac koji dođe na blagajnu ne trošimo nažalost mi glumci. Mada, to i nisu neke pare, jer od njih treba da isplatimo saradnike, gostujuće glumce, potkrepimo potrošne rekvizite. Hiljadu dinara za kartu zvuči mnogo, ali i kad je puna sala to ne može da podmiri potrebe jedne predstave. Pozorište je skupa umetnost, a naš narod je siromašan. Donekle smo dotirani od države, ali vlast pokušava da nas pretvori u tržišnu stvar što kod nas ne može da zaživi dok god nemamo solidno društvo sa srednjom klasom.
Story: Da li je za glumca sa prosečnom platom skupo da izdvoji za pozorište?
- Jeste, i naše plate su smanjene jer smo deo javnog sektora. Takođe, obožavam Festival igre kojim sam nekad sebe častila kad se odreknem cipela, pa ga odgledam celog. Poslednjih nekoliko godina to je nezamislivo.
Story: Vaša majka, pokojna Neda Spasojević i deda Milorad Spasojević, bili su takođe glumci. Jesu li oni živeli bolje?
-Nismo mi nikada bili viši stalež, ali jesmo pripadali srednjoj klasi. Moj deda je glumio za vreme Drugog svetskog rata i u posleratnom periodu, kad je bilo neko drugo siromaštvo ali je bar vodilo ka nekom boljitku. Moja majka je igrala sedamdesetih godina kad je naša tadašnja zemlja cvetala. Po garderobi i parfemima koji su mi od nje ostali, po onome gde su tata i ona putovali, a odlazili su u Dubrovnik na kafu ili ručak, a potom smo tu letovali po dva meseca, po tome što su odlazili u inostranstvo, vidim da su živeli kao deo dobrog srednjeg sloja. Ništa spektakularno, ali ne ni ispod nivoa obrazovanja i talenta koji joj je bog podario.
Story: Neko bi sad rekao da bar radite posao koji volite.
-Čini mi se da je sada najgore. Devedesete jesu bile onakve kakve su bile, ali je glumac mogao da se ostvari u profesiji. Živeli smo od pet ili deset maraka, ali smo se grčevito borili i izborili za mir u kući, ali je došlo vreme kad shvatiš kako te društvo stavlja u neki niži sloj bez obzira na fakultet i dar koji nema svaki čovek. Mnogi smatraju da se mi igramo, ali ovo je naša profesija od koje živitmo i za to se školujemo. Još poneko postavi pitanje: U redu, glumica si, ali čime se baš u životu, od čega živiš?
Story: Nosite li garderobu koje ste nasledili od majke?
-Volim da obučem jedan njen džemper i bademantil.
Story: Jeste li stigle da vodite neki ozbiljan razgovor, da pričate o glumi s obzirom na to da je preminula kad vam je bilo osam godina?
-Ja se moje majke suštinski i ne sećam. Čim sam postala svesno biće ona je umrla. Imam više neke fleševe sa naših letovanja. Nedavno sam na televiziji pogledala film Izgubljeni zavičaj koji je snimala na Cresu, a mene povela na set. Neko iz ekipe jednog dana mi je predložio: Hajde Isidora da statiraš u filmu? Pitala sam koliko će da mi plate, a kada su ponudili deset dinara, odgovorila sam kako mi ne pada na pamet. Mama i ja nismo stigle ni da se upoznamo, a kamoli da pričamo o glumi.
Story: Razmišljate li vi o majčinstvu? Smatrate li da u životu nema pravila ili ste ipak opterećeni nekim stvarima?
-Da sam oterećena moj život ne bi ovako izgledao. Takve stvari se ili dese ili ne, a o tome ne odlučujem isključivo sama. Najvažnija je da sam srećna, kao i moji bližnji. Neko se odluči da ima decu, nekome se posreći, drugome ne. To su intimne stvari, a nevaspitano je glasno komentarisati zašto neko nema porodicu. Ima žena koje tempiraju datum kada žele da im se dete rodi, što su po meni budalaštine savremenog doba. Druge to planiraju između dva biznisa jer tada imaju pauzu. Zato pezirem ovo vreme u kojem je sve brzo i sebično. Ljudi su otuđeni i besni, samoživi. Šta tu ima lepo? Ništa.
Story: Vi svoju intimu čuvate kao zmija noge.
-Ne volim da se povlači po novinama, i zato, hvala bogu, imam bar nešto što je samo moje. Već sebe mnogo dajem na ekranu i na sceni. Pa i na ulici moram pristojno da se ponašam. Presrećna sam kad mogu sa mojim čovekom da se zagrlim i poljubim na ulici.
Story: Radite li to?
-Radim, ali ne baš svuda.
Story: To znači da ste zaljubljeni i imate dečka?
-Tako je.
Story: Razmišljte li o braku?
- Ne, nije mi to važno. Bitno mi je da imam nekog pored sebe koga volim, ko mene voli i s kim mi je lepo. Nekog ko me čuva i ja njega čuvam. To je dovoljno, za administraciju nema potrebe osim ako to nekome posebno ne znači.
Story: U slučaju da je to ipak bitno, mora li muškarac da napravi prvi korak?
- Ma ne. Uopšte ne razmišljam o tim stvarima. Drago mi je da sam pronašla čoveka svog života i nekoga ko me prati.
Story: Kako osećate da je baš on vaša srodna duša?
-Ne znam, možda zato što slično nisam godinama osetila.
Story: Oslanjate li se uvek na instinkt?
-Da, tako je i u glumi i u životu. Proradi nekad mozak, ali ja te misli odagnam i idem dalje tragom stomaka. Pa šta bude, jer život je nepredvidiv.
Story: Da li vam je do sada bilo teško da steknete poverenje muškaraca s obzirom na profesiju kojom se bavite?
-Nema to veze s glumom, već sa osobom. Kad si mlad, nemaš pojma. Srljaš lvo i desno, a s godinama, a ja ih imam, čovek na prvi pogled oseti šta taj neko preko puta njega želi i kakve su mu namere.
Story: Jeste li patili nekad zbog toga što ste poznati?
- Nisam, ali mi je neki put zamorno što moram da se montiram ako krenem u bioskop jer će naići neko od vaših kolega i slikati me. Zato je lepo kad negde otputujete pa vas niko ne zna.
Story: Putovanja su vam izduvni ventil?
-Između ostalog ona su mi prihoterapija. Umesto da idem kod psihijatra, ja onda odem u svoju vinendicu u Grockoj gde uvek ima sta da se radi. Volim da gajim cveće i gledam ga kako raste. Nikada nisam kupila ono koje se već rascvetalo, već ga negujem od pelcera. Čim stignem pred kuću, kad vide moj auto dođu i džukelice, pa se sa njima sita ispričam.
Story: Pričate li sami sa sobom ponekad?
-Da, obavezno! Inače to radim, a tamo pogotovo. Još ako mi naiđe neki pas, sve ostane između nas dvoje. (Smeh)
Story: Delujete kao da niste ni blizu četrdesete, a ne da ste napunili i četrdeset prvu. Verujete li u to da ne stare svi ljudi jednako?
- To ima veze sa duhom, sa odrastanjem, sa onim odakle potičeš, kakvi su ti roditelji. U mojoj kući su svi nezreli, a i tata mi je veoma duhovit. Ima preko sedamdeset godina, ali se nedavno glasno zapitao ume li još da vozi bicikl, probao i pao. Ali nema veze, baš te budalaštine čoveka i drže. Tako mislim i za sebe. Možda su psi drugari za igru nekom detetu od pet godina, ali su i meni. Kad je čovek stalno zabrinut, kada ima neke muke i sebi prizna da je u problemu, onda nevoljama i doprinese. Sve dok se ne preda, ima šanse da nešto uradi.
Story: Je li vas iko video besnu?
- Jesu moji najintimniji. Imam i ja svoje nizbrdice i uzbrdice. Ne bi bilo normalno kada bih uvek bila nasmejana.
Story: Znate li zašto ste dobili ime Isidora?
- U to vreme kada sam se ja rodila, popularna imena su bila Gordana, Svetlana, Zorica, Tanja... Moj tata je hteo neko neobično ime pa je davao predloge Isidora, Teodora, Dorotea, i mama je presudila. Danas ima mnogo devojčica s mojim imenom, pa čak i onih koje su ga po meni dobile.
Story: Jesu li najlepše godine one u kojima ste trenutno?
- Sve ih pamtim po događajima, a tokom poslednjih nekoliko ništa mi se specijalno nije dešavalo. Život mi je tekao mirno i dosadno pa ih ni ne pamtim. Videćemo jednog dana koje su bile najlepše.
Story: Da li ste zbog karijere propuštali život?
- Događaji su se smenjivali sami od sebe, ali ja nikada ono privatno nisam sklanja u stranu. Isto tako, nisam ništa ni planirala. Karte su se same otvarale. Volim disciplinu i red, ali nisam naučena da nešto radim jer će mi to doneti popularnost, a ona lovu. I danas znam šta bi mi pomoglo da živim bolje, ali ne volim taj put. Sačekaću. Možda neću ništa više dočekati, ali ja sam zadovoljna.
Story: Dakle, odbijate uloge?
-Treba da se radi, ali da bih mogla da odgovorim na zadatak moram da vidim sebe u tome što mi neko ponudi. Jer, moja oruđe za rad jesu moje unutrašnje stanje, moj život i emocije. Ako me ne uzbuđuje ne mogu da prihvatim ulogu jer ću biti loša što ne želim ni zbog sebe, a ni zbog cele ekipe i predstave. Drugo, tu je i pitanje gde se i s kim igra, koliko će me koštati jer tokom dva meseca priprema svaki dan treba plaćati prevoz i hranu. A retko se desi da je uloga takva da bih za nju poginula pa kaže, u redu, ne moram ni da jedem.
Story: Šta je presudilo da prihvatite ulogu supruge Jovana Sterije Popovića?
-Misija Zvezdara teatra i Duška Kovačevića da približe likove iz naše istotije, ovog puta iz književnosti, običnom gledaocu. Malo se zna koliko je Sterija učinio za naš narod. Ideja je da se podsetimo kako ne bismo zaključavali muzeje i na mesto institucija od značaja otvarali kafiće. Sterija je bio prosvetitelj, otvorio je prvi muzej, podizao pozorišta po zemlji, pisao drame, kritikovao naš narod, ponižavao se pred vladarima ne bi li uveo pismenost u zemlju. Zbog toga sam prihvatila ovu ulogu, a i Zvezdara teatar mi je blizu kuće pa je trošak bio minimalan pošto smo radili bez para.
Story: Koliko je uzbudljivo kad igrate trinaest godina jedan komad kao što je slučaj sa Egzibicionistom, gde igrate sa Darom Džokić, Branimirom Brstinom, Vojom Brajovićem i Vladislavom Mihailovićem?
- Muškarcima na sceni je dostadno pa izmišljaju rečenice, a mi žene se držimo teksta. Kad je neko u publici neko koga znaju, vole da isporvociraju kako bi bilo zabavnije. Ali, najveća je zabava kad se zaboravi tekst.
Story: Volite li da posle predstave da ostanete u pozorišnom bifeu?
- Nekad sam u tome uživala, pa čak išla u pozorište i kad nisam imala predstavu. Umeli smo da ostanemo do pet, šest ujutro. Sad su se svi povukli, svako gleda svoju kuću, nema više te iluzije.
Story: U vezi sa druženjima među kolegama, jedno vreme se pričalo kako ste u vezi sa Branimirom Brstinom.
-Čula sam i ja za to, ali ne znam odakle ta priča. Nikada mi nismo bili zajedno. Porodično smo dobri prijatelji, poznajem i njegovu suprugu i decu otkako su se rodila. Tokom rada na predtsavi Anđela, zbližili smo se i dosta putovali zajedno, a čudi me da po toj logici i sa Mimom Karadžićem nisam bila u vezi jer takođe igramo u istom komadu.
Story: Iako vam duhovitosti ne nedostaje, ona vas profesionalno nije odredila. Jeste li bi zadovoljni što ipak niste velika komedijašica koja u privatnom životu plače, pošto je nepisano pravilo da su najveći komičari veliki depresivci?
-Najradije bih da okopavam svoju baštu i ne razmišljam o profsiji, ali mora da se radi. Imala sam bogat profesionalni život, prošla sam fantastične uloge iz klasike i našeg savremenog repertoara. Zadovoljna sam svojom karijerom i gledam da mi privatni život ne trpi previše. Želim da budem srećna, živim mirno i zadvoljno, a bilo bi lepo da me stigne neka dobra uloga koja bi me zaintrigirala i uzbudila.
Piše: Jasmina Antonijević Milošević
Izvor: Story.rs
.jpg)
